Iskrena ljubavna priča: Tihana Tica

September 21, 2017

 

 

Iskrena ljubavna priča Tihane Tice u konkurenciji je za ZiN nagrade.

 

Tihana Tica u svojoj biografiji ističe:  Rođena je 1989. godine u Beogradu, kao dete dva matematičara. Uprkos nadama svojih roditelja, zbog ljubavi prema liku i delu Franca Kafke, upisala je i masterirala Opštu književnost i teoriju književnosti na Filološkom fakultetu Univerziteta u Beogradu. Pisanjem se bavi od malena. Prvi literarni debi imala je kao gimnazijalka pišući o temama iz života mladih za omladinski dodatak Opušteno dnevnog lista Politika. Objavljivala je na sajtovima neafirmisanih pisaca, a 2015. i 2016. godine u okviru Društva živih pesnika njeni poetski radovi nalaze mesta u Zbornicima koji okupljaju stvaraoce sa celog Balkana. U časopisu "Zvezdani kolodvor" u junu 2017. izašla objavljena joj je priča pod nazivom "Beograd". Ima završen i roman, na čijem objavljivanju trenutno vredno radi. Piše, prevodi i preživljava u Beogradu.

 

Tihana o svojoj poetici: Rilke je rekao da onaj ko želi da stvara, mora da izađe iz svoje sobe u svet, da proživi život, da bi mogao da ga prenese u književnost. Sedenje za računarom, isključivo čitanje, zatvorenost, nikada neće napraviti od nekog čoveka književnika. Rilke se okušao u ovoj izolovanosti i razumeo je da je osnovna građa književnosti sam život i zbog toga ga je potrebno doživeti, napolju, u njegovom centru. Tolstoj i Dostojevski da nisu bili veliki grešnici i patnici, verovatno nikada ne bi postali klasici. Ne bi imali o čemu da pišu. Onaj ko nema talenta za pisanje, osećaj, on uz sav trud to neće moći da neutrališe. Isto je i u slikarstvu, muzici. To je surova strana umetnosti. Da se ne može postići veštačkim sredstvima. Isto tako, ja verujem da je umetnost čoveku neophodna, iako me stvarnost naizgled demantuje, i da je čovek gladan kulture.

 

 

Iskrena ljubavna priča


„To ne beše svet, već groblje; tu i tamo
Neki grobni kamen dizao se samo,
Stub neki uspravni, neopterećeni;
Ležahu vekovi svi, osakaćeni;
Iščezla je veza...“ 

                               Легенда векова, Виктор Иго

 

                    Upoznali smo se na trgu Nikole Pašića. Haljina pepeljasto-sive boje pokrivala je sve njene telesne nedostatke koji su je činili tako savršenom. Tako nalik boginjama iz starogrčke mitologije. Sama Kleopatra bi se posramila pred osmehom ove obične žene. Afrodita se ne bi usudila da pokaže jabuku skrivenu među zvonastim rukavima. Sve su devojke blede kada se nađu u njenoj blizini. Njena nevešto skupljena kosa, njena večita žurba i zaboravnost, njene duboke čizme od eko-kože, oduzimaju na šarmu svim ostalim. Druge su možda urednije u svojim obavezama; uvek bez greške odevene; njihova je kosa uvek sređena po nepisanim propisima lažnog savršenstva, ali nijedna od njih nije tako elegantna ni graciozna kao ona. Ali za takve finese koje čine pravu lepotu, ljudi su najčešće neosetljivi. Nikada nam nisu jasne stvari koje nije ni potrebno da otkrivamo, koje nam se same pokazuju u svoj svojoj punini i kvalitetu. Toliko smo zauzeti stalnim otkrivanjem sakrivenog, da počinjemo da ga prepoznajemo i na onim mestima gde ono ne zalazi. Jer nam je, posle toliko uloženog truda u njegovo bezuspešno otkrivanje, potrebno da ga uvek držimo pred okom kako nam rešenje zagonetke ne bi pobeglo. A ne shvatamo da nam je, sve što možemo i što treba da znamo, već dostupno i tako blizu.


                   Na trgu je jedna proseda i proćelava starica prodavala cveće. Kupio sam od nje dve ruže. Moji skromni prihodi mi nisu dopustili da joj priuštim valjan buket. A i nisam tada o tome razmišljao, jer ga nisam njoj ni namenio. U gomili idealno sređenih devojaka, nisam je ni primetio.  Da budem iskren, nisam primećivao nikoga. Moje misli su bile upućene samo jednoj. Mojoj budućoj verenici. 


                   Taj dan sam planirao već celu godinu. Smatrao sam da suviše dugo delimo svakodnevicu da bismo se još dvoumili. Da je vreme da svom uspešnom zajedničkom životu damo priliku da se razvije do svih njegovih granica. Predugo sam lutao svojim koracima, svojim mislima, svojim osećanjima. Želeo sam da se zaustavim, da konačno ponosno kažem ovom kosmičkom kondukteru da silazim, da zaustavi taj voz koji pomahnitalo juri nekoj dalekoj stanici za koju jedino on zna da postoji i gde se nalazi. Ona dva jadna, skoro uvenula, prelepa cveta drhtala su zajedno sa mojim rukama. Nje ni na vidiku. Gledao bih na sat svakih nekoliko minuta, ali ga nisam nosio. Bilo mi je neprijatno da stalno zapitkujem prolaznike o jednoj tako beznačajnoj stvari, pa sam se uzdržavao. Doći će. Mora da dođe. Uvek dođe. Ali nije dolazila.


                   Posmatrao sam nebo, zamišljao skicu onoga što tek treba da nastupi, idealistično obojio tolike decenije što me očekuju ili za koje sam mislio da me očekuju, maštao, nadao se. Nada je najveći čovekov neprijatelj. Kada počnemo da se nadamo, već je sve završeno. Ono što želimo, za šta mislimo da se još može ostvariti, otišlo je nepovratno. Nada samo produžava očekivanje nečega što više ne postoji, što je još samo u našoj promisli, našoj želji. Onaj ko se ne nada, taj je srećan čovek. Slobodan. Njemu treba zavideti. Jer je on onaj kome nije potrebno ništa što već nema. Nada umire poslednja, ali ipak umire.


                   Zemaljska Venera prišla mi je s leđa i zatražila upaljač. Bila je tako ženstvena, tako otmena u svojim pokretima, da sam zaboravio zašto sam uopšte stajao na ovom trgu sa ništavnim cvećem u rukama. Njene smeđe oči su me gledale sasvim prirodno. U tom pogledu nije bilo fatalnosti ili destruktivno opijajuće seksualne privlačnosti, ničeg što bi nagovestilo da će ta pomalo zapuštena devojka postati za mene opasnija od bilo koje zavodnice iz najvatrenijih snova. Do tog trenutka, mislio sam da samo lepotice sa duplerica časopisa mogu biti predmet muškog obožavanja. U njima nema ničeg što bi remetilo maštarije. One su oslobođene stega realnosti, omogućavaju nam da u njihovom liku zapravo uvek iznova volimo idealnu sliku žene koju nosimo zapisanu u našoj podsvesti. Ne moramo da se plašimo da će nam se iluzija raskomadati kada počnemo da ih upoznajemo i shvatimo da one nisu ta tvorevina našeg uma. Da nisu ni nalik onom ejdosu zbog koga smo im dopustili da nam se približe. Da su i one, kao i mi sami, samo deo stvarnosti. Dimenzija u kojoj živimo puna je pukotina. Sve u njoj funkcioniše, ali se oseća neprestani proboj nedoslednosti. Nismo u stanju da volimo ono što nije savršeno. Ali, na našu nesreću, nismo u stanju da volimo ni ono što je bolje od nas. Plašimo se sopstvene nemoći. Inferiornosti. Ali, gledajući u ovo, istovremeno tako nevino i tako đavolsko, stvorenje, nisam se bojao. U njenim toplim očima, ja sam posmatrao čitav svemir koji mi se obraćao i tešio me, prihvatao bednog kao i one dve ruže koje su se bližile svom Raju u mom stisku. Samo sam se pored nje, u tom momentu, na jednom gradskom trgu okupanom đubretom, čekajući drugu, osetio shvaćenim. Samo tad. Nikada više, nijedna sledeća kao što to nije mogla nijedna pre, nije u meni probudila taj umilni haos koji je davao nadu. U tome se sastojala moja greška. Počeo sam da se nadam.


                   Sagnula je glavu u stranu. Čitav zbunjujuć tok mojih misli rezultirao je njenom podignutom levom obrvom. Kako je samo umela lepo da izvede taj svakodnevni pokret! Počeo sam svoje sadržajno samopredstavljanje. Ta priča joj nije bila mnogo interesantna. Počela je da poklanja svoje poglede drugim stvarima oko nas. Probudio mi se strah da će mi pobeći. Od svih muškaraca ikad, ja sam bio onaj koji je uspeo da sretne materijalizovani idealni ženski lik, koji je robovao iza memljivih rešetaka muške uobrazilje još od postanka našeg roda, od Adama. Nisam se usuđivao da je pustim. Okrznila me je svojom muštiklom. Sasvim slučajno. Pepeo je ostavio trag na mojoj košulji, iste boje kao njena haljina. To ju je trglo iz duboke odsutnosti. Opet su njene oči pripadale samo meni. Brisala me je, prolazili su me žmarci od tih nežnih dodira. Izvinjavala se, uši su mi gorele zbog tog božanstvenog glasa. Mirisala je na lavandu i jasmin. Pravdala se svojom nespretnošću, obećavala da će mi kupiti drugu košulju ukoliko fleka ne bude mogla da se skine, predlagala mi marke deterdženata. Bila je kao rano proleće. Daleka, ali neočekivano prijatna. I danas ponosno šetam sa umrljanim rukavom. Podseća me na jedan divan period, kada sam dostigao savršenstvo u svome bitku. I način na koji sam ga izgubio, kada sam protumačio da mi je za to bila potrebna samo jedna neugledna devojka.


                    Stajali smo na trgu još neko vreme. Što sam duže bio u njenoj blizini, upijao miris njene kože, njene ne baš sveže oprane kose, zaboravljao sam pravi razlog svog čekanja. Moja nesuđena verenica je, ne sluteći, pomogla mom istovremeno najvećem uzdignuću i najbolnijem padu na zemlju, u život običnih, stvarnih ljudi koji sam doživeo za kratak vremenski period. Nisam bio od onih koji uživaju u preljubama, nisam ni pomišljao da bi tako nešto moglo da mi se dogodi. Njena je ljupkost bila suviše nenapadna i spontana, da sam se predao bez ijedne prolivene kapi krvi i znoja na bojnom polju. Takve žene su opasnije od onih koje vam podignu temperaturu u predelu prepona čim zakorače u prostoriju u kojoj se nalazite. Od njih se čuvate, poznajete im namere, sredstva koje su spremne da upotrebe u tom nepoštenom ratu, koji svoja sakaćenja pravda osećanjima i strašću. I one same znaju da su, već vekovima unazad, njihove tehnike otkrivene i izložene nage na platou ljudskih nagona. To ih je nateralo da budu kreativnije, maštovitije, da svoje najbolje adute čuvaju u tajnovitosti i iskoriste ih u krajnjoj nuždi. Ali, taj sladostrasni sukob izrodio je još jednu vrstu žena. One koje nisu uspele da se izgrade kao osvajačice, nemilosrdne hetere toplog tela i hladnog uma (jer je žensko srce previše komplikovana i strašna stvar da bi se o njemu moglo reći išta što bi bilo tačno i pouzdano), postale su umiljate, mile, tanane. Njihova nežnost zavodi još više nego erotski pogledi i gestovi onih drugih. One nemaju snagu, ne poseduju moć, ne gospodare, ne drže čitav univerzum povinut njihovim dugim trepavicama, ali je njihova privlačnost ravna ovim reakcijama. Mi u njima vidimo supruge i majke naše dece, sestre koje mislimo da poznajemo, jer smo proživeli sa njima čitav život. One iz nas neće izvući seksualnu privlačnost čija je jačina u stanju da nas uništi zajedno sa svojim vrhuncem; neće nadahnuti značajna umetnička dela koja mame divljenje; nećemo njih sanjati u našim najslađim snovima. Ali samo će nas one, nikakve drugačije, vezati pored sebe za večnost. Taj dobrovoljni gubitak slobode je mnogo opasniji od par, neminovno prolaznih, trenutaka osećanja punoće našeg bića.


                    Naša veza trajala je tek jedan mesec. Premalo da bih znao sve što je trebalo da ne bih ostao povređen, kao što sam sada, i da bih neke stvari drugačije sagledao, a opet previše da bih bio u stanju da se vratim svom pređašnjem životu. Posle nje, ništa više nije bilo isto. Kajao sam se mnogo puta, pa sam proklinjao sebe što želim da poništim period svoje najveće sreće i ostanem uskraćen za saznanja koja sam sa njom stekao. Nije to bila samo telesna ljubav. Na trenutak sam uspeo da se ogledam u njenim očima i taj odraz koji sam samo u tom ogledalu video, tu sjajnu sliku sopstvenog uzdignuća, kako sam tada verovao, nisam pronašao ni kod jedne druge, iako sam je tražio. Tada sam shvatio da ne postoji nijedna kao ona. Za mene nijedna. Boli me shvatanje, koje sam stekao upornim kopanjem po prošlosti i folderima u svojoj glavi gde se odlažu sećanja, da u njoj nisam voleo nju, već tu svoju sliku koja mi se u njenom pogledu tako dopala. Mislim da je to osećala, zato se tog popodneva nije vratila. A ja sam, obogaćen tim saznanjem, postao nesposoban da volim bilo koga. Moj budući brak je bio razoren. Razoren još od onog trenutka kada se umesto one za koju sam verovao da sam izabrao za svoju sapatnicu u ovom životu, pojavila ona koja je, nesvesna toga, izabrala mene. Ona koja je moju unutrašnjost, moj duhovni lik nosila u sebi i pored koje sam tek uspeo da ga sagledam u njegovoj punoći. Nikada mi ne biramo, uvek smo izabrani. Bez obzira koliko smo uvereni da naši izbori i čitav tok našeg života zavise od nas, onoga što činimo i odbijamo da učinimo. Od onoga čime bojimo i skiciramo naše misli i onoga što nam nije dato da primetimo kako bismo nastavili da živimo. Ne može se postojati bez samozavaravanja. Jedino je laganje sebe uzvišena laž. Samo ona ima konstruktivnu svrhu. Onaj koji je sagledao lice života u jednom od onih ogledala koje prikazano uvećavaju sedam puta i mogu se kupiti u svakoj parfimeriji, ostao je okovan svojim dilemama. Nije više bio u stanju da mu se suprostavi. To lice koje je ugledao bila je mnogo ružnija grimasa od one koju je Igo darovao svom Kvazimodu. Moglo bi se reći, sedam puta ružnija.


                    Još se jasno sećam tog dana kada me je napustila. Ništa nije izgovorila, ni reč utehe, ni psovku, ni ono nekada tako bolno zbogom. Pre nego što je poslednji put spakovala svoj mali svežanj stvari u tek kupljeni kofer, koji je trebalo da bude zavetni kovčeg prilikom našeg prvog zajedničkog letovanja, da čuva u sebi mošti našeg zajedništva, samo je ćutala. U tišini se dave sve ljudske sumnje. Tok misli koji prati ćutanje razoran je, koliko i uzvišen. U tišini nastaju najslavnija umetnička dela, u osami čovek spoznaje dubine svog bića i vežba se umeću opštenja sa njim, u ćutanju su sakrivene najlepše reči koje još nijedan od poznatih jezika ne ume da izgovori. To su sve vrline koje od nas prave ono za šta smo pozvani da budemo, a koje tako malo vrednujemo. Mnogo je lakše utopiti se u druge ljude, okružiti se gomilom i dobrovoljno izgubiti sebe u njoj. Život je podnošljiv samo kada u velikom društvu možemo da zaboravimo ko smo zapravo. Iako to nikada ne bismo priznali i držimo do toga da imamo stav i svoje „ja“, to tako magično i čudesno „ja“, neprestano težimo da ga se prećutno odreknemo. Jer ako se samo za tren udubim, potonem i padnem u sebe i pogledam svoje sopstveno lice kroz uveličavajuće ogledalo kao što je Večito-neodlučni ugledao lice života, prestaću da postojim. Strah od života postaće ono što zaista jeste, strah od mene samog. Čovek nije spreman da se suoči sa tim da ga je Bog stvorio po svom liku, on nije spreman za taj lik. Moje misli koje sežu u centar, u samu srž mog bitisanja, moraju me povezati sa mojim istinskim bićem. Moraju me povezati sa mnom, a toga se tako bojim. Zato je tišina strašna. Jeziva. Zato sve horor priče romantičara počinju tišinom. Svet je nastao iz tišine. Možda iz ponekog uzdaha. U buci ja još mogu biti sam, u tišini sam primoran na samoću. Tako smo i nas dvoje, u paru tog dana bili sami. Usamljeni. Ona je u suzama, kao u znoju prošlosti, spoznala da ja nisam vredan tog Kosmosa iz njenih očiju. Te beskrajne tuge koja bi čitav svet mogla da oplemeni. Iako preda mnom nije plakala, znao sam da okeani patnje spremaju cunami koji će pomahnitati kada bude zalupila vrata. Ili sam opet, kao mnogo puta do tad, u nju projektovao svoja sopstvena osećanja i svoj nastupajući bol. 


                    Uvek sam težio da sa nekom ženom ostvarim odnos u kome smo nas dvoje dovoljni jedno drugom; vezu kojoj neće biti potrebni drugi ljudi da bi mogla da postoji. Ako čitava planeta jednog jutra nestane, da znam da imam nju pored sebe. Da prestanem da se brinem o tome kako ću sa ostatkom čovečanstva uspostaviti međuljudsku komunikaciju, svestan da je ona uz mene. U svakoj sam tražio nagoveštaj da se ta bezvremena zamisao, taj ideal, može ostvariti. Mnogih u svom životu nisam bio vredan; mnoge sam napustio sledeći svoj zov, unutrašnji instinkt za potpunim sjedinjenjem, sveobuhvatnim pripadanjem gde pitanje dominacije i davanja ritma sabivstvu neće biti potrebno, štaviše biće izlišno i suvišno. Tražio sam onu koju bih osećao delom sebe i do sopstvenog samorazaranja, ako je potrebno. Samo onu jedinu koju bih bio sposoban da volim do vlastitog samouništenja, istovremeno znajući da mi uzvraća istom jačinom. Verovao sam da ništa nije stvarno, da sam sve samo izmislio, ako nije bilo konstruktivno do propasti. Onaj ko se odrekne sebe može sebe i pronaći. Tragao sam za jednim posebnim, malim univerzumom, ograničene proizvodnje, u kome bismo postojali samo ona i ja. Čak i u toj gužvi od drugih, standardnih, masovno proizvedenih svemira, mi bismo ostali sami. Ne usamljeni. I mislio sam da sam sa njom, tom običnom i ni po čemu posebnom devojkom koju sam sasvim slučajno upoznao na trgu Nikole Pašića, konačno pronašao nekoga sa kim ću to postići. Ali, sada shvatam da sam sudbonosnog dana na trg došao spreman, duhovnim bićem sazreo da takav odnos ostvarim, i da nije ona naišla umesto one kojoj sam namenio ulogu svoje verenice, opet bih se vezao. Za svaku bih bio kadar da verujem da sam u njoj prepoznao istu spremnost. Nažalost, samo sam ja bio taj. Tatjana na pločniku kojim hodaju Onjegini. 


                   Iskrala se tog popodneva, nisam je ni čuo kada je otišla. Nije za sobom ostavila ni poruku. Nismo imali zajedničku fotografiju, ali i pored toga još mogu da se setim svih pojedinosti njenog tela. Njene leve obrve koja se izvijala na tako jedinstven, zavodljiv način; njenih usana koje nikada nisu mnogo govorile, ali kada bi rekle nešto, to je uvek bilo ono što je taj trenutak iziskivao; njenih članaka koji su bili mršavi kao dečiji; dugih prstiju koji su jedini umeli da sviraju moju dušu i slikaju moje telo. Ne mogu da kažem da je posle nje ostala praznina. Neka ispražnjenost i otupelost mirisala je u stanu, ali ono što sam zaista osećao bilo je više nalik smiraju. Nirvani. Potpuno sam se povukao u sebe i zaboravio na sve što se izvan tih zidina od kože i kose dešavalo. Moja potpuna isključenost iz sveta rezultirala je jedva dočekanim izopštavanjem iz zajednice. Nikome nisam nedostajao, a ni meni nisu nedostajali ljudi. Čudno je to kako posle velikih visina i dubina do kojih čovek jednom u životu, najčešće za kratko vreme, uspe da zahvati i doživi procvat svih svojih potencijala i oseti pun kapacitet svog bića, ništa više ne ispunjava njegovu unutrašnjost. Sve se čini tako malo, sićušno, da ne može da veruje da ga je nekad držao za nešto ozbiljno. Postojanje postaje jedna velika dosada. Ništavilo je sve što ostaje nakon pada u realnost. Celokupno bogatstvo čovekovog života je u snu, težnji da se ispune zahtevi našeg pra-lika. Ko jednom dosegne njihovo ispunjenje i ne uspe da ga zadrži, za njega ovde više nema mesta. Mnogo sam od nje naučio. Život sa onom koju vidimo kao tu drugu polovinu naše Platonove jabuke, uvek je deo razvojnog puta. U zavisnosti od osobe sa kojom delim svoju svakodnevicu zavisi u kom ću se pravcu dalje razvijati. Mi se neminovno menjamo. Osuđeni smo na promene. Lični pikarsko-razvojni roman koji uvek piše književnik treće kategorije. Neiskusan i površan.


                   Posle mnogo godina, opet sam stajao ispred spomenika Nikole Pašića, na trgu sa njegovim imenom, upućujući mu pogled setne čežnje i jedne dublje tuge. Vodeći sa njim unutrašnji monolog, jadajući mu se i ispovedajući. Odjednom, neko me je nežno uhvatio za rame, dodirom koje je telo zapamtilo i uzdrhtalo usled sećanja. Iza mene, smešila se ona, kojoj nikada nisam uspeo da uručim ona dva uvela cveta. Bila je lepša nego lik koji su joj hodnici uspomena podarili, čuvajući njen portret u mraku, iako nije dostigla lepotu one što je iščezla, iščilela u tišini.


                   „Stigla sam!“, izgovorila je razdragano. Kao da nas nisu delili vekovi i mlečni putevi. Niz grešaka koje su se potpisale na duhovnom sklopu ličnosti. Trajnim mastilom. 


                   „Iskreno mi je drago što si se pojavila.“, uzvratio sam duboko uzdahnuvši. Tuga je treperila mojim glasnim žicama. Ona to nije primetila. „Dugo sam te čekao. Nažalost, sada moram da krenem.“


                   Okrenuo sam se i pošao nekud u daljinu, brzim, nesigurnim koracima. Daleko od trga koji mi je doneo spoznaju i bol. Nisam se okrenuo za sobom, iako sam znao da me te bistre oči začuđeno prate dok se udaljavam iz njenog vidokruga, života, pamćenja. Zaboraviće me do naredne jeseni, ali me to saznanje nije zaustavilo. Skoro sam potrčao, hoteći da ostavim iza sebe sve što me veže za mesec blaženstva i ispunjenosti. Jedini period kada sam zaista bio živ.

 

 

Share on Facebook
Share on Twitter
Please reload

ZiN Daily is published by ZVONA i NARI, Cultural Production Cooperative

Vrčevan 32, 52204 Ližnjan, Istria, Croatia

OIB 73342230946

ISSN 2459-9379

Editors: Natalija Grgorinić, Ljubomir Grgorinić Rađen & Ognjen Rađen

 

Copyright © 2017-2018, ZVONA i NARI, Cultural Production Cooperative

The rights to all content presented at www.zvonainari.hr belong to its respective authors.

Any further reproduction or dissemination of this content is prohibited without a written consent from its authors. 
All Rights Reserved.

The image of Quasimodo is by French artist Louis Steinheil, which appeared in  the 1844 edition of Victor Hugo's "Notre-Dame de Paris" published by Perrotin of Paris.

ZVONA i NARI

are supported by:

ZVONA i NARI - Library & Literary Retreat - Vrčevan 32, 52204 Ližnjan, Croatia - + 385 99 232 7926 - zvonainari@gmail.com - (c) 2011.-2020.