Plišani ježevi ne bodu: Miljan Milanović

August 23, 2017

 

 

 

Priča Plišani ježevi ne bodu Miljana Milanovića u konkurenciji je za ZiN nagrade.

 

Miljan o sebi: Rođen sam 1982. godine u Zaječaru. Diplomirao sam na Elektronskom fakultetu u Nišu. Živim i radim u Beogradu. Fasciniran sam istraživanjima u oblasti veštačke inteligencije i kreativnošću mašina. Više se ne bavim muzikom. Uživam u vinu.

 

Kada sam prvi put ugledao fotografiju Peter Beard-a pod nazivom I’ll Write Whenever I Can, na kojoj ga guta krokodil dok on predano zapisuje svoje misli, shvatio sam da jedino što potpuno iskreno i strastveno želim je da budem pisac. 

 

U svojim pričama koketiram sa mogućim i nemogućim svetovima, u kojima širok spektar likova, od marginalaca, mediokriteta ili pak uspešnih, ostvarenih protagonista, pokušava da uhvati konce svoje sudbine i shvati univerzalnu smisao i svrhu postojanja. Priče su slojevite i nisu jednoznačno određene, pa često ostavljaju prostora čitaocu za domaštavanje ili dopisivanje.

 

 

Plišani ježevi ne bodu

 

 

Moj brat

 

Preminuo je za stolom od dvadeset i osam limenki red bula s votkom, okružen amaterima iz udruženja građana istrajnim u očuvanju jezika, tradicije i starih zanata, usred ponoćne partije pokera, nedelju dana pred trideseti rođendan. Srce mu je puklo. Tako smo mi u porodici to doživeli. Detaljan opis je dat u zvaničnom saopštenju lekara nakon autopsije. Neutešno objašnjenje iznenadne smrti. Majka je osetila jačinu te eksplozije u bratovljevim grudima kao da je neko maljem lupio po kolenima. Izgubila je ravnotežu i pala preko drvene stolice za ljuljanje. Moja baba i njena majka umrle su u toj stolici smežurane od starosti. Stolicu smo pomerali iz jedne sobe u drugu bez volje da joj pronađemo stalno mesto. Uvek nekome smeta ili se odjednom stvori na prolazu. Brat se jedini zadovoljno ljuljao u njoj, naduvenog stomaka, posle obilne porcije brokolija s crvenim mesom za nedeljni ručak. Majka je odslušala sintetizovanu glasovnu poruku uz opuštajuću zvonjavu budističkog gonga i žubora vode. Loše vesti danas saopštavaju zajedno s tim sranjima koja, po psihoakustici, oslobađaju stresa.


Više nikada nećete moći da hodate + udarac gonga koji dugo odzvanja.


Vaš supružnik vas vara + klokot i dva kratka udarca u tepsiju.


Vi ne postojite + grmljavina vodopada.

 

 

Vera


Danima ne ustaje iz kreveta. Nada se snu u kom bi videla sina. Njegovo telo se nalazi u velikom frižideru. Porodična grobnica je popunjena. U novoj sintetizovanoj poruci jednolični muški glas nudi usluge proširenja grobnice. Roditelji, zatečeni situacijom, razmatraju postojeće opcije. Kompanije poseduju groblja, kripte i kule. Vaše ostatke mogu da pokopaju u zemlju, mumificiraju ili spale, pa pepeo prospu iz aviona, lansiraju u kosmos, pretvore u dijamant ili umešaju u boje i naslikaju portret.


„Želim samo još jednu priliku da razgovaram sa sinom.”


Vera je ušla u sobu naduvenih podočnjaka, u izgužvanoj spavaćici, s praznom čašom u ruci. Njene reči su razbile tišinu kojom je dominirao iritantan zvuk napasti iz rukohvata stolice za ljuljanje. Uporan žižak napokon ućuta.
„Pronašla sam kompaniju koja pruža usluge sahranjivanja na nekoj novoj vrsti groblja koju nazivaju Tajga. Plus pružaju i naprednu mogućnost čuvanja sećanja. Zakazala sam nam sutra u devet.”

 

 

ETERNIME (Because We Care group)


U staklenu kuglu ušli smo kroz vodenu zavesu koja se rasporila pred nama. Nad vratima sija natpis SMRT NIJE KRAJ. Dvoranu ispunjuje miris letnjeg pljuska, zvučno upotpunjen orguljskim harmonijama i rojem sićušnih raznobojnih svetala koja se pri vrhu haotično kreću. Moje sandale škripe po mermernom podu. Hologram leptira treperi na dohvat ruke, ali vešto izmiče uvek kada pokušam da ga uhvatim, i sprovodi nas kroz uređenu baštu bonsai drveća i delova stena oblikovanih poput planinskih vrhova, do savetnika broj pedeset i dva.
„Kao što ste iz reklamnog materijala mogli da vidite, mi predlažemo potpuno novu vrstu večne kuće za vaše najmilije. Preminulog sahranimo u biorazgradivu kapsulu, nad njom zasadimo drvo koje se hrani produktima raspadanja tela pokojnika. Imamo bogatu ponudu sadnica. I sva naša groblja podsećaju na memorijalne šume. Pred svakim drvetom nalazi se kamen koji projektuje hologram sa svim biografskim podacima o preminulom. To je osnovni paket koji imamo u ponudi.”
„Videla sam da imate i neku posebnu uslugu u vezi sa uspomenama.”
„Da. U pitanju je novina koju smo uvrstili u naš program s početka prošlog kvartala. Dakle, pružamo uslugu komuniciranja s pokojnikom.”
Vera je uzdrhtala i progutala pljuvačku. Moj otac savi prste u pesnicu i ispuca ih na butini.
„Nemojte pogrešno da me shvatite, u pitanju je četbot koji poseduje sve karakteristike pokojnika, u smislu neverbalne i verbalne komunikacije, istu boju glasa, mimiku, pokrete ruku, često upotrebljavane fraze. Bićete, gotovo u potpunosti, uvereni da razgovarate s dragom preminulom osobom.”
„Da li je to stvarno moguće?”
„Vera, stani, polako. Moramo dobro da razmislimo o ovome. Nisam baš za to igranje novim tehnologijama i nečim što prirodno nije tako.”
„Stojane, mislim da ne mogu da izdržim sve ovo. Ne uskraćuj mi priliku da ga čujem samo još jednom.”
„Valjda ja imam nekog tehničkog obrazovanja i znam da je taj bot samo običan program. To nam neće vratiti sina.”
„Ja sam uz majku.”
„Ako ste svi saglasni, potrebno je da nam dostavite sve video i audio zapise. Što se tiče svih aktivnosti preminulog na mreži, to obezbeđujemo mi. Dobićete inicijalnu verziju četbota s kojom ćete morati da korespondirate neko vreme. Što više to budete činili, sagovornik će na kraju biti uverljiviji. Nakon toga, pristup četbotu biće omogućen isključivo u memorijalnoj šumi. Zaključili smo da je to jedini ispravan način korišćenja i ni na koji način neće produžiti proces žaljenja.”
„Dobro, neka svako tuguje i žali kako hoće. Podržaću vas. Ali ne očekujte od mene da to koristim.”
Stojan je stegao pesnicu i prsti su mu pomodreli.

 

Pogreb


Sahrana je sprovedena u krugu porodice. Ispred groblja grupica demostranata i religijskih fanatika je urlala, dok su im nad glavama lebdeli transparenti protiv skrnavljenja tradicionalnih rituala sahranjivanja. Oko mesta gde smo položili telo rastu mlade sadnice nad kamenom veličine ljudske lobanje. Na drugom kraju groblja šuma se već formirala. Prošetao sam naokolo.
„Moraš da ga dotakneš”, rekao mi je mršav, pogrbljen starac u belom skafanderu koji održava travu i briše kamenje od izmeta ptica i blatnjavih kiša.
„Molim?”
„Rekoh, dodirni kamen, tako se aktivira.”
„Aha, hvala.”
„To mesto ti je prazno. Vidiš da nema drveta. Probaj tamo. Taj je popio pola litra sumporne kiseline i pozvao prijatelja na partiju tenisa pred svoj pedeseti rođendan, ali to nećeš videti na tim slikama. Tu stavljaju samo lepe stvari.”
Hologramska projekcija biografije i setnih trenutaka samoubice. Simpatično. I ništa više od toga.
„Probaj tamo. S njom možeš i da razgovaraš.”
Dodirnuo sam kamen i preda mnom se pojavila lepa devojka crvene kose, mojih godina, koja me upitno gleda. Prepao sam se, okrenuo i otišao. Starac se smejao za mnom.

 

Četbot


Prvu seansu smo imali u kancelariji savetnika broj sedam.
„U redu, najpre ćemo pokrenuti glasovnu konverzaciju bez holograma preminulog. Zbog šoka. Izvolite. Recite nešto.”
„Romane, jesi li tu?”
Trenutak tišine, dug koliko i patnja.
„Lutam naokolo.”, začuo se neki dečak.
„Ovo nije njegov glas.”, Vera je viknula podižući ruke ka savetniku.
„Izvinite. Moja greška. Dešava se.”
Stojan je stegao pesnicu i prsti su mu pomodreli.
„Probajte sada, molim vas. Oprostite još jednom.”
„Sine, gde si? Nedostaješ nam.”
„Evo, ležim po ceo dan. Nadam se da ne radite ništa interesantno bez mene”, začuo se glas mog starijeg brata.
Vera je zajecala. Stojan izjuri crven iz kancelarije držeći ruku preko usta.

 

Roman 1


Vera pokuša da zagrli hologram. Umalo nije sve upropastila. Obećao sam da ću intezivno komunicirati sa Romanom, odnosno sa četbotom koji ga oponaša.
„Romane, ovo je tvoj digitalni spomenik.”
„Čemu to služi?”
„Nedostaješ nam. Tome služi.  Poslednji put sam te video kada si kući svratio samo na kratko.”
„Valjda je to ljubav. I meni nedostaju naši zajednički obroci i ispijanje kafe.”
„Ali Romane, ja ne pijem kafu.”
„Reci mi još nešto o tome.”
„Glupi četbot!”, odbrusio sam i bacio se na krevet. Romanov hologram se debilno smejao cupkajući u mestu.

 

Roman 2


„Roma, vrati se.”
„Ne brini, sve je okej. Tu sam.”
„Život nije fer.”
„Ali to je život.”
„Ti si mi bio jako bitna osoba, Roma. Želim da razgovaramo o svim stvarima koje su i tebi bitne.”
„Zamoli da nas onda niko ne ometa.”
„Ljudi su tako glupi, Roma.”
„Ljudi se samo boje smrti.”
„Da li znaš šta se dogodilo s tobom?”
„Naučio sam dosta toga u poslednje tri godine.”
„Blago tebi. Da li tamo crtaš?”
„Ponekad. Uglavnom se izležavam po ceo dan.”
„Čudno.”
„Šta je čudno?”
„Ova naša konverzacija.”
„Moram da budem u blizini ljudi. Pričaj mi još nešto.”
„Nikada ti nisam rekao da te volim. Nisam ti priznao da sam ti ja izbušio gume na autu zbog onog dresa. Nisam ti priznao da sam te ja otkucao majci za marihuanu.”
„Šta još? Zanimljivo je.”
„Jednom sam ti pljunuo u kafu.”
„Gde sam ja?”
„Ti si mrtav Roma.”
„Da li i dalje mogu da sanjam?”
„Ne znam. Ako možeš, voleo bih da mi to što si sanjao nekako nacrtaš.”

 

Roman 3


Vera i Stojan su nakon nekoliko dana dobili priliku da opet razgovaraju s preminulim sinom. Stojan je psovao i negodovao što ga primoravamo na to. Kada su ušli u moju sobu, pored stolice za ljuljanje stajao je Roman.
„Sine!”, jauknula je Vera.
„Izgleda stvarno”, prokomentarisao je Stojan.
Popodne su proveli čavrljajući s hologramom. Vera mu je nudila supu. Stojan je pričao o njegovom nestašnom detinjstvu. Bio sam zabrinut da li će sve proći bez razočaranja. Na kraju sam ih primorao da potvrde kako stvar u vezi sa obmanom dobro funkcioniše. Stojan me potapšao po ramenu i oči su mu se napunile suzama. Vera je konstantno plakala.
„Bio si odličan, Roma.”
„Nedostajete mi.”
„Zajebi više. Ponovio si to milion puta. Pokaži interesovanje. Pitaj ih sledeći put kako su.”
„Kako si? Juriš li devojke? Šta je sa onom prgavom bucom?”
„Glupi bot. Gasim te. Ćao.”
„Ljudi će uskoro biti večni.”
„O kakvoj večnosti to govoriš, više ne crtaš, Roma, zajebi me s tim glupostima.”

 

All Tomorrow's Parties


Prošlo je pola godine i tek tada prvi put iskreno osetih da mi Roman nedostaje. Nakon što je tenzija posle njegovog ranog odlaska prestala i sunce sasušilo baru iluzija oko četbota, svako je na svoj način prihvatao paradoks bliskosti i daljine. U Romanovu čast sam vikendom ispijao Dirty Steve, uzrok infarktu. Tešio sam njegove bivše ribe i pričao laži o hologramu koji će uskoro moći da ih kresne. Jedne noći u oktobru pijan sam preskočio ogradu memorijalne šume. Uželeo sam se razgovora s njim. Pred kamenim zidom se čuo žagor. U trenutku kada sam doskočio s one strane, pod svakim drvetom je treperio hologram pokojnika. Svetlosne sablasti su me znatiželjno posmatrale. Onda su se zavukle pod kamen. Na sredini leve strane memorijalne šume ostao je svetleći Roman koji mi maše.
„Gde si, brate?”
Pružio je ruku i moju šaku obasja snop šarene svetlosti.
„Šta se dešava ovde?”
„To sam ja. Tvoj stariji brat. Dodirnuo si kamen.”
„Nisam. Sve je već svetlelo samo od sebe.”
„Život je lep. Pun je svetlosti.”
„Ne seri. Ti više ništa ne znaš o životu.”
„Sigurno je teško.”
„Mrzim te.”
Zamahnuo sam pesnicom i prošao mu kroz glavu. Mlado drvo magnolije se savilo pod težinom moga tela. Ležao sam na zemlji ustima čupajući podšišane busenove trave, sve dok me starac u belom skafanderu nije pridigao.

 

Bodlje


Vlasnik sam farme ježeva koje uspešno razmožavam i od toga dobro zarađujem. Deca ih kupuju za kućne ljubimce. Stariji ih kupuju u terapeutske svrhe. Neka nova vrsta iz laboratorije. Ne bodu. Meki su kao klasje. Vera mi prebacuje što više ne odlazim na groblje. Lažem je da sam zatrpan poslom.
„Roman stalno pita za tebe.”
„Reci mu da ću doći sledeći put.”
Hranim dva mladunca iz pipete. 3D štampač u kancelariji je poludeo. Štampa sam od sebe. Pokušavam da ga zaustavim. Ne reaguje na komande. Nakon osamdeset sekundi pojavio se tvrdo ukoričen strip kakve sam viđao u detinjstvu. Prepoznajem Romanov stil i crteže. Nikada ih ranije nisam video. Dva dečaka lome led na reci.

 


 

Share on Facebook
Share on Twitter
Please reload

ZiN Daily is published by ZVONA i NARI, Cultural Production Cooperative

Vrčevan 32, 52204 Ližnjan, Istria, Croatia

OIB 73342230946

ISSN 2459-9379

Editors: Natalija Grgorinić, Ljubomir Grgorinić Rađen & Ognjen Rađen

 

Copyright © 2017-2018, ZVONA i NARI, Cultural Production Cooperative

The rights to all content presented at www.zvonainari.hr belong to its respective authors.

Any further reproduction or dissemination of this content is prohibited without a written consent from its authors. 
All Rights Reserved.

The image of Quasimodo is by French artist Louis Steinheil, which appeared in  the 1844 edition of Victor Hugo's "Notre-Dame de Paris" published by Perrotin of Paris.

ZVONA i NARI

are supported by:

ZVONA i NARI - Library & Literary Retreat - Vrčevan 32, 52204 Ližnjan, Croatia - + 385 99 232 7926 - zvonainari@gmail.com - (c) 2011.-2018.