Pjesme Ručak kod Kaktus cara, Pupoljak II i Ognjen Kotarda Miloša Novakovića u konkurenciji su za ZiN nagrade.
Miloš u svojoj biografiji ističe: " Rođen 31. januara 1985. godine u Majdanpeku, ali je do petnaeste godine živeo u Donjem Milanovcu. Nakon upisa na Filozofski fakultet, odsek Srpska književnost i jezik, 2004. godine, doseljava se u Novi Sad u kojem ostaje do današnjeg dana. U slobodno vreme bavi se pisanjem poezije i kratke proze. Poeziju je objavljivao na internetu i časopisima."
O svojoj poetici Miloš kaže: "Ono što svakako na prvi pogled upada u oči u vezi sa mojom poetikom jeste tanak led po kojem junaci moje proze i poezije nesigurno hodaju. Naime, gotovo za sve njih karakteristična je marginalna uloga koja im je data a koja njima samima deluje nepomirljivo i neprihvatljio te maltene vape za konformizom i ustaljenim formama želeči da se na taj način integrišu kao nenametljiv društveni šraf, jednom rečj, da se neprimetno stope sa celinom. Upravo u takvim pokušajima tih likova, na temelju apsurda, nastaju njihovi konflikti koji dodatno naglašavaju njihovu rascepljenost između konformizma, kome bezuslovno teže i marginalnosti za koju bi se moglo reći da zapravo predstavlja njihovo prirodno stanište. Upravo je tu tačka u kojoj tanak led pod njihovim nogama puca usled čega oni, ne nalazeći nikako oslonac u društvu ali ni u sebi, bivaju bačeni u lavirint sopstvenih frustracija i bezizlaznih, apsurdnih situacija."
Ručak kod Kaktus cara
A onda smo, ne tako davno,
pegavi sedeli na keju
dok su dole na pločniku razapinjali Isusa
-umesto krsta trošni lonac je bio oslonac-
sećaš se kako su mu se ruke praćkale u bakarnom stomaku
Gledala si me popodnevnim očima
i opuštala se sabirajući kapi nafte , koje su poput crva milele
sa mog čela.
Grickali smo kandirano voće
i udisali melanholiju međugradskih vagona
koje je ispaljivao olovni Žeželjev most…
…jedan za drugim jedan za drugim jedan za drugim
I verovatno bismo tako nastavili
još sat ili dva
da nisi upitno promenila izraz lica
osetivši pakleni miris iz lonca.
Pupoljak II
To su samo prevoji zelenih zagrljaja
na tvom licu
mesto grimase što brazda njegov opori ukus
Ispupčenje koje raste iz svega za šta oko nije dovoljno hrabro
i široko da upije
videćeš
kasnije drzne se da skrije sebe iza onoga što glumi cvet
u boljem slučaju izdanak ili list
pupoljak je
kruna koja rumeno skladišti ukroćene tajne
buja lažni miris nekih novih senki
i smeje se tu ko na dlanu u lice iza uha
neuhvatljv je svrab
koji klija iz stomaka
osećaš
rađa jedan novi svet
Još žvaćeš omamljeno smotana
pupoljak
tako nežan i drag za nekog ko pljuje krvavi šlajm
evo gle
klizi ti oko po njegovom sjaju
otvara se
i to je valjda to
Ognjen Kotarda
Ognjen Kotarda svakog jutra nožem
premazuje sumnju preko usana
i kriške hleba
umesto svežeg meda
zatim kružnim pokretima dugo pere lice
pred ogledalom
sve dok oči ne povrate onaj užegli sjaj
Zalutao u maljavu kožu
prepire se s ramenima
žurno prelazi preko dnevnih naslova
i rumenog ratluka
i crveni zbog svojih inicijala
kada ga poštar na njih podseti
Ognjen Kotarda ima svoje šetnje
to su one lekovite šetnje koje parališu
masturbaciju od dugog ležanja
no on to krije vešto
pa mu prolaznici uljudno kažu
dobar dan
poneko se i osmehne
Ognjen često amputira prezime
kako bi zbunio jesen i sprečio je da mu
uđe u trag
tada hrani snežne miševe
grickajući njihov podmukli rep
Ognjen znate često kraj mog ulaza stanuje skromno
u ogledalu lifta ponekad bljesne
njegov lik
pozvao bih ga oko pet na kafu ili meze
tek da mu iznova i ljubazno prišijem
prezime
uz kocku šećera što topi se
ko na zidu njegov krik
