• Jasna Dimitrijević

Ujka Vanja: Jasna Dimitrijević


Jasna Dimitrijević (1979, Negotin, SFRJ) piše kratku prozu, poeziju i recenzije. Ponešto od toga objavljuje u regionalnim časopisima i zbornicima. Autorka zbirke priča Prepoznavanja (2015.). Radi u knjižari.

"Zanimaju me pitanja identiteta, neartikulisanih, marginalizovanih, nevidljivih, potisnutih želja koje kad-tad isplivaju, pa onda ne znamo šta ćemo s njima. U prozi i u životu."

Ujka Vanja

„Nisam znao da si Vanjina bratanica“, dobacio je dok je spuštao pivo na šank. U pepeljari mu se gasila cigareta, a u očima želja da joj gurne ruku u gaćice. Pozne tridesete znojile su njegov odebljali vrat, ali Zec, konobar provincijske kafane oslonjene na gimnazijski zid, nije lako odustajao od ambicija da pod šakom ponovo oseti butinu srednjoškolke. Tada još nije znao da se to nikada više neće desiti.

„Sestričina.“ Šakom premalenom za teške porcije piva dohvatila je oznojenu flašu zaječarskog. Kažiprstom slobodne ruke podigla je naočare na vrh nosa, pa zbrisala u dvorište. Za njom su niza stepenice krenuli i Pixies, svirajući opet o majmunu koji je otišao na nebo.

Rano je leto, poslednji vikend pred raspust, proklete devedesete.

Obučena je u ofucanu dragu majicu, sa čije su se crne teksture gubila bela slova: CBGB. Poklonio joj je Vanja, majčin mlađi brat, porodična vucibatina i mitska ličnost svake zabiti koja zamišlja Bruklin i Berlin na dalekom kraju druma koji vodi iz grada. Prvi koji je otišao i poslednji koji se vratio, jedan od dvojice sa kojima je džokej pun burbona podelio džoint ispred Amsterdamskog Paradisa pre nego što je krenuo psima. Velika priča malog mesta.

A sad je tu, ispija pivo i zdravi se sa školskim drugarima i njihovim ženama, lokalnim dripcima i klinkama koje im sede nadohvat ruke kao zahvalni štenci. Natopljen alkoholom (i nekim strožim hemijama), ne primećuje da kroz gužvu prolaze dva stakla sa neujednačenom dioptrijom i love mu pogled. Niti, otupelih čula, oseća oklevajuće kuckanje po ramenu, jednom, dvaput, treći put. Ništa ne oseća. Otupelost čula stigla je, dakle, i do njegovih leđa. Niti vidi ispranu CBGB majicu kako odustaje, odlazi na ulicu i seda na pločnik da sa drugarima, marginalnim gradskim likovima, dovrši pivo i ćuti o odbacivanju.

Njeno mesto daleko je od Vanjinog i ona ne može da čuje o čemu se tamo tako žestoko priča. Ne čuje ga kad kaže da je na Ibici jebao maloletnu Ukrajinku za dž (gazda je častio!), niti može da vidi kako pokazuje mesto gde je primio metak kada ga je „ona džukela Anton ostavio na Prokletijama, samog, sa tovarom i groznicom, bez novca i gana“. Ne čuje ga kako objavljuje da za deset dana pali na Maltu sa nekom Norvežankom koju je nahvatao u Istri. Planira da je oženi za papire. Ona tamo ima piljarnicu. Rešio je da na Malti dočeka penziju.

I da se, jednom zasvagda, skine. O da, tamo će se skinuti...

Majmunče u ispranoj njujorškoj majici ništa od toga ne čuje, hvata tek poneku poruku iz gomile, pa od njih pravi sebi priču za laku noć i budućnost, dopisuje narative u kojima miševi rade u dispečerskom centru, a zmajevi bacaju na amsterdamske pločnike stihove od kojih će Tom Vejts sastaviti pesmu. Sakupiće krhotine stakla iz kafanskih tuča za vitraže umesto prozora, zapamtiće miris besa i želje za moći, kojim je odisao čitav ovaj grad, čitav poznati svet. Od tih crtica sagradiće sebi dom u nadi da će i ona jednom biti dovoljno besna, pijana i moćna, i da će prestati da se razlikuje. Godine će proći, decenije, dok se ne probudi sa olakšanjem što se nikada nije uklopila.

Ubrzo završava zaječarsko i odlazi praznoj kući. Majka radi u noćnoj smeni. Poješće parče pite koju je napravila pre odlaska. Neće ni pogledati poruku koju joj je ostavila, jer svaki put joj napiše isto – da uključi bojler kad dođe jeftina struja i da je voli.

Zaspaće ljuta. Sanjaće bekstvo.

#JasnaDimitrijević

0 views

ZVONA i NARI - Library & Literary Retreat - Vrčevan 32, 52204 Ližnjan, Croatia - + 385 99 232 7926 - zvonainari@gmail.com - (c) 2011.-2020.