Ljubičice iz štrikova: Vitomir Ćurćin

April 23, 2018

 

 

Priča "Ljubičice iz štrikova" Vitomira Ćurćina bila je u konkurenciji je za ZiN nagrade.

 

Vitomir Ćurćin u svojoj biografiji ističe: "Rođen sam 22. 09.1948. godine u Zrenjaninu (Srbija). Po zanimanju sam diplomirani inženjer elektronike i telekomunikacija, sada penzioner. Otkako sam u penziji, bavim se pisanjem kratkih priča, aforizama i političkih kolumni. Objavljivao sam radove u više Zbornika i na internet portalima. U martu 2016. godine promovisao sam svoju prvu knjigu „Šešir sa crvenom trakom“, a u martu 2017. godine knjigu „Samo jednom se ljubi, sve je ostalo varka“.Pohvale i nagrade dobio sam na regionalnim književnim konkursima u Sarajevu, Beogradu, Budimpešti, Splitu, Leskovcu, Topoli, Prijedoru, Mrkonjić gradu, Rožaju, Širokom brijegu, Kucuri, Titelu, Žitištu."

 

 

 

LJUBIČICE IZ ŠTRIKOVA

 

Sa prijateljicom iz osječkih gimnazijskih dana, čiji sam gost tad bila, u živom razgovoru sam razmenjivala sećanja na ta davno prohujala školska vremena. Sedele smo na zadnjem sedištu taksija koji nas vodio ulicama Osijeka i na kojima sam uočavala značajne promene u odnosu na one šezdesete, gimnazijske godine. Slatko smo se smejale našem sukobu zbog zajedničke simpatije, jednog plavookog Damira, prisećali se školskih vragolija, omiljenih profesora…

Godinama nisam dolazila u Osijek jer me život poneo mnogo dalje, pa sam od prijateljice, koja Osijek nije napuštala, puno saznala o sudbinama drugarica i drugova, naših profesora, od kojih mnogi nisu više među živima. Tako je i tog dana, veća grupa nas iz razreda, na Novogradskom groblju položila cveće na grob našeg razrednog starešine. U razgovoru smo se doticale i naših trenutrnih sudbina, razmenjivale smo naše zdravstvene biltene, prećutno izbegavajući pominjanje događanja ratnih devedesetih. Nismo ni primetili kad su se kola bešumno zaustavila ispred ulaza u jedan ekskluzivni restoran u etno-stilu, na samoj obali Drave.

Jedna grupa slavljenika je već pristigla, pa je otpočelo opšte zagledanje i prepoznavanje uz smeh, grljenje i cmakanje. Dok sam sa iznenađenjem i radošću razmenjala reči sa svakim od njih, pogled mi je sa terase restorana pao na reku Dravu i prelepo šetalište uz samu obalu. Prisećajući se svojih školskih dana i romantičnih šetnji uz reku, poželela sam da krenem stopama svoje mladosti. Moja prijateljica se nije odvajala od zagrljaja sa svojom drugaricom iz klupe koja je pristigla čak iz Engleske, a i ostali nisu bili zainteresovani da mi se pridruže.

Polako sam krenula obalom, udišući opojni miris majskog predvečerja. Sunce je već zamicalo iza ogromnih krošnji vrba uz reku, bacajući na nju mnogobrojne, titrajuće iskre. Kada sam već prilično odmakla, ugledala sam na travnatoj površini uz samu reku neku sagnutu fuguru kako nešto pažljivo prebira po travi. Kada sam bolje zagledala, primetila sam krupne, ogrubele šake čoveka čije je lice bilo zaklonjeno velikim šeširom. Tim svojim šakama kidao je nežne stabljike retkih majskih ljubičica i pažljivo ih, sa nekim strahopoštovanjem, smeštao u džepić svog džempera. “Štrikov”, pomislila sam uzbuđeno u sebi. Tako smo u Boboti zvali ručno pleteni džemper od grube vune, kakav je majka vešto plela mom ocu obično noću, posle svih radova u polju i oko kuće. Vraćajući se iz polja, otac je u džepiću takvog štrikova donosio meni cveće, uglavnom ljubičice. To je bila najdragocenija uspomena iz mog detinjstva, koja me nikad nije napuštala. Sad sam osećala kako me te slike detinjstva pritiskaju snažno, do bola i da ne mogu da im se oduprem!

Prilično zbunjena, opčinjeno sam posmatrala pogurenu priliku čoveka. U neverici sam se polako udaljavala, okrećući se neprestano, u nadi da ću mu videti lice.

Čovek je iznenada ustao i pogled usmerio prema reci. Prateći njegov pogled, nisam primetila na reci bilo šta. Odjednom, niotkuda, ugledala sam na mirnoj površini reke u daljini čamac, koji mu se polako približavao. Bešumno, mistično kretanje čamca bez ikakvog pogona odnekud je pratila tiha muzika. Ostala sam zatečena predivnim zvucima koji su pratili klizanje čamca po mirnoj površini reke. Nisam mogla da ocenim odakle ti prekrasni tonovi dolaze. Da li iz samog čamca, možda sa druge obale ili iz krošnji obližnjih drveća uz reku? Namah mi se učinilo da opojni zvuci predivne Ofenbahove “Barkalore” dolaze iz susednog restorana sa terasom koju je natkrivila ogromna lipa. U čamcu je bila starija žena zagrnuta velikim crnim šalom. Primetila sam oko nje nestrpljivo i živahno komešanje nekih crno belih stvorenja.

Kada je čamac konačno pristao, videla da u njemu nema orkestra sa violončelima koji bi izvodio tu divnu muziku. Iz čamca je, kao iz neke Nojeve barke, najpre iskočilo crno, kudravo jagnje. Za njim su, poput kokica iz vrele šerpe, iskakali kao sneg beli jarići. Na travnatoj obali su započeli svoju veselu igru, neprestano skačući i udarajući jedno drugo. Trčeći unaokolo, prelazili su i na reku i lako skakutali po njoj, kao po zaleđenoj površini vode. Razdragano su se motali oko nogu žene sa crnim šalom, kojoj je onaj čovek pružio kiticu tek uzbranih ljubičica. Ona je pažljivo prihvatila ljubičice i razmenjala sa njim par reči, koliko sam mogla sa daljine da primetim. Potom je žena žurno napustila reku, praćena jarićima koji su skakutali oko nje. Videla sam je kako zamiče između kuća na obali. Jagnje i jarići su se sada u igri okomili na čoveka koji je ponovo nešto prebirao u travi. To je bila prilika da ga guraju, kao i da ga vešto i uporno po nekoliko puta preskaču. Pogureni čovek prilično se namučio pokušavajući da svih pet jarića i jagnje kao nestašnu dečurliju ponovo smesti u čamac. Potom su se svi skupa bešumno otisnuli ka sredini reke. Tihi zvuci “Barkalore”, provlačeći se kroz vrbake Drave, opet su pratili kretanje čamca. Pratila sam čamac pogledom sve dok nije iznenada potpuno nestao a muzika utihnula. Nisam mogla da odredim pravac u kome se čamac odjednom volšebno izgubio – prema suprotnoj obali, prema nebu, ili prema dubinama reke!?

Čitav taj prizor netremice sam posmatrala razrogačenih očiju i nesposobna da se pomerim. Slike mog detinjstva, gde se sa mlađim bratom i sestrom jurim po dvorištu sa jagnjetom koje smo hranili na cuclu i sa gomilom jarića, munjevito su mi prolazile kroz glavu. Stisnula sam oči grčevito pokušavajući da doprem što dublje i što dalje u prošlost, do prvih, upečatljivih, slika zapamćenih u glavici krupnookog, kosmatog devojčurka. Odjednom sam videla sebe kako bosonoga trčim po dvorištu i dozivam rodu u velikoj želji da imam brata i sestru. Roda je imala gnezdo na susednom krovu, pa sam neprestano vikala iz sveg glasa: "Rodo golovrata donesi mi i sestru i brata". Roda me je očigledno poslušala…

Potom se sve odjednom potpuno zamračilo i videla sam sebe na kućnom pragu kako razrogačenih očiju gledam neke ljude što iz kuće i dvorišta odnose vrednije stvari, kola, konja, pa čak i kobilu koja je trebala da se oždrebi. Iste noći drhtala sam u krevetu probuđena od buke zbog povratka kobile. Nekako je uspela da pobegne svojim otmičarima i nepogrešivo pronašla svoj dom. Otac je kobilu odmah smestio u štalu. Nažalost, isti ljudi ujutru su ponovo došli po nju, pa sam je plačući ispratila. Naročito kad sam čula da je vode na klanje…

Kad sam konačno otvorila oči, ugledala sam na travnjaku uz reku, gde su se doskora igrali jarići i jagnje, prelepu kobilu i jedno veselo ždrebe koje trčkara oko nje! Koža im se presijavala pod zracima zamirućeg sunca. Pasli su zelenu travu na mestu gde je onaj čovek brao mirisne ljubičice. Preplavilo me je neko blaženo osećanje sreće što je ždrebe živo i zdravo! Njegova tragična sudbina zaokupljala me je godinama, još od onog tragičnog jutra kada sam kao maleni devojčurak uplakana ispratila kobilu sa kućnog praga! Nesvesno sam opet zaplakala, ali sada od sreće! Imala sam veliku želju da potrčim i zagrlim to ždrebe, ali sam i dalje stajala kao ukopana…

Najzad sam se nekako pomerila i krenula ka mestu gde se sve to dešavalo, ali tu već nije bilo traga od prizora koji mi se odvijao pred očima! Retki šetači sa kojima sam se celo to vreme mimoilazila, delovali su mi inače potpuno nezainteresovano i odsutno, nesvesni prizora uz reku koji su mene zaokupljali!

Polako sam se, prilično zbunjena, vratila na terasu restorana gde sam ostavila svoje nekadašnje školske drugove. U međuvremenu su pristigli novi, koje sam srdačno pozdravljala. Te mirisne, kasne majske večeri bilo je vrlo živo na terasi pored šetališta uz Dravu. Još pod utiskom prizora koji me je doboko uzdrmao, zavalila sam se u široku, udobnu stolicu između nekad svojih najboljih drugarica i pogledom prelazila preko veselog društva s kojima, eto, proslavljam 50 godina od maturiranja u osječkoj gimnaziji. S obzirom da smo se dosad vrlo retko sastajali, posebno od vremena ratnih devedesetih, neke sam jedva prepoznala. Posmatrala sam nekadašnje lepotane u razredu, pa i Damira u kojeg sam bila beznadežno zaljubljena, sada prilično izobličene godinama i viškom kilograma. Razmišljala sam kako starost može biti prilično surova. Sa setom sam konstatovala da naši momci sigurno slično razmišljaju i o nama. To me uopšte nije utešilo, čak naprotiv…

Nostalgija, blizina kraja životnog puta, manje poslovnih obaveza, šta li, učinili su da se skupio priličan broj nekadašnjih maturanata. Organizatori sastanka kretali su se od stola do stola, diskretno pokušavajući da nametnu teme vezane za zgode iz gimnazijskih, apolitičnih dana sredinom šezdesetih godina prošlog veka. Posebno su uz osmeh evocirali sećanja na neke gimnazijske ljubavi i simpatije… Skretale su takođe pažnju svojoj generaciji iz prve polovine prošloga veka da za trenutak zaborave na svoje zdravstvene probleme i ne zloupotrebljavaju prisustvo priznatih medicinskih stručnjaka među bivšim maturantima! Bremenite teme ratnih događanja devedesetih u toj višenacionalnoj sredini pokušavali su da prekinu i nekako preusmere, ali je to posle nekoliko pića bilo uglavnom neizvodljivo!

Maturanti koji su ostvarili uspešne karijere, posebno u Zagrebu ili inostranstvu, nekako su se izdvajali od ostalih po kolima sa kojim su došli, elegantnoj garderobi, živom razgovoru koji su vodili. Sedokosoj gospodi su uglavnom dugmad na kaputima vodila neravnoravnu borbu sa naraslim stomacima, kao što su i mnogim napirlitanim damama slojevi kreme i utegnute večernje haljine teško skrivali godine…

Sve to prisutne goste nije motivisalo da se odreknu slavonske zakuske, gde su kulen, kobasice i urnebes namaz bili glavni sastojci. Nisu odustajali ni od glavnog jela, nadevenih telećih prsa na slavonski način!

Proslava je otvorena legendarnom pesmom Novih fosila “Za ona dobra stara vremena” (“Kako je dobro vidjeti te opet, staviti ruke na tvoja ramena…”), koju su svi zdušno prihvatili i koja je postala himna večeri.

Dok su ranije u takvim prilikama za prikazivanje slika dece, unuka, kućnih ljubimica, kuća, vikendica i slika sa putovanja služili albumi, sada su apsolutni primat preuzeli pametni telefoni. Večernji vetrić sa reke, mirisi probrane hrane i zvuci evergreen muzike iz ugla sale, stvarali su opuštenu atmosferu, a prsti vremešnih maturanata gotovo za svakim stolom neumorno su se prevlačili preko ekrana. Slike porodičnih uspomena poturane su susedima za stolom negde diskretno, a negde baš uporno i agresivno! Pomalo nezainteresovana za tuđa porodična dešavanja, skoncentrisala sam se na orkestar koji je upravo svirao staru, poznatu pesmu rođenog Osječanina “Zbog jedne divne crne žene”. Ovi nostalgični zvuci, kao i malopređašnja neobična dešavanja na šetalištu, pomogli su mi da u mislima odlutam do bezbrižnih gimnazijskih dana, pa još i dalje, do odrastanja u Boboti.

 

§

 

Otvarajući kapiju ispred već nestrpljivih konja koji su zadovoljno rzali, krajičkom oka sam zapazila kako iz očevog džepića na štrikovu, džemperu od grube vune, izviruju ljubičice.

Željno sam sa mlađim bratom i sestrom, blizancima, očekivala roditelje, dok nam se oko nogu motao moj verni pratilac do škole, nestašni Piki i veselo lajao. Kao što je ime jačeg i poslušnijeg konja uvek bilo Putko, tako je i Piki bilo večito pseće ime. I onda kao i sada, kada pas od starosti ugine, sahranjuje se iza slame u prisustvu dece i unuka i tako deca odrastaju u realnom svetu rađanja, života i smrti. Novi pas postaje novi Piki! Sa svega 4 razreda osnovne škole otac nas je genijalno vaspitao! Dobro sam zapamtila i njegov način na koji je rešavao zahteve ukućana, posebno dece, u slučaju kad su u domaćinstvu pojave pare prodajom svinje, krave, letine ili slično. Sve ukućane bi postavio za isti sto i na njega položio primljeni novac. Svi bi izrazili neke svoje potrebe, dok bi otac sa položene gomile odvajao novac za ono što je najneophodnije – vraćanje dugova, zanavljanje proizvodnje, popravku mašina i kuće… Gomila bi se drastično smanjivala, a sa njom su se topile i želje ukućana. Ali je sve to bilo, ako bi se izrazila aktuelnom terminologijom, potpuno demokratski i transparentno!

Roditelji su mi puno radili, od ujutro do kasno uveče, ali su i nas decu pažljivo uključivali u posao. Tako smo sticali dragocene radne navike. Nikada se nisu svađali, imali su izgrađen vrlo harmoničan odnos.

Stajala sam tako zadovoljno pored kapije uspravno, kao da se spremam da podnesem raport roditeljima – da su sve naložene radnje izvršene i da je sve pod kontrolom. Poseban izazov je bilo okretanje velikog točka krunjača za kukuruz. Zbog njegove visine u gornjoj tački sam se ispomagala hoklicom i nogom.

Dobar deo dana smo kao deca proveli jureći se sa jarićima i jagnjetom koje sam hranila na cuclu. Jagnje me je i sada nestrpljivo guralo zahtevajući nastavak igre, ne shvatajući ozbiljnost situacije nastale dolaskom umornih roditelja. Srećom sam ipak jariće uspela da smestim u štalicu, neposredno pre nego što su roditelji stigli.

Majka je pažljivo osmotrila dvorište i uverivši se da da je sve u redu, čvrsto me je svojom rukom, ogrubelom od poljskih radova, stisnula za nadlakticu i poljubila u razdeljak. Taj stisak ruke i poljubac ponovio se i mnogo godina kasnije, sredinom devedesetih, kada je majka bila na dijalizi u Somboru i već teško bolesna. Sa teškom mukom uspela je samo da mi slobodnom rukom mahanjem uputi poslednji pozdrav…

Sa prikrivenim osmehom i uzbuđena, sačekala sam da otac siđe sa kola, blago me pomiluje po glavi svojom ogrubelom, seljačkom rukom i pruži mi vezu mirisnih ljubičica. Te ljubičice ostale su mi u sećanju za celi život… Znala sam gde ih otac bere, na jednoj ledini pored puta, na ulasku u mesto. U mislima sam ga videla kako zaustavlja konje, silazi sa kola, pažljivo bere mirisne cvetove za svoju ljubimicu i pobožno ih smešta u džepić svog štrikova, koji je majka nedavno naštrikala.

I mnogo godina kasnije, u vreme mojih osječkih, školskih dana, dok sam se šetala obalom Drave, nepogrešivo sam pronalazila te ljubičaste strukove i upijale mirise prohujalog detinjstva…

 

§

 

Posle obilne večere i dobrog kutijevskog vina “Chardonney”, atmosfera na terasi restorana je prilično živnula. Prvobitna ukočenost i odmerenost potpuno je nestala. Piće i romantična muzika uz koju smo odrasli, voleli i patili, učinili su da zagrljaji postanu sve prisniji i čvršći, a vicevi sve slobodniji… Glasan smeh pomešan sa raznim ritmovima evergreen muzike, valjao se osvetljenim šetalištem ispred terase i mirnom površinom reke. Kada se na ulazu u restoran bojažljivo pojavila starica nudeći kavaljerima karanfile i ruže, nastala je opša trka prisutne gospode da svojim nekadašnjim drugaricama iz školskih klupa priušte mirisni cvetak. Lice starice je bilo zaklonjeno maramom i mogao se uočiti samo njen uplašen pogled prema šanku i kuhinji. Očigledno nije imala saglasnost osoblja restorana za ovu prodaju. Nešto mi je u njenom pogledu bilo neobično i poznato. Sa sigurnošću sam čak mogla reći da odgovara ženi u čamcu iz mog današnjeg nadrealnog doživljaja na šetalištu pored reke. Na njeno pitanje ruža ili karanfil, ponesena valjda svojim prethodnim razmišljanjem i događajima, samo sam odvratila: ljubičice. Tužno je samo odmahnula glavom, a ja sam se samo ugrizla za jezik. Da bih spasla situaciju, brže-bolje sam se odlučila za ružu. Prihvatila sam ružu, razmenjujući sa staricom jedan značajan i samo nama razumljiv pogled. Pogled koji je je govorio više nego hiljadu reči.

Proslava mature se već približavala kraju. Umor je već savladao vremešne maturante. U prisnoj atmosferi obnovljenih sećanja i drugarstva, razmenjivale su se adrese, brojevi telefona, kao i obećanja o novim susretima, u koje je ipak malo ko zaista verovao. Polako je nestajala čarolija nenadnog povratka u već zaboravljene dane bezbrižne mladosti, u vreme prvih ljubavi, velikih želja i nekih sasvim drugih vrednosti. Teško prepoznavanje sebe u tim godinama, pomoglo je da bolje upoznamo sebe u ovim poodmaklim godinama. Vraćali smo se lagano i nerado u kolotečine svojih svakodnevnih života, duboko svesni njegove prolaznosti.

Moja prijateljica je već naručila taksi, pa smo izašle iz restorana i udisale prijatni majski vazduh posle kratkotrajne kiše. U veselom raspoloženju pozdravljale smo se sa svojim školskim drugaricama i drugovima. Obnavljala su se stara i stvarala nova prijateljstva. Zbog nagomilanih emocija, a i pića, ni suze nisu izostale…

Dok smo čekale dolazak taksija, iz tmine pored ulaza pojavila ona starica sa cvećem. Prišla mi je polako i ništa govoreći iz džepića na svom neuglednom, crnom štrikovu, izvadila ljubičice. Iznenada me je čvrsto uhvatila za nadlakticu i poljubila u razdeljak, što me je potpuno uzdrmalo. Potpuno iznenađena i zbunjena, prihvatila sam cveće i slobodnom rukom pokušala da izvadim novčanik. Snažan i poznat pritisak koščate ruke za nadlakticu odvratio me je od te namere. Starica se potom nenadno povukla u mrak pored ulaznog trema restorana. Potpuno sam zanemela, a želela sam toliko toga da je pitam! Ponajviše o čoveku koji je brao i dao joj ljubičice i o tom svetu mog detinjstva koji se danas odmotavao predamnom! Nisam smela ni da provučem ruku kroz kosu, plašeći se da ne odstranim nestvarni osećaj staričinog poljupca u razdeljak! Imala sam želju da potrčim za njom, ali sam stajala kao ukopana, dok me prijateljica nije silom uvukla u taksi. Taksi je krenuo i kroz njegov zadnji prozor upijala sam staricu pogledom. Dok sam se udaljavala, sasvim jasno sam videla kako mi mahanjem ruke upućuje pozdrav.

Srce mi je udaralo kao ludo, pa sam panično zamolila taksistu da se vrati. Ali starice nije bilo na mestu odakle je mahala, niti nigde u blizini. Konobari koji su skupljali stolnjake i muzičari što su pakovali instrumente i opremu, zbunjeno su me gledali dok sam tumarala oko restorana. Otišla sam šetalištem sve do reke, nadajući se da ću čuti poznatu muziku. Mislila sam da ću možda ugledati čamac, kojim starica bešumno odlazi nekom svom u tom paralelnom svetu!? Ili ću čak ugledati ono ždrebe kako veselo skakuće po vodi obasjanoj mesečinom, a oko njega razdragani jarići igraju kolo! Ona današnja voda otekla je davno, a sada, na nekoj sasvim drugoj vodi koja mirno teče, nije bilo ničega. Samo blagi odsjaj mesečine na njenoj površini i tihi žamor vetrića u krošnjama vrbe…

Ponadala sam se ipak da ovaj nadrealni dodir sa svetom mog detinjstva nije poslednji…

Posle kasnog buđenja, sutrašnji dan sam provela u kući svoje prijateljice. U opuštenoj atmosferi, temeljno smo pretresle događanja na proslavi mature od sinoć i noćas. Naravno, pomalo i ogovarale! Razgledale smo slike na svojim mobilnim telefonima, mada nam je najdraža bila veća zajednička fotografija sa potpisima na poleđini svih prisutnih maturanata.

Kasno popodne uputila sam se autobusom za obližnju Bobotu, da obiđem brata koji sa decom i unucima živi u roditeljskoj kući. Na samom ulazu u selo, na mestu gde se poljski put spaja sa glavnim putem, ugledala sam kroz prozor autobusa jedna kola sa konjskom zapregom kako stoje pored poljskog puta. Za kajasima nije bilo nikog, jer je kočijaš na jednoj ledini pored puta nešto tražio po travi. Znajući da je moj otac upravo na tom mestu brao za mene ljubičice i predavao ih svom devojčurku po povratku iz polja, viknula sam vozaču autobusa da odmah zaustavi vozilo kako bih izašla.

Na iznenađenja vozača, a i ostalih putnika, ja sam izašla u toj nedođiji, gde nigde u blizini nije bilo ikakvih objekata. Dok je autobus u prašini nastavio put Bobote, ja sam se zbunjeno osvrtala oko sebe. Ni konjske zaprege, ni kočijaša nije bilo nigde u blizini. U neverici sam se uputila ka ledini gde je kočijaš nešto prebirao po travi. Kao što sam i verovala, bilo je puno ljubičica na tom mestu. Uočila sam i sveže tragove izgažene trave. Uz zadovljan smešak, uputila sam se pešice prema selu. Računala sam da će mi prijati ova šetnja do roditeljske kuće udaljene oko 2km. Vreme je bilo lepo, a prtljaga nisam imala.

Nestrpljivi bratovljevi unuci su me oduševljeno dočekali još na ulici. Radovali su se poklonima što im nosim i luckastim igrama, za koje sam uvek imala puno volje i strpljenja.

Bilo je predivno te večeri na dvorišnoj terasi roditeljske kuće. Iskupila se brojna rodbina koju su zanimali moji utisci sa proslave 50. - godišnjice mature. Mene su pak interesovale novosti u porodici, kući, u selu. Iako sam tu kuću davno napustila, ostala sam neobično vezana za detinjstvo provedeno u njoj. Sa zadovoljstvom sam uživala u domaćim, slavonskim specijalitetima, čak i više nego u onom etno restoranu pored Drave. Vragolasti unuci neprestano su se menjali u mom krilu, sve dok oni najmlađi nisu i zadremali. Društvo se polako svelo na članove uže porodice. Prijatan razgovor je tekao u tišini vedre, nedeljne majske noći sve dok i mene umor nije savladao…

Negde duboko u noć, probudila me je buka na ulaznoj kapiji. Istrčala sam u noć i ugledala konjsku zapregu na kapiji, veoma nalik onoj koju sam videla iz autobusa prilikom dolaska. U konjima koji su se propinjali i nestrpljivo rzali, prepoznala sam kobilu, koja se kao jača po običaju zvala Putko, a pored i njenog, već stasalog ždrebca. Na mestu kočijaša sam prepoznala svoga oca. Žurno sam kao nekad otvorila kapiju i kola su se zaustavila tik do mene. Otac je sišao sa kola, blago me pomilovao po glavi svojom ogrubelom rukom, i pružio mi iz svog džepića na štrikovu mirisne ljubičice. Potpuno zanemela, samo sam propratila pogledom kola koja su napravila veliki krug po dvorištu i odjurila natrag u tamnu noć.

Zatvorila sam kapiju i polako se kao omađijana vratila u krevet. Ljubičice sam stavila pod jastuk i sa teškom mukom pokušavala da ponovo zaspim.

Ujutro za doručkom u trpezariji je već bilo živo. Deca su me čekala, priželjkujući nastavak jučerašnjih igara. Pod utiskom događaja od noćas, upitala sam ukućane kako nisu reagovali na buku naših kola sa konjima pred kapijom i u dvorištu!? Svi su me pogledali začuđeno, samo je brat, ništa ne razumevajući, rekao da kola sa konjima odavno nemaju i da nikakvu buku nije čuo! Samo sam zbunjeno promucala da je to sigurno bio moj san, što su svi zdušno i uz smešak prihvatili.

Istog trenutka sam brzo otrčala do svoje sobe i odmah podigla jastuk – ljubičice su bile na mestu gde sam ih ostavila! Uz zadovoljni smešak i ne govoreći ništa, vratila sam se u trpezariju i pridružila društvu za stolom…

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Share on Facebook
Share on Twitter
Please reload

ZiN Daily is published by ZVONA i NARI, Cultural Production Cooperative

Vrčevan 32, 52204 Ližnjan, Istria, Croatia

OIB 73342230946

ISSN 2459-9379

Editors: Natalija Grgorinić, Ljubomir Grgorinić Rađen & Ognjen Rađen

 

Copyright © 2017-2018, ZVONA i NARI, Cultural Production Cooperative

The rights to all content presented at www.zvonainari.hr belong to its respective authors.

Any further reproduction or dissemination of this content is prohibited without a written consent from its authors. 
All Rights Reserved.

The image of Quasimodo is by French artist Louis Steinheil, which appeared in  the 1844 edition of Victor Hugo's "Notre-Dame de Paris" published by Perrotin of Paris.

ZVONA i NARI

are supported by:

ZVONA i NARI - Library & Literary Retreat - Vrčevan 32, 52204 Ližnjan, Croatia - + 385 99 232 7926 - zvonainari@gmail.com - (c) 2011.-2018.