• Dragana Mandić

Sačuvaj tango za mene: Dragana Mandić


Priča Dragane Mandić "Sačuvaj tango za mene" bila je u konkurenciji za ZiN nagrade.

Dragana Mandić, rođena 1976. godine u Kuli, Vojvodina, Republika Srbija. Završila je Filozofski fakultet u Novom Sadu i do sada se nije bavila pisanjem. Konzument je književnosti i umetnosti uopšte, te je nakon dugog čitalačkog staža, zašiljila pero i odvažila se da se oproba s one strane umetnosti. Uživa u stvaralačkom činu, ali i u radu sa decom, mladim ljudima kojima predaje srpski jezik i književnost u Ekonomsko-trgovinskoj školi u Kuli. Njeno utočište je porodica i verovatno zbog toga u njoj bira teme. Majka je dvojice pubertetlija i nada se da će ih razumeti.

Dragana o svojoj poetici: "Teme kojima se bavim u svojim kratkim pričama jesu savremene. Teme mladog čoveka koji bi od života više i bolje, a on ne da. Nasleđe, tradicija i okruženje su s jedne strane breme, ali i snaga koju posedujemo u borbi za svoju slobodu življenja. Predrasude o nesrećnom detinjstvu, klišei i tabu teme nas određuju, a kada ih se oslobodimo, prodišemo. Atmosfera i muzika su važan deo mojih priča i njima se trudim da prodrem u psihologiju junaka. Jezik je čist, onaj u kojem psovka nađe svoje mesto i nikome ne smeta."

Sačuvaj tango za mene

Već neko vreme gledala je u ogledalo, ali nije videla sebe. Tupi pogled sezao je u neku nepoznatu dubinu, dok su krupne smeđe lokne nehajno padale preko ramena uokvirujući bledo lice. Na njemu su se najviše isticale svetloplave oči oko kojih su polako počele da se naziru bore, ali nimalo joj nisu smetale. Sve je bilo nekako skladno na Anđinom licu, ali ništa savršeno. Još kao maloj rugali su joj se da ima velik nos i od tada se šali na svoj račun i naziva ga njonjom, mada savršeno odgovara njenom licu, kao i usne koje su odisale svežinom zbog one vlažnosti koja ih je krasila, a za koju bi mnoge žene ubile. Imala je čak i slabo primetne smeđe ožilјke od skidanja nausnica, ali i njima je tu bilo mesto. Sedela je tako u oblacima dima, od kojih su neki već davnašnji i nekako kiselkasti, i pokretala duge tanke ruke. Bože koliko su samo one bile lepe, gotovo savršene, i svaki muškarac bi blenuo u njih, samo ako su i malo bile obnažene, njima je gotovo po automatizmu ređala stvari na stolu za šminku. Puder, četka za kosu, maskara kojoj je dugo tržila poklopac, ajllajner, ruž, fen za kosu...Sve je tu negde našlo svoje mesto. Bio je to Anđin kreativni haos u kojem je gospodarila i osećala se sigurnom.

Sto je bio neuredan, baš kao i ona. Pepeo je leteo svuda po njemu, a opušci su se prelivali iz pepelјare. Saten boje starog zlata, kojim je prekrila sto kako se ne bi videle duboke brazde namerno ucrtane nekim nožem, bio je prlјav i izgužvan, a tu boju je najviše volela. Četka za kosu je bila stara, ali ju je čuvala jer je to poklon bake, a od nje je nasledila tu zanosnu lepotu. Ukosnice su se pronalazile na svim krajevima stola, ali i ispod njega...Taj okvir ni u jednom momentu nije narušavao prizor u kojem je ona.

Preko lampi kojih je bilo nekoliko bile su prebačene marame i soba nije nikada do kraja bila osvetlјena, jer je Anđa volela sumrak. Verovala je da je život mističniji i izazovniji ako ga posmatra i stupa u njega iz sumraka.

Sada je dva sata i ona je budna tek dvadesetak minuta. Nije ustajala rano jer joj je posao to dozvolјavao. Sedela je i gledla u ogledalo, ne videći sebe.

- Piii!!!- glasno pištanje čajnika koje je dopiralo iz kuhinje, a u kojem je grejala vodu za kafu, prekinulo je njenu odsutnost. Polako je ustala sa stolice, šal je skliznuo sa njenih leđa otkrivajući zanosnu figuru, tanku i visoku u kojoj je Mirko konačno uživao. Gležnjevi su privukli njegovu pažnju i nasmejao se. Bili suviše mršavi, kao u devojčice, a stopalo veliko, baš kao sve na Anđi, u nekoj čudnoj skladnosti i neodolјivosti.

///

''Endži, koliko imaš godina?''

''Nisam ja bre nikakva Endži, ja sam Anđa, prosto Anđa iz Vojvodine sa hercegovačkim poreklom, koja je mislila da će joj se svi snovi ostvariti ovde, daleko preko bare. A ti kao koji moj znaš šta je Hercegovina'', počela je Anđa oštro da napada nedužnog mladića.

''Stojim svako veče za ovim šankom sa krpom u ruci i osmehom na licu. I šta te boli koliko mi je godina. Imam koliko hoću. Hahaha...'' , izgovorila je iz cuga, naizust, a osmeh se prolomio kafanom u kojoj je radila. Volela je svoje radno mesto da naziva kafanom, mada je to bilo jedno od popularnijih mesta za islaske u kraju u kom je živela već tri godine, Kingston Mines u Severnoj Holstedovoj ulici broj 2548.Volela je da se smeje, nekada čak i usilјeno. Naglašavala je ono ha-ha-ha, cepkala ga osvrćući se oko sebe kao da gleda da li su je svi čuli. Imala je i neki već uigran pokret glavom ka krilu tako da je čak i njeno smejanje bilo posebno.

''Izvini An-džo, nisam mislio ništa loše'', izgovorio je mladić koji je sedeo za šankom već nekoliko večeri i gledao Anđu. Nije mogao da odoli, a da joj se ne obrati i konačno je skupio snage, ali kasno. Anđa više nije bila ona od pre nekoliko meseci. Večeras je i ona jedva čekala da nađe nekoga za priču. Ovaj pripiti, poluzalјublјeni mladi Amer je bio pun pogodak.

''Ma ništa, nego jesi li za piće? Anđa časti'', munula je žustro onom krpom ispred njega i ne pitajući ga šta pije, sipala tekilu.

''Izvini što ću da te davim, ali ovo ti moram ispričati. Jebeno neverovatna priča, nespojiva sa mnom'', izgovarala je brzo na svom tečnom engleskom i palila cigaru. Sa Anđom nije bilo šale. Ne sluša ta nikoga, radila je od uvek šta hoće. Pa tako i večeras. Morala je otvoriti dušu nekom strancu, jer je osećala da je zaroblјena. Poklekla je pred izazovom i nije bila sigurna da li joj se to dopada. Verovala je da će vreme pokazati .

''Ovaj posao mi je sjajan. Noćni život je oduvek bio moj izbor, a volim i lјude, volim da budem tamo gde se nešto dešava. Evo već sedam godina lјudi žive pred mojim očima. Točim im piće, a oni u meni nađu sagovornika i onda se jadaju. Šta ću, slušam ih. Volim brate i da ih uveselim ako mogu. Ispričam im neko naše sranje iz vremena sankcija, ili studentskih protestai odma im je lakše'', pričala je Anđa iz duše znajući da ovaj nesretnik nema pojma ni o kakvim sankcijama, niti protestima. Nije se ni trudila da mu objasni odakle je, to sada nije ni bilo važno. Samo je jednostavno morala da izbaci iz sebe ono što joj se desilo.

''Svake večeri pred polazak radujem se gužvi nepoznatih lica i možda tako zaboravlјam svoju tugu zbog praznine koju osećam ovde. Šminkajući se pred polazak i oblačeći se, kao da navlačim osmeh na lice i puna elana krećem nogom prema vratima kluba .Klub zamisli ne drži neki naš, jer kada sam stigla izbegavala sam takve tipove i kompletnu dijasporu misleći da je to kliše i da meni ta sranja nikada neće značiti'',- klinac je samo klimao glavo, a sve i da je hteo nešto da je pita, teško da bi ga čula. Ona je pričala svoje.

''Jel te davim brate? Ja se navila, pa melјem, al šta ćeš, kad počnem da kolјem , a ti preko vrata''.

''Jedno veče pred fajront, nađem ja salvetu na šanku na kojoj piše: ''Sačuvaj tango za mene''. Koji bre jebeni tango i bacim ja tu salvetu sa vlažnim krugom od čaše po sredini i odem s muzičarima kući. Bilo je već kasno, ili rano, kako se uzme, ali često smo kod mene na gajbi pravili after. Volim to ceo život. Od kada znam za sebe, ja sam ti sa muzičarima. Naučio me moj Petar'', malo je zastala kao i svaki put kada biga spomenula.

Volela je brata najviše na svetu i ko god bi ga spomenuo nanosio joj je bol, bol od kojeg stane svet na tren. Mnogo joj je nedostajao, ali je on imao svoj život tamo kod kuće. Sredio se, oženjen je već 7 godina i voli Vanju.

''O Petru ti neću pričati, mnogo me boli, on je kao moje drugo ja, on je moj kamen, a ja sam njemu ...baš kliše, anđeo, njegova mala sestra'', ali morala je da priča.

''Svirao je sa ekipom u garaži, a ja sam ih kao klinka pratila u stopu. Bila sam mlađa čak osam godina i preskočila sam zbog njih sve one čari zalјublјivanja u dečake iz osmog, jer sam ja bila deo nečeg većeg. Roditelјi se nisu bunili jer sam bila sa bratom, ai roditelјi ko roditelјi oni vide samo ono što hoćeš da vide. Nama dobro, njima dobro i idemo dalјe'', sada je i ona morala da popije piće jer je osećala da joj se grlo steže.

''Ajde mali, trgni još jednu''.

''I tako sam ja od svakog dana počela da tražim više, a da i nisam znala šta. Tako sam valјda i došla ovde tražeći svoj život. Sve mi bilo obično, podsmehivala sam se prosečnom, bila sam ona opaka kučkica koja vršnjakinje gleda s'visine. Trudila sam se iz petnih žila da budem drugačija, osmeh mi je bio drugačiji, navike, garderoba, sve. I u školu sam sa 15 godina otišla u Novi Sad i nije bilo sile da me moji zaustave. Anđa dobije sve što želi'', i zaigrao joj je osmeh oko usana, onaj zlokobni. Zapalila je još jednu cigaretu i zaronila u oblak dima. Izgledala je čarobno.

''Više sam bila oko škole, nego u njoj, ali i to sam sredila, profesori su me voleli'', pozvao ju je neko sa drugog kraja šanka, ali je ona samo odmahnula rukom i nastavila sa pričom. Gužvu oko sebe nije ni primećivala. Tu i tamo bi nekome odmahnula, ili kratko odgovorila kao ovaj put i furala svoju priču dalјe.

''Žao mi je smo što sam previše svojeglava i nisam slušala brata koji me je kritikovao zbog škole, govorio da moram da učim i da studiram''.

''Ma, baš mi je bilo do učenja. Štreberi su me užasno nervirali. Mamini sinovi koji će u budućnosti imati miran život, lepu kuću i lepu ženu.Bože, koji kliše, sada me je sramota. Šmoklјani, mislila sam, koji nemaju pojma da uživaju, a da ti pravo kažem problem je bio u meni. Ja sam bila ta koja je bila nesigurna i puna predrasuda. Bolelo je njih uvo za mene''.

I tako je Anđa živela svoj film.

''Imaš li ti devojku, deluješ mi kao fin momak? Šta ćeš uopšte u ovom baru, pa ovde se skuplјaju kamiondžije? I oni su fini lјudi,a li sa svojim problemima....'', i nastavlјala je Anđa, a da momak nije odgovorio ni na jedno pitanje.

''Nakon one salvete, dobijem ja još jednu sа sličnim pozivom na ples i ukapiram da me neko ili zejebava, ili hoće nešto sa mnom. Počne to strašno da me kopka. Raspitujem se kod benda, kod ostalih šankera, niko ništa. Danima pratim čini mi se sve za šankom, ali ništa ne primećujem'', oči su počele da joj sjaje. Unosila se u mladiću u lice kako im buka ne bi smetala. Htela je da čuje svaku reč koju izgovara, da može da joj pročita svaki izraz lica i uhvati svaku emociju. Zlobna Anđa je počela da se pretvara u emociju, da se topi za šankom. Osmeh koji joj je titrao oko usana do tada je bio neuhvativ, iskren, prirodan, koji ni sama nije mogla da kontroliše.

''Ovde sam počela i da čitam, ukapirala sam šta sam sve propustila kao klinka. Glumila sam neko ludilo, a ludilo je bilo u čitanju. Sreća što je nostalgija počela da me puca i što me je vezala za knjigu. I jedno veče ''Roman o Londonu ''na šanku. Pročitam ga za tri noći i zalјubim se u Crnjanskog. Nedugo zatim Velikić i ''Severni zid'', tu odlepim i za Džojsom'', napravila je kraću pauzu, okrenula je mladiču leđa na momenat, a ovaj je gledao za njom u strahu da će priča biti prekinuta.Anđa kao da je i sama pripremala tu neku vrstu dramske napetosti. Naslušala se ona mnogih priča i sudbina, pa je naučila kako da ispriča svoju.

''I da te ne davim naslovima, ti verovatno ni za Andrića nisi čuo, počnem ja da odleplјujem na tog mog plesača tanga, jebote nametnuo mi je šta da čitam, a ja se upecala, svesno. Ali ne da se on...'', muzika koju do tada kao da nisu ni čuli, napravila je pravi šlagvort za veliko finale. Čuo se Prl Džem, Anđin omilјeni bend.

''...Da sam ga srela u Srbiji ne bih ga ni pogledala. Studirao elektro, fali mu još tri ispita do kraja. Svirao violinu kao mali, a sada ''samo'' gitaru. Obožava da čita i da se smeje. Tako je jednostavan i kod njega je sve moguće. Moguće je voleti Prl Džem i svirati violinu, biti dobar đak i posećivati svirke, završavati elektro i onda otići da voziš kamion, biti štreber i osvojiti Anđu''.

Mladić je upijao sveku reč i netremice je gledao u zenicu.

''Jedno veče pre fajronta, kliše, a ja pala na njega, hahaha'', i opet onaj glasni smeh.

''Moji ortaci umesto da sklapaju instrumente i krenu na dogovoreni after, zasviraju tango sa nekim blentavim osmesima na licima. Ja se skamenim, baš kao kada spominjem Petra , mahinalno pređem s one strane šanka i počnem da plešem.Sama, pratila sam da svaki pokret bude baš kako treba, bez greške. Bila sam kao na audiciji, brojala sam korake u sebi i trudila se da živim tango, ane da ga plešem. Vežbala sam bre mesec dana da budem spremna kada dođe.Nisma imala kinte za kurs, pa sam vežbala sama kod kuće. Stara Anđa to nikada ne bi radila. Ona bi spavala''.

Piiiiippp...-skinula je čajnik sa plinskog šporeta.

''Mirko, hoćeš li kafu, ili čaj?'', bilo je prvo što je progovorila tog jutra, ili dana.

''Može kafa i da mi obećaš da ćeš spremiti taj sto kada se vratim sa ture.Neću dolaziti tri nedelјe, vozim za Kolorado. Ne tražim mnogo'', progovorio je Mirko koji se do taga meškolјio u toplom krevetu,a potom je ustao kako bi otvorio prozor. Smetao mu je dim, ali znao je on sa Anđom, polako.

''Hmmm, to ti misliš, dušo, neće ići tako lako s Anđom'', promrmlјala je Anđa, zasijala je od sreće, to je novi izazov pred njom i glasno dodala uz osmeh, '' to ćemo videti, polako'', i skuvala je kafu.

#DraganaMandič #ZiNnagradezaknjiževnost #proza

ZVONA i NARI - Library & Literary Retreat - Vrčevan 32, 52204 Ližnjan, Croatia - + 385 99 232 7926 - zvonainari@gmail.com - (c) 2011.-2020.