Proza Radosna vrba Ivana Sokača u konkurenciji je za ZiN nagrade.
Ivan u svojoj biografiji ističe: "Ivan Sokač (dipl.ek), rođen je u Beogradu 1975. godine, poreklom iz Međimurja. Član je Udruženja književnika Srbije, zastupljen u zbornicima i dobitnik regionalnih književnih priznanja za prozu i poeziju. Svoj književni rad Ivan Sokač predstavlja kroz pet dela beletristike (zbirke pesama: „Beli konji“ i „Nedeljna zimska podneva“, zbirka pripovedaka: „Kad se smrkne nad Balkanom“, roman: „Čovek Jakov“, i zbirka prozaida: „Molitva za jutro“). U mladosti tekstopisac, kompozitor i kantautor, učenik i saradnik brojnih renomiranih muzičara, kasnije prestaje sa aktivnim bavljenjem muzikom i fokusira se na književnost i ekonomiju kao profesiju. Sa suprugom i troje dece živi i radi u Beogradu."
Ivan o svojoj poetici: "Pišem kako ne bih izgubio sebe. Pišem kako bih sačuvao osećaje i misli, pa da ih se iznova setim jednoga dana ako prestanem da osećam i mislim. Pišem jer volim, jer sam samo čovek. Koliko životom zaslužim toliko će me i večnost pamtiti. Moje pesme i moje snove."
RADOSNA VRBA
Zašto bi bio žalostan neko kome je kosa raspletena? Tako bujna pada mu niz ramena, skoro dotičući pod…
Bio sam srećan kada sam imao dugu kosu. Isto sam je puštao, ko’ ta vrba, i nisam mario hoće li se zaplesti ili ne, i hoću li jednog dana ostati bez nje, što se zaista i dogodilo. Svirali smo i uživali u prolećnom suncu, nehajno puštajući da nam povetarac struji među prstima i žicama gitare.
Ja možda sada, ali ona nema prava da bude žalosna…
Vidim i deca se raduju... Ponovo su okupljena u ovim danima cvetne nedelje, lome joj grančice i pletu vence.
Pod krošnjom joj ptice pevaju, na uvo. Svaki dan novu pesmu. Eh, mi smo plaćali da nam neko peva na uvo…
Onda joj se uz samo stablo nežno prigrle oni zaljubljeni. A ona, krijući ih, osluškuje svaki šapat i uzdah.
Kao na filmu…
Laž je da su vrbe žalosne. Bez sumnje su srećne.
Možda se prave da nisu…
