Podseti me da ti pričam: Aleksandar Mrđen

April 16, 2018

 

Priča De, Boga ti, podseti me ta da ti pričam o... Aleksandra Mrđena bila je u konkurenciji je za ZiN nagrade.

 

Aleksandar u svojoj biografiji ističe: "Rođen u Tuzli 1969.g., od 1983.g. živi u Novom Sadu. Po obrazovanju doktor medicine. Radi kliničku praksu, istraživanje i marketing lekova, a u zadnje vreme posvetio se pedagoško-prosvetnom radu.


Ljubav prema književnosti se potvrdila kroz godine i uz raznovrsna iskustva, rezultirala Udruženjem za ekspresivnu terapiju: biblioterapiju – knjigoterapiju (www.biblioterapija.rs ) sa sedištem u Novom Sadu, čiji je osnivač. Takođe, nekoliko zadnjih godina, intenzivnije piše, a nešto od toga mu je publikovano.
Dramski tekstovi: "Kalvarija Gogoljeva" (drama u tri čina). "Ko je kriv, ko je kvir, jesmo li kvit?" ( kratka tročinka na temu kvirija-stigma). "Karneba(a)l" (kratka tročinka na temu geneze istorijskih odnosa i mentaliteta kroz skorašnje epohe, uključujući i skoru budućnost, na vojvođanskom/banatskom podneblju).


Priče: U konkursnim zbornicima štampane su mi priče "Mačkopis (Korinin triptih - vinjeta 2)" u organizaciji izdavačke kuće "Alma" i priča "Jedina istina u pokorenom gradu" ovogodišnje "Lapis histriae". Imam još napisanih, neobjavljenih priča/kratkih priča, sada već dovoljno za jednu knjigu.
Poezija: U nekoliko antologija i zbornika su mi objavljene pesme ( "Glasovi sibirski", "Bodljikave klice /antologija u čast Bodleru - Poslednji cvetovi zla, "Bilo", "Ima nas za-jedno više"). Imam pripremljenu za štampu jednu zbirku pesama.

 

Aleksandar o svojoj poetici: "Preispitivanje sopstvene nutrine, introspektivno osluškivanje. Društvene pojave: pitanja zloupotreba prava i sloboda, problem stigmatizacije. Propitivanje mentaliteta i obrazaca ponašanja, u etno-psihološkom kontekstu. Postavljanje novih konteksta u povezivanju više tema. Rečenica zna da se 'otrgne' i ode u elokventniji zamah, ali se u uobličavanju konstrukcije to balansira svedenim rečeničnim poentiranjima. Uticaji: Ruski klasici, potom Francuska, Poljska, Nemačka, književnost Engleske i SAD, kao i književna baština sa područja bivše Jugoslavije. Uz određene autore navedenih književnosti, posebno izdvajam uticaj sledećih autora: Hamvaš, Hamsun.
 

 

 

DE BOGA TI, PODSETI ME DA TI PRIČAM O...

 

 

(Onirička, metafizička bajka.)

 

Usnio sam ovo. – reče Ratimir svojoj kumi Providenciji. Dodade – Pomislio sam kao da mi je san pričao Halil Džubran. Nastavi i poče pričati.

Sreli se u Sudbini kao u Priči Tolerancija, Praštanje i Krivica i tako išle dok nisu naišle na Ključno Raskršću Putava, od kojih jedan vodi ka Istini, drugi ka Pravdi, a treći ka Slobodi.

Tolerancija se obrati Krivici i Praštanju i reče – Kuda ćemo mile moje? Ovde smo stigle do kraja puta kojim smo do sada išle i evo nas na raskrsnici, koja je za razliku od mnogih drugih raskrsnica na koje smo nailazili, označena putokazima, a nadamo se da su oni tačno postavljeni, mada to ne umanjuje okolnost da svi ne možemo dalje svim putevima, tako da, ili ćemo svi zajedno ići jednim od njih ili ćemo se podeliti i krenuti nekim od njih svako ponaosob ili eventualno sa još jednim od nas. Eto nam lepo piše na esperantu da na desno vodi put ka Istini, pravo ka Pravdi, a levo put vodi ka Slobodi. Ono što takođe usložnjava i otežava naš izbor je i okolnost da se put kreće ka imenovanim odredištima do kojih tek treba doći posle ko zna koliko još puta i pod ko zna kakvim okolnostima, a da pri tome ne znamo da li ćemo i kada bi do tamo dospeli, mi našli tu Istinu, Pravdu i Slobodu, za koju mi znamo i kako je razumemo? Šta kažete sestre moje?

Nato se Krivica i Praštanje trgoše iz zamišljenosti usled slušanja ovih mudrih reči svoje sestre Tolerancije, pa se promeškoljiše i stresoše, a potom Krivica prva progovori, rekavši – Ja sam ranije prva istupala pa mi se obilo o glavu, zato neka na tvoje pitanje, možda ovoga puta prva kaže Praštanje?

Potom se Praštanje nakloni Krivici, ali ostade zbunjenog izraza lica i tako izreče sledeće - A za Boga miloga, kuda? Ako bi se podelile tako da svaka ide po jednim putem, tako bi sve mi obuhvatile sve to, ali koja da ide kojim putem?

Krivica se nadoveza na ove reči Praštanja i kaza – Ja bih ovako po osećaju, bez razmišljanja htela ka Istini, a ako mogu da vam još kažem, Praštanje treba da ide ka Pravdi, a ti Tolerancije ka Slobodi.

Na to Tolerancija reče – E draga moja Krivice, možemo kako hoćemo ali možemo li ispravno postupiti, pa kako god se odlučili? Mogli bi smo tako i drugačije, ti Krivico da ideš ka Pravdi, ti Praštanje da ideš ka Istini a ja opet ka Slobodi; ili ja ka Pravdi, ti Praštanje ka Slobodi a ti Krivico ka Istini; ili ti Krivico ka Slobodi, ti Praštanje ka Istini, a ja ka Pravdi.

Praštanje, kao najmlađe, pa je i pravopisno srednjeg roda kao neko dete, ushićeno kao da će da kaže „Eureka“, predloži – A kako bi bilo da sve tri nastavimo zajedno, ma kojim putem?

Krivica na to reče – Eh, meni je teško svakako, i da sam sa vama i da opet moram sama sa sobom i ne mogu vam ništa pametno reći, jer sam se već pokazala, meni je zapala ta šugava uloga. Hajde ti Tolerancijo, ti si najmudrija od nas.

Tolerancija, ništa manje pometena kao i na početku izreče – Ako te poslušamo Praštanje, šta možemo da predvidimo, ako krenemo sve ka Istini, ostaćemo uskraćene za Pravdu i Slobodu; ako pak krenomo ka Pravdi nećemo doći do Istine i Slobode, a ako se uputimo ka Slobodi onda nema ništa od Istine i Pravde. A kako bi bilo da izvlačimo slamku? Slamku spasa – sa zamišljenošću i ironijom rekoše, na to, istovremeno Praštanje i Krivica.

Tolerancija se sage i sa ruba puta iz trave ubra tri maslačka, okrenu se leđima Praštanju i Krivici, jedan maslačak ostavi kakav je ubran, a druga dva skrati jedan manje a drugi više. Potom se okrenu prema Krivici i Praštanju a u šaci je u istoj ravni postavila i držala tri maslačka sa cvetovima izvan šake. Ispruži ih prema njima. Njih dve se zgledaše i kao da uzmiču i najradije bi ustupile pravo prvenstva jedna drugoj ali je Tolerancija videvši to, presudila i sama prva izvukla jedan maslačak. Na to druge dve istovremeno izvukoše preostale maslačke. Kao što narodna mudrost kaže u laži su kratke noge, a u krivici je kratka pamet, pa je i stabljika Krivice bila najkraća, zato ona nije birala put. A Praštanje je imalo maslačak sa dužom stabljikom od Krivice ali ne i od Tolerancije, što je pobudilo sumnju da je Tolerancija namestila izbor birajući prva ono što je sama namestila. Međutim same su bile krive zbog neodlučnosti i svi se složiše da Tolerancija odluči kuda da se krene.

Tolerancija postade svesna odgovornosti i htede da gotovo uzmakne od odluke, kada se doseti kako će to da reše a da i njoj to bude podnošljivo, pa reče – Ovako ćemo sestrice moje, ja ću zažmuriti i početi da se okrećem oko svoje ose, a kada vas dve istovremeno kažete „Stani“, ja ću stati, i ka onom putu, ka kome mi bude usmereno lice, ka tom putu ćemo krenuti.

I potom se Tolerancija poče okretati, okretati, okretati. Krivica i Praštanje ostaše neodlučne i sve su pomišljale da izuste „Stani“ ali se sve nanovo ustezaše, jer ne znaju koji je pravi put, kako god se lice Tolerancije nalazilo okrenuto prema Istini, pa Pravdi, pa Slobodi, i sve tako ukrug; pa potom se Praštanje i Krivica povremeno zgledaše kao da bi htele zajedno da izgovore „Stani“ pa prema kom god put da se zadesi i zaustavi lice Tolerancije.

To je sve nastavilo da se tako odvija, odvija, odvija, da je jednoga momenta Tolerancija pala na Zemlju, licem okrenutim prema Nebu.

 

 

(Dijaloške reminiscencije. Mora se živeti s tim i sa-svim.)

 

Eto to je to – reče Ratimir.

Zanimljivo – odgovori Providencija, pa nastavi – Onirička spekulacija parabolama, koliko god da je efektna i lepa, ne može da objasni, odnosno, ne može da promeni i jednom za svagda razreši to problematično stanje sa tolerancijom u životu.

Ratimir je ćutao na Providencijine reči i hteo je nešto dalje da govori ali mu se nije dalo. Ustade i napravi im kafu, vrati se za klub sto i nakon što posluži kafu, sede za svoju omiljenu fotelju koja ga je sećala na detinjstvo; jednostavnog dizajna presvučena zelenim bukleom i sa naslonom za ruke od crno lakiranog drveta. Seti se da je u detinjstvu jednom na toj fotelji sedeo u očevom krilu kada su im u goste došli rođaci, i kada je u jednom momentu rođaka njegove dobi sela u krilo njegovog oca, nakon što se on odmakao, valjda radi neke igračke, i kako je želeo da zauzme svoje mesto i kako je nekako negodovao, pa se, koliko se seća to rešilo tako da su njih oboje našli svoje mesto u krilu; negde kao da ima i fotografija koje je to ovekovečila, crno-bela manjeg formata i sa krecavim belim rubom.

Providencija otpi gutljaj kafe uz komentar da je dobra kao i uvek, ali da on uvek zaboravi da je zašećeri jer sam takvu voli, pa to ona mora da uradi svaki put za sebe.

Na to Ratimir sleže ramenima i krenu da joj priča jednu anegdotu iz detinjstva, za koju je čuo a ne zna ni da li je istinita, mada mu se čini da bi mogla biti, a moglo je biti da joj ju je već i ranije pričao ali ona ga je slušala bez takvog komentara.

- Znaš boga ti, pade mi na pamet jedna dogodovština o kojoj sam slušao u detinjstvu, kako su ukućani shvatili da je njihov otac i suprug dobio na loto-u, pa su bojeći se da se nebi suviše uzbudio i doživeo infark, jer je bio osetljiv, pozvaše jednog kućnog prijatelja koji je uz to bio psiholog, pa mu objasniše sve šta i kako, pa da ga on eto pripremi na to. Prijatelj je to i uradio i to tako da je, kada je domaćin došao kući krenuo ovoga da pita šta bi uradio kada bi dobio na loto-u, a ovaj bezbrižno odgovori da bi njemu dao pola od toga. Nato prijatelja strefi infarkt.

Providencija se osmehnu na ovu priču, pa podseti Ratimira kako joj je pričao o još nekim događajima, kao recimo onaj u kome se on igrajući se u radnoj sobi u stanu u kome je živeo i nehotično razbivši loptom luster od belog stakla, u strahu šta će otac reći i kako će reagovati, do očevog povratka sa posla grozničavo pokušavao da u belo prefarma jednu prozirnu staklenu vazu koja nije baš dihtovala na originalno ležište lustera. I kada se otac vratio primetio je to odmah ali je bez ljutnje pitao samo zašto je to tako urađeno i ni reči prekora nije uputio.

Kada ga je na to podsetila, on se razneženo nasmeja potvrđujući joj klimanjem glave, i na to dodade – da boga ti, tako je bilo, a ja sam mislio da će biti smak sveta. I znaš li da sam na selu, kada bi došao raspust a ja tamo iz godine u godinu kao dečak, odlazio kod babe i dede, odmah išao da na ulici igram lopte. A tamo su bile klupe za sedenje ispred svake kuće, pa bi ako naiđeš na nekoga, makar ga po pravilu i ne poznaješ ovaj stariji muškarac ili žene obavezno rekli „Dobar dan“, na šta bi se obavezno isto uzvratilo. E na takvoj jednoj klupi, a one su imale jednu horizontalnu dasku od gore vodoravno pološenu na dve ili tri drvene cepanice uzdužno postavljene kao stubovi, mi smo igrali lopte na takav način da jedan sedi i nogama brani dok se drugo dvoje dodaju između sebe i driblajući šutiraju sa namerom da proture loptu kroz klupu. Tako sam jednom braneći šutnuvši zakačio loptu i ona je odletela tako da je razbila deo spoljnjeg prozora na kući. Stariji sin iz te kuće, koji je tada mogao imati ove naše sadašnje godine, izašao je na prozor i nije na kraju ništa rekao, oprostivši mi, a čini mi se da sam uz izvinjenje i priznanje pitao kako bi to mogli regulisati.

Providencija, ga podseti da je jednom u pubertetu, doselivši se u novi stan, kada su došli gosti, bila jako mrzovoljna morajući da gostima za jednu noć ustupi svoj krevet, a ona je spavala na poljskom krevetu koji je rasklopljen i namešten u kuhinji, i još se setila kako ju je tada obuzelo neko jako seksualno uzbuđenje jer se te večeri pez namere, iznenađujeće, gluvareći pogledala na televiziji neki film koji nije bio pornografski ali je bio naglašeno erotski, i kako je posle pomislila kako je njena isključivosti prema gostima bila u nekov vezi sa dejstvom filma. Ne seća se da li je tada masturbirala ćutke i u grču svog mladog tela položenog na poljskom krevetu.

Ratimir potom reče nešto neveselo iz svojih sećanja. Rekao joj je kako se sa odstojalim talogom protečenog vremena sada nekako oguglalo seća, kada je prolazio kroz neke svoje krize rastrojenosti i edipalnosti, i emotivne pometenosti, i ostrašćene samoživosti, i usled toga intelektualne klonulosti, ma jedne totalne raslabljenosti, i razvraćenog sunovrata koji ga je na licu i telu totalno vidljivo mlavio, ležeći takav.nikakav, mati, prišavši, uprkos svoj bezrezervnoj podršci koju je davala, tog puta sela pokraj njegove postelje, čini mu se da je to mogao biti vikend, i da je bilo prepodne, i da mu je rekla – sine, Jevreji su imali običaj, da kada neko stasa, svi se udruže da on dobije prvu šansu, pa ako ne uspe onda mu daju i drugu i treću šansu, a ako i i to prokocka, onda su takve ubijali. Posle toga i takvih situacija u kojima je ostajao bez teksta, a bilo ih je u njegovom životu, ostajao je ćutke; i to je valjda uredu, jer time priznaje i pušta ili dopušta da život o tome kaže dalje svoje, mada se često pitao nije li to dokaz odsustva njegovog valjanog karaktera?

Otpiše njih dvoje kafu pa još dodaše po nekoljko reči o tome kako kao ni životu valjda, ni priči ni temama nema kraja, i da se valjda ništa do kraja ni ne može razrešiti, ma kako da se i ima skadnost sa sobom i sa nekim bližnjim ljudima, a da se i ne govori koliko je tek složeno, valjda još i složenije, kada se to gleda na širem planu većeg i velikog broja ljudi; jer šta reći o ratovima koji dovode do takvih prebolnih situacija na nivou antičkih tragedija? Valjda samo vreme može ono što pojedinačni trudovi delimično uspešno nastoje da postignu, i onda kada se smogne snage i za najbolju dobru volju. Ko će sebe razumeti? Koće drugog podržati? Ko će sebi oprostiti? Ko će drugog tolerisati? Ako na ovo nema odgovora do sada na zemlji, ima li pod njom bar, ili nad njom?

 

 

(Šta je starije: paternalizam ili autoritarizam? Svetlo mora da svetli da mrak ne bi mrakovao.)

 

Na polasku Providencija upita Ratimira – Jesam li ti pričala kako je bilo na književnoj večeri u nedelju u kulturnom centru "Ušće reka"? Nisi – reče on i dodade – De bogati pričaj. Ona poče.

Znaš kakav je moj stav o današnjim spisateljskim pojavama. To je na žalost pretežno jedna poza, afektiranje, pretenzija. Takvo je vreme. A nekad je bilo malo i pisaca i izdavača a svi su bili veliki. Danas je to bitno drugačije. Nakad ne bi mogao neko tek tako da objavljuje napisano, niti se usuđivao, niti je to bila moda. Uglavno bez greške, ko je objavljivao, po pravilu je imao kvalitet i izdržao je probu vremena, mada nije ni to baš sasvim tako, ali danas!? Danas je era skribomanije, bože dragi, za neizdržati, i kao da je pomodarstvo podmuklo i izopačeno pa je ukus publike neizgrađen a izdavačko-žirirajuća arbitraža daj bože da je uvek i samo po ubeđenju, dakako subjektivnom ubeđenju ali nepotkupljivom, bez "kuhinja" i bez "ja tebi ti meni". No, da pređem na stvar makar i s vrata, a valjda neću odužiti sa pričom celu noć kao Hogarova Helga. Ratimir prasnu frenetično i kratko u smeh, potom se pretvori u uho.

Odmah da ti kažem osnovni utisak – Vredelo je što sam potegla put, jer ono što sam videla i zaključila bilo je interesantno i poučno, barem za mene. Na panel diskusiji koju je vodio grlati moderator sa cipelama broj do 40, ne više, i sa inostranom karijerom, što je verovatno opravdano, sedela su dva starija gospodina, oba književnika i tu je bilo predviđeno da se govori o njihovim knjigama, pa da se potom tema razvije dalje. Bila sam pre početka prisutna u kafeu i čula sam književnika kako moderatoru sugeriše kako je ovaj drugi književnik u dubokoj starosti, pa da se tog gospodina forsira da on više govori, a da on računa da ima više vremena od njega , te da mu je ovo možda poslednje (razlika među njima je 20 godina okruglo, to sam posle shvatila). E sada, kada je u sali punoj posetilaca na scenu izašao mlađi književnik videlo se da je pogrbljen, vrat i glava su nekako bili ukočeni i položeni napred, dok je stariji književnik bio uredan, gotovo stasit kao jablan, samo je kaiš od pantalona bio nekako podignut iznad pasa iako on nije bio ni debeo ni mršav (moderator je za njega na navedeni upit mlađeg književnika rekao da je čuo da stari književnik svakodnevno brzo šeta i da ne nosi naočare ni dan danas). Kada je mlađi književnik trebao da govori počeo je pred mikrofonom da šmrca i to je trajalo i trajalo, pa su mu dodali papirne maramice, pa se brisao nanovo i nanovo sve nastavljajući da otpočne, na šta mu je jedna od domaćina večeri rekla sa robusnom benevolentnom ratobornošću – Pa istresi to! - na šta je usledio smeh i okončanje agonije sa maramicom. Kada je stariji književnik bio upitan za svoj roman, rekao je da on ne bi sada predstavljao svoj roman, uz žalnu konstataciju da iako štampan nema ga sada na stolu, što nije slučaj kod mlađeg kolege, uz skupni utisak da je to problem izdavaštva između država, nego neka publika, ako je zainteresovana uzme i pročita ga; a radilo se o romanu o holokaustu gde je autor bio zatočenik kao dečak, dok je mlađi književnik davao samoinicijativnu forcu u pričanju o svom romanu koji je takođe sa autobiografskim elementima i u kome je prikazan lik njegovog oca koji je bio esesovac. Mlađi je književnik imao potrebu i pitao je da li se nekad osećao pun jer se mi osećamo danas prazni, na šta je stari književnik rekao da su mu deca, unuci, praunuci u mislima i da mu fale jer su po svetu, a da bi izvojio jedan prizor od pre pola veka kada je sa supruigom bio iznad Dubrovnika, i upamtio ga, te sada navodi taj prizor kao odgovor na pitanje. Dalje je mlađi književnik formulisao za starijeg pitanje da je eto on bio uz vlast pa da li je imao taj osećaj koji je Gete u Faustu naveo, kada Mefistofeles kaže da će onog momenta kada se povede za darovima koje mu je dao, odmah doći po njega da mu to naplati, pri čemu je mlađi književnik koji je po ocu Nemac, na nemačkom izgovorio taj citat, a na to je stariji književnik naveo kako je to pak zvučalo na Dubrovačkim ljetnjim igrama na jedan način, a kako je u HNK prisustvovao predstavi u kojoj je između ostalog taj citat dodatno istaknut, i to je stariji književnik sa diplomatskom superijornom nonšalatnošću i lakoćom demonstrirao citirajući to, nema sumnje na savršenom hoch deutsch. Bio je to tuš, mačevalački, tako bih to opisala. Na to je stari književnik dalje, sve jednako pribran, bistrog oka, britkog uma, bez afektiranja i grintanja (što je krasilo mlađeg književnika), i sa zvonkim glasom prelazeći i ne nasedajući da iznosi tračeve sa komunističkog dvora naravno, jer on nije bio u svojstvu partijske nomenklature, već je kao vanredni intelektualac bio u svojstvu simultanog prevodioca; te je govorio o tome kako u mladosti nije imao dovoljno vremena za pisanje, ali je unatoč tome dosta romana napisao i da sada izlazi sa novim romanom u svojoj 90oj godini života ali je morao menjati izdavača jer su mu rekli da on prebrzo piše. I konačno na pitanje oko holokausta koje je inicirao mlađi književnik, jer kaže - ja sam pisao o tome i mom ocu kao učesniku, a Vi ste bili svedokom kao žrtva. Na to je stari književnik rekao kako nikada nije, pa ni sada ne pristaje da ga se kao Jevreja uvlači u kliše da se sažaljeva. Uistinu sam prisustvovala supremaciji ne samo intelekta nego i duha! Bože moj koja klasa! I da ti kažem, nisam sigurna baš da će redosled odlaska Bogu na istinu biti onakav kakvim ga je predviđao mlađi književnik u kafeu. Stariji je ne samo supremativno i impresivno kreposan. On mi deluje u duhu besmrtan. Uzeću čim pre njegov najnoviji roman, naslov je čini mi se "Moj život u paklu". Na to je Ratimir pita za preporuku, koju bi on njegovu knjigu mogao da čita. Možda neki od njegovih romansiranih biografija, možda "Konstantin" ili sačekaj dok ja pročitam ovu njehovu novu pa ću ti je dati na čitanje. Molim te, tako ćemo i uraditi. Zagrliše se dok je svetlo bilo upaljeno u hodniku stana. Potom mahinalno oboje krenuše da upale svetlo u hodniku haustora i šake im se preklopiše. Žarulja osvetli njih i hodnik, a njihov pogled pade u prvi mah na natpis na štekeru – Licht. Nemački šteker od pre Drugog svetskog rata. Ona reče – to znači svetlo. On reče – da, a slično je po zvučnosti sa link – levo. Idem pravo, niz stepenice - reče ona. Ja pravo u stan – reče on.

 

 

Share on Facebook
Share on Twitter
Please reload

ZiN Daily is published by ZVONA i NARI, Cultural Production Cooperative

Vrčevan 32, 52204 Ližnjan, Istria, Croatia

OIB 73342230946

ISSN 2459-9379

Editors: Natalija Grgorinić, Ljubomir Grgorinić Rađen & Ognjen Rađen

 

Copyright © 2017-2018, ZVONA i NARI, Cultural Production Cooperative

The rights to all content presented at www.zvonainari.hr belong to its respective authors.

Any further reproduction or dissemination of this content is prohibited without a written consent from its authors. 
All Rights Reserved.

The image of Quasimodo is by French artist Louis Steinheil, which appeared in  the 1844 edition of Victor Hugo's "Notre-Dame de Paris" published by Perrotin of Paris.

ZVONA i NARI

are supported by:

ZVONA i NARI - Library & Literary Retreat - Vrčevan 32, 52204 Ližnjan, Croatia - + 385 99 232 7926 - zvonainari@gmail.com - (c) 2011.-2018.