Priča Rekvijem za ljubav Sonje Končar Ničić bila je u konkurenciji za ZiN nagrade.
Sonja u svojoj biografiji ističe: "Rođena u Novom Sadu, 09.02.1970. godine. Detinjstvo i mladost provodila u Novom Sadu i u Istri. Diplomirala na Pravnom fakultetu u Novom Sadu 1994. godine. Zaposlena u Pravobranilaštvu Grada Novog Sada. Od jula 2015. godine obavlja poslove zamenika gradskog pravobranioca Grada Novog Sada. Pisanjem i amaterskim horskim pevanjem se bavi od srednjoškolskih dana. Autor romana „Njanjava“ koji je objavila Izdavačka kuća „Nova Poetika“ iz Beograda. Trenutno se bavi završavanjem romana „VIA IPSILON“ čije objavljivanje planira na jesen 2018. godine."
O priči: "Priča Rekvijem za ljubav inspirisana je autoričinim sećanjem na detinjstvo i mladost provedenu u Istri, kao i teške ratne i poratne godine na prostorima nekadašnje Jugoslavije. Odvajanje od mesta odrastanja i lepote kojom je bila okružena do svoje dvadesete godine, podstakli su je na razmišljanje da je ljubav jedina koja nam može pružiti utočište i sigurnost, ali i da su ljudi koji se bave umetnošću jedini spremni da se ljubavi zaista i prepuste..."
REKVIJEM ZA LJUBAV
Zaustavio sam automobil na graničnom prelazu Bajakovo i otvorio prozor.
- Dobar dan, mladi gospodine. Vaš pasoš molim, reče ljubazno hrvatski carinik.
Simpatičan čovek, pomislih. Dobar dan, rekoh mu sa osmehom.
- Da li želite srpski ili mađarski pasoš, upitah ga u nameri da započnem razgovor.
- Meni je potpuno svejedno. Bitno mi je samo da je Vaš i da je važeći, reče mirno carinik.
- Evo, izvolite gospodine. I ovaj je moj, rekoh, pružajući mu mađarski pasoš.
- Ja sam po ocu Ličanin, a po majci Mađar. To se kod nas u šali zove “autohtona vojvođanska vrsta”. Zahvaljujući majčinom poreklu dobio sam mađarsko državljanstvo, kad već Lika nije država, našalih se u nadi da će carinik promeniti izraz lica.
Prećutao je.
- Odakle ste, upita carinik nezainteresovano?
- Iz Novog Sada sam. Iz Vojvodine. Vama smem tako da kažem. Oni moji tamo dole, ako mogu tako da ih nazovem, u Srbiji, ne vole kada mi sa severa kažemo da smo iz Vojvodine. Odmah nas proglase separatistima. Žive u vekovnom strahu da mi, Vojvođani, hoćemo da se odcepimo i da napravimo svoju državu. Mi smo nešto kao vaši Istrijani, rekoh šeretski, očekujući da će carinik ovaj put odreagovati.
Ne menjajući izraz lica, stavljajući mi sada već sasvim jasno do znanja da ga neću isprovocirati svojim pričama o nacijama i državama, carinik me upita:
- Gde putujete?
- Putujem u Červar, rekoh. Ako znate gde je to?
- Idete u Červar, upita me carinik, kao da ne veruje da je dobro čuo. U Červar, kod Poreča?! Iznenađeno ponovi pitanje carinik.
- Da, rekoh, postoji samo taj jedan jedini Červar, koliko ja znam. Čuli ste za njega?
- Kako to mislite, čuo sam za njega?! Poznajem ga jako dobro. Doduše, nisam za njega čuo godinama. Poslednji put sam u Červaru bio 1990. godine. Tamo sam proveo najlepša leta svoje mladosti! U njemu sam se prvi put zaljubio. Idete na odmor? upita me carinik ovaj put vidno zainteresovan.
- Uh, gospodine, oteo mi se uzdah. Nisam baš siguran da se to može nazvati odmorom. Nekada davno, tamo se išlo samo na odmor. U prošlom veku, da budem precizan. Moji roditelji su u Červaru imali stan. Prodali smo ga 1996. godine jednoj Ani iz Osijeka. Divna žena. Upoznao sam je te noći kada smo se našli na granici Srbije i Hrvatske da potpišemo ugovor i da primimo novac. Bila je to scena kao iz filma. Jesen, noć i kupoprodaja nekretnina u 20 veku u blizini nekadašnjeg bojnog polja Srba i Hrvata. Njena kuća u Osijeku je srušena do temelja, ali srećom, ona nije povređena.
- Poslom idete?, ne odustaje carinik.
- Da, poslom idem. Moglo bi se tako reći. Zapravo, moram da završim jedan jako važan posao koji sam započeo još pre 14 godina, kada sam u Červaru proveo svoje poslednje istarsko leto. Znate, ja sam kompozitor. Idem u Červar po melodiju. Želim tamo da zapišem note za moju novu kompoziciju. To je posao koji treba da obavim. Imam da prijavim za carinu jednu notnu svesku. U gepeku je, rekoh s osmehom.
- Zaista? reče carinik, odmerivši me, podignutih obrva. Više mi je ličio na zainteresovanog estradnog menadžera, nego na državnog službenika. Šta komponujete?
- “Rekvijem za Jugoslaviju”, rekoh bez previše razmišljanja. Tako će se zvati kompozicija. Biće to moje, do sada, najveće i najozbiljnije umetničko delo. Pišem ga već punih 14 godina. Nedostaje mi svega par nota za kraj. Mislim da je sada konačno došlo vreme da ga završim. Zato i idem u Červar da osetim kako je rat, tako lako i jednostavno, uspeo da napravi prelaz iz radosnog dura u tužni mol. Moram da doživim atmosferu tog mesta koje sam nekada voleo i da otpustim emocije koje me proganjaju. Bol, tugu, strah, bes...sve što se u meni nataložilo od rata, ljudi, granica.
Carinik me je posmatrao ćutke.
- Zanimljivo, reče posle duže pauze. A zašto “Rekvijem za Jugoslaviju”?, upita me zamišljeno.
-Zato što je u Červaru i živela i umrla Jugoslavija. Zvaće se tako u čast preminule države i njene duše. Voleo sam tu državu. Rođen sam u njoj. Sve mi je u toj državi bilo po meri. Teritorija, zastava, himna, grb, kultura, umetnost ... Bila mi je lepa. Želim da joj odam poslednju počast. Što se mene tiče, zaslužila je. Vi ne mislite tako?
- Ništa ja ne mislim, mladi gospodine. Već godinama unazad. Ja sam sve, ali baš sve svoje izgubio u poslednja dva rata. Oca i majku sam izgubio u II. Svetskom ratu, a dobio sam državu Jugoslaviju. Sina i ženu sam izgubio u ovom poslednjem ratu što ga mi zovemo domovinski. I eto, ja sad imam domovinu. I više ništa nemam. Da bi se stvorila Jugoslavija, ja sam bio odabran da žrtvujem oca i majku, a da bi se stvorila ovakva današnja moja domovina, nesrećnim slučajem, izgubio sam i sina i ženu. Dakle, šta ja radim u svom životu? Menjam države i gubim najdraže. Previše je bola za jedan život. Ne znam da Vam kažem kada sam više izgubio. Jedino što znam jeste da sam sve izgubio. Danas je 2004. godina i ja ću za koji dan napuniti 60 godina. Moje roditelje su ubili fašisti poslednjih dana II. Svetskog rata. Nisam imao ni godinu dana kada su oni nastradali. Majka mi je bila Hrvatica, a otac Srbin. Ja sam zbog očeve nacije i vere proveo najveći deo života sa nadimkom četnik, iako sam se uvek izjašnjavao i osećao kao državljanin Hrvatske. Ako je takva vrsta osećanja uopšte važna. Kada sam birao ženu svog života, nisam znao da je Srpkinja. Saznao sam to kad sam već bio duboko uveren da je ona jedina žena sa kojom želim da provedem ostatak života. I nisam pogrešio. Ali zbog njene nacije i vere, moj sin je, baš kao i ja, ceo svoj život proveo sa nadimkom četnik. A kada smo dolazili kod ženine rodbine u Beograd, znate kako su mu iza leđa, tetke i komšije šaputale? Ustaša! Dakle, u Hrvatskoj je bio četnik, a u Srbiji ustaša. Pretežak je to teret za svakoga, a naročito za mladog čoveka. Pola života sam proveo objašnjavajući svom sinu njegovo poreklo, kao da je to najvažnija stvar u životu. I šta je sada imam od toga? Nemam ništa. To je moja istina. Sa njom ja živim.
Slušao sam carinika pažljivo. Na trenutak sam zažmurio. Oteo mi se dubok uzdah od težine istine kojom se na mene obrušila svaka njegova izgovorena reč. Ne znam mu ni ime. Osetim sopstvenu uznemirenost kako nadire u galopu. Ovaj čovek ima samo sebe. Sve je izgubio. Pomislih, da li on, tako ranjen i duboko nesrećan, uopšte treba sebi ili bilo kome drugom na ovoj planeti? Misao o besmislenosti rata me je prekrila kao letnji pljusak.
Carinik mi je pružio pasoš. Pogledao me je svojim tamnim očima, nasmejao se tužno i rekao:
- Sretan Vam put, gospodine. Ne želim da mi bude važno to što ste Vi Mađar iz Vojvodine i što ste poreklom iz Like. Baš me briga za to. I koga uopšte briga za vaše poreklo, ako ste čovek i ako imate ovom svetu da ponudite nešto više od Vaše nacionalnosti i državljanstva. Pozdravite mi Červar i završite taj vaš rekvijem. A kada dođe dan da mu date ime, razmislite o tome da se zove "Rekvijem za ljubav". O ljubavi se tu radi. Ljubav je umrla. Njoj treba odati poslednju počast.
-Drago mi je da sam Vas upoznao, rekoh. Razmisliću svakako o nazivu moje kompozicije. Bilo je to sve što sam uspeo da izgovorim.
Put do Červara mi je prošao brzo. Sve vreme sam razmišljao o cariniku. Potpuno mi je poremetio koncepciju. Krenuo sam na ovaj put sa željom da odam poslednju počast državi i vremenu koje je prošlo, ne razmišljajući o uzrocima koji su doveli do njihovog kraja. Imao sam ideju i nameru da se suočim sa svojim detinjstvom, uspomenama, mestima koja sam voleo, senkama države u kojoj sam rođen, a posle nepunih 100 km jedino što mi zaokuplja misli je tragedija čoveka čije ni ime ne znam.
Sa glavnog puta za Poreč skrećem levo. Prolazim kroz dugi drvored izraslih hrastova. Poznata, malo izbledela žuta tabla sa crnim slovima. Červar-Porat. Dobrodošli.
Posle 14 godina u Červar sam stigao pred zalazak Sunca. Baš kao i one davne 1976. godine, kada sam u njega došao prvi put, kao šestogodišnjak. Parkirao sam automobil u ulici Gradina, ispred ulaza u zgradu u kojoj su moji roditelji nekada imali stan. Sporim koracima spustio sam se do rive. Červar je bio potpuno pust. U napuštenom hotelu "Marina", nekada omiljenom mestu turista iz Nemačke, Holandije i Engleske, u čijem smo se holu, tih predratnih godina, kao deca igrali "Otpisanih" i "Kapelskih kresova", nikao je prelep hrast. Svojom snažnom i raskošnom krošnjom probio je trošni krov hotela, hrleći ka svetlu i tražeći za sebe izvor energije. Zna hrast šta treba da radi, žudeći za životom, pomislio sam. Jedno samoniklo drvo ume da se suprotstavi krovu, tom, za njega ograničavajućem ljudskom izumu, u potrazi za slobodom i ljubavlju koju će mu nesebično pružiti Sunce. A šta čovek ume, zapitao sam se. Ume li da se suprotstavi ratu, tom besmislenom ljudskom izumu, koji ga otima od svih. I od sebe samog. Stajao sam dugo ispred hrasta, nem, zadivljen lepotom i snagom prirode koja mi svojim mirnim rastom upravo dokazuje život.
Teškim koracima stigao sam do Pošte. Ulazna vrata su razbijena. Pošta ne radi. Sva su pisma odavno napisana i poslata iz Červara. Da li smo sve jedni drugima rekli? Koliko smo istina prećutali? Put me je dalje vodio do novinarnice. Na njoj je katanac. Ovde više niko ne čita novine. Stanovnici Červara, izbegli iz svoje Slavonije, jedini znaju šta se dogodilo. I znaju da to ne piše u novinama. Rat se ne može opisati rečima u nečijem novinskom članku. Rat se opisuje bojama bola, tuge i straha.
Koraci su mi postajali sve teži. Osećaj nelagode polako se uvlačio u mene. Zgrade, nekada nove, čistih i belih fasada u trenutku su mi izgledale kao kulise za još nesnimljeni film: "Bio jednom jedan grad". Da, Červar je izgledao kao napušteni grad. Vreme u kome je stvaran, sloboda u kojoj je nastajao i razvijao se, doživeli su poraz. I ja sam poražen. I ja sam izgubio rat protiv rata, zajedno sa još par miliona nas koji nismo uspeli da ga pobedimo. Koračam sporo i u hodu, razgovaram sa sobom. Potpisujem kapitulaciju. Sa svakim korakom osećao sam da gubim snagu i da imam sve manje energije. Nešto je teško u vazduhu. Ovde vlada nemir. Ili je u meni preveliki nemir. Biće da je i jedno i drugo. Šetam po gradu čiji stanovnici, izbegli iz srušenih i spaljenih domova, služe svoju ili tudju kaznu. Nepravedno osudjeni, na odsluženju kazne. Ne kazne zatvora, već kazne prebivališta, ili za nekog samo boravišta. Zastakljene terase svedočile su o borbi za kvadrat više. Nekada su se sa otvorenih červarskih terasa mogli videti samo kupaći kostimi i po koja majica ili šorc, kako se, zakačeni stipaljkom za štrik suše u predvečerje. Sada su štrikovi razvučeni po zastakljenim terasama. Na njima su džemperi, pantalone, ćebad. Sezonski grad kao mesto stalnog prebivališta. Tu se živi 365 dana u godini. Odavde se ide u školu, na posao. U tim se stanovima rade domaći zadaci. Nekada se odatle išlo samo na plažu ili u Poreč na koncert. Razmišljam kako li se oseća projektant koji se sa studijskog putovanja po Azurnoj obali, vratio sa idejom da se baš ovde napravi sezonski grad, za odmor, zabavu i druženje. I njegova ideja je doživela poraz.
Vratio sam se do puste rive. Čujem samo tihu muziku talasa dok blago ljuljuška pontone i čamce usidrene u červarskoj marini. Poneki, retki jecaj jarbola na sporom oktobarskom vetru u harmoniji je sa tim setnim tonovima. Jesen na moru. Seta u vazduhu. Osećam je i u sebi. I jesen i setu.
Iz daljine mog sećanja dopire glas izveštača sa slavonskog ratišta. Nevoljni sam svedok tog vremena. Telo mi se pognulo pod bremenom stida pri pomisli na novosadski korpus. Poželeo sam da pobegnem odavde. Moram da završim ovaj dijalog sa prošlošću, pomislih. Nosim u sebi melodije tih prošlih vremena, kao okove. Težina misli koju osećam sada, ovde, na mestu koje sam nekada voleo, biće dovoljna da završim rekvijem. To su te boje molske lestvice koje mi nedostaju za moju kompoziciju. Nijansa tuge koju osećam tamnija je od smrti jedne države.
Carinik je potpuno u pravu, pomislih.
Ne nestaju države tek tako, same od sebe. One nestaju onog trenutka kada nestane ljubav i zavlada mržnja. Jugoslavija je bila lepa država. I, šta se desilo? Nestalo je ljubavi, eto to se desilo. Nije Jugoslavija donela odluku da prestane da postoji. Nije ona sebe dekretom ukinula. Ne rade to države. Nisu one živa bića koja imaju svest. Ali, ljudi koji ih predstavljaju, jesu. I samo od njih, zavisi sudbina države. I sudbina njenih državljana. Mi smo zatrovani mržnjom i idejama granica, teritorija, država, nacija... Pristali smo na mržnju, ćuteći. A ćutanje? Ćutanje je đavolja rabota. Uvek kada se na mržnju odgovori ćutanjem, njih dvoje, ta besmislena mržnja i to jadno ćutanje, postaju nepobedivi saveznici. A kada ćutanje i mržnja poraze ljubav, kasno je za kajanje. Kasno je i za oproštaj i za novi početak. Istina je da veličanje nacije i države nije ništa drugo do putovanje u tamnu noć i navikavanje na nju. Kao da smo svi zaboravili zašto smo uopšte doputovali u posetu ovoj prelepoj planeti. Dobili smo na poklon vaučer za boravak na ovom predivnom mestu na kome osim elementarnih uslova za život, imamo i mogućnost i priliku da na svakom koraku pružimo i primimo ljubav. Dobili smo šansu da doplovimo do sunčane obale. A mi, šta smo mi uradili? Mi smo smislili da se, zatrovani mržnjom, ubijamo međusobno, da nacrtamo granice, zauzmemo teritorije, zavijorimo zastave i pevamo neke svečane pesme zbog kojih ćemo ustati, čak i kada nam se ne ustaje.
Nije poenta u tome što je umrla Jugoslavija. Neće se moja kompozicija zvati „Rekvijem za Jugoslaviju“. Ljubav je umrla. I sa njom stotine hiljada ljudi. Od metka, minobacača, bolesti, gladi… Pobedila je laž da su države i nacije važnije od života. Laž je da su teritorije i granice vrednije od sreće i da se za njih treba boriti. Zatrovani smo idejom da su državni interesi vredniji od života, ljubavi, radosti i zdravlja pojedinca. Od nas su napravljeni državni resursi koji se po potrebi, stavljaju u funkciju nečije moći. Radimo, ubijamo, krademo, palimo, varamo, silujemo u ime visokih državnih ciljeva. Upregnuti smo u nacionalne amove i obmanuti idejom da je pripadnost naciji i državi i naša veroispovest nešto što će nam priuštiti svu lepotu i radost života. Bitka za istinu o vrednosti ljudskih života, mirnih i dostojanstvenih, proživljenih u slobodi i sreći, je izgubljena.
Carinik je sedeo za okruglim stolom u svojoj maloj kuhinji. Sa radia je dopirao prijatan ženski glas:
- Dobra vam večer, dragi slušatelji. Večeras je u studiju sa nama mladi novosadski kompozitor, autor "Rekvijema za ljubav" koji će večeras premijerno biti izveden u našoj emisiji...
Carinik se nasmešio, povukao dim cigarete i tiho, kroz uzdah, prošaputao:
- Eh, da… danas samo još umetnici imaju hrabrosti da kažu da je život vredniji od države...
