Ova tri soneta Ivana Despotovića, zajedno s prije objavljenim sonetima, u konkurenciji su za ZiN nagrade.
Ivan Despotović u svojoj biografiji ističe: Rođen 1978. u Beogradu. Diplomirao na katedri za opštu književnost i teoriju. Objavio je više pesničkih i proznih knjiga. Član je Srpskog književnog društva.
O svojoj poetici, Ivan kaže: Pesma treba da
predstavlja živu ideju, oživljenu do mere u kojoj se ne može svesti na filozofiju, politiku ili neku drugu ljudsku delatnost. Ona mora biti od krvi i mesa, a krv i meso u njoj su konkretni detalji – reči. Ona mora zvučati drugačije od epike ili drame. I svaka pesma, da bi se mogla čitati i posle nekih pedesetak godina, mora nas iznenaditi jezikom u određenoj meri, inovirati ga, dovesti do njegovih krajnjih granica.
Soneti
1.
Tamna, Jedna - duša,
kratkovida, s brave,
kuša da sni nama
zavek, ovde, i da
izmišlja svet tugom,
prestup nelogični,
krugom iz zatišja,
vičnim ovom mestu.
To jest, za ruku, vlas,
nas – večnosti svoje
sve drži, kao bas,
gde vrti splet struna
– čulna šaka smrti,
krtim otvorom sna.
2.
Mrk, bio sam mrtav
pre li, kao krovna
crta, oluka brk.
I ona poželi
radostima svojim
da smesti me u svet
koji ni očima
klet ne vidim, presnim.
Njime mi se vajka
s okrajka teg zime.
Privoli me majka
iz večnih dekora
na korak, – zrak jemči
čist iza tih bora.
3.
Bez ključa, Itaci
ja priđoh prvi put,
barci od kauča
što žut moj jede koh.
Baka koja štrika
zrak ne svoje kose,
hodnika od mraka
što se jekom takne.
I sve se složi tim,
čim duh dvorištem se
snese, unutrašnjim.
Krovovi mi trajno
raj nov nude ovi
skrovit, ko slučajno.
