Princip kruga: Aleksandar Tanurdžić

March 14, 2018

 

Priča Aleksandra Tanurdžića u konkurenciji je za ZiN nagrade.

 

Aleksandar o sebi: "Rođen sam u Somboru. Završio sam Master studije komparativne književnosti na Univerzitetu u Novom Sadu. Živim u Novom Sadu."

 

O svom radu: "Ton i atmosfera su dominanta u pričama koje tematizuju međuljudske odnose,odnosno, jaz između čoveka i čoveka, onoga što čovek jeste i što bi hteo da bude; često obojene melanholijom izazvanom odsustvom i nepripadanjem."

 

 

 

 

PRINCIP KRUGA

 


Prekidam realnost pljuskom. Vreme kao da je poznavalo moje unutrašnje stanje, čak i meni skriveno. Kiša je padala po meni ne štedeći ni najmanji delić moga tela. Ulična lampa prikazivala je brzinu hipnotišućeg pljuska, koji je ljude naterao na beg u tople kutke svojih čaura. Kapi su udarale žestoko. Bez milosti. 
Teški su trenuci buđenja. Misli mi odlaze daleko i još dalje, sklanjajući se od kiše. Poslednja kap apsinta oživljava slike prošlosti, a ruka puna uspomena peče slatkom boli; rušeći distance, osmeh živi u suzama ostvaren, dok mesec ne svetli sjajno, ali tera oči na sklapanje, a daleki san priziva moć trezvenosti da probudi ono stvarno „ja“ što je zaspalo svesno.
Bednog li života kad kap zelene tečnosti izgara dok žiža stvarnosti gine i svet pobedu ne slavi, jer zna da nije stvarna.
Nesiguran je bio moj korak one noći kada sam odlučio da odem, okrenem im leđa i ni zdravo ne kažem, dok mi se krv pretvarala u led, a duša zapela negde u grlu i gušila me, jer je osećala načinjenu grešku.
Stigao sam na stanicu mnogo pre voza. Odlučio sam da ne razmišljam ni očemu i pravio se da je to moguće. Plašio sam se svojih misli. Zapalio sam cigaretu i divio se dimu, magličastom obličju, nejasnom kao i sam ishod moje egzistencije. Dugo još nisam prekidao niz kolutova dima pre nego što se začula pištaljka koja je najavila moj put za „negde tamo“.
Sveže obrijana lica radnika razgovarala su međusobno, a ja sam pronalazio zadovoljstvo u tome i 
posmatrao ih zaklonjen prašnjavim sedištem neodređene boje. Pažnju mi je privukao i prizor koji je nudilo ovo putovanje vozom. Svetlost se postepeno pomaljala i zbunjujuće ličila na smrkavanje, a zasigurno sam znao da bi trebalo svanuti. Zapravo, prizor je bio uobičajen, zeleni pašnjaci natopljeni vodom, goveda koja pristižu dok ih čuvari nervozno požuruju. Ništa posebno. 
Poseban je bio zov zemlje. Privlačila me. Hteo sam da budem deo nje, da se stopim sa njom i budem ona, daleko od senki ljudskih pogleda. Samo zemlja i ja. Hteo sam da legnem na nju, osetim je pod sobom, da kroz prste provučem njenu površinu i osetim ljubav prema. Samo zemlja i ja.
Maštarije o zemlji ispunile su dan. Izašao sam na stanici grada koji mi se učinio prikladnim za boravak i uz pomoć dobrih ljudi oteturao se do prvog motela, jer za hotel nisam imao novca. Nekoliko dana prošlo je u potpunom besposličarenju. Tada su nastupila neka čudna vremena kada nisi znao ni zbog čega si živ. Dešavalo se nešto u toj našoj, od vajkada svetoj i prokletoj zemlji, koju smo svi voleli i trudili se da je zaštitimo, ali svesno puštajući loše, usporene govornike, koji su upoznali moć jezika, da koristeći se njime obmanu masu, rulju, koja spremno diže mač za novog vođu. Poremećene vrednosti ukazivale su na smanjenje slobode, a da za utopijom niko nije čak ni težio. Birao se Veliki Vođa, a kao rezultat svega: njegovog pažljivog jezika, njegovih razornih misli bez ideja, imao sam diplomu koja je mesecima ležala na stolu i nije mi bila nikakav podsticaj. Samom sebi nisam bio nikakav podsticaj, a trebalo je krenuti. Još uvek me je proganjalo to što se nisam oprostio. Što ne znam kako je izgledala majka kada je videla da nisam za stolom; kada je, spremajući moju sobu, pronašla pismo bez mnogo objašnjenja, sa tek ponekom naznakom da ću se možda nekada vratiti. Kako su izgledali oni kada su shvatili? 
Preživeo sam tih nekoliko dana, a onda krenuo u potragu za poslom. Nedaleko od tog grada u kome sam odseo nalazilo se divno selo kome sam bio potreban, odnosno ne ja već moje usluge. Predavao sam i podučavao sa istom silinom kao nekada što su to radili oni koju su ispred mene stajali, ređao slike i priče kao da su pripadale meni, a ne njihovim stvoriteljima. Voleo sam da živim u knjigama. Pružale su mi slobodu, ali u isto vreme su mi i zatvarale vrata ostavljajući me u svom svetu. Živeo sam u najrazličitijim iluzijama, zaboravljajući sve. 
Trajalo je to deset godina. Nikoga nisam poznavao. Kolege sa posla pokušale su da me pridobiju, da razgovaraju sa mnom, ali sam ja bio odlučan u tome da nikoga ne upoznam. Odustali su – šta su drugo mogli. Onaj motel sam napusti relativno brzo i uselio se u sobu neke fine stare žene u kojoj je ostao trag nečeg klasičnog, nečeg prefinjenog i neuništivog. 
Soba je bila skromna – nisam voleo stvari. Samo ono najosnovnije: krevet, već star i škripav, smešten u uglu najudaljenijem od vrata, tik uz prozor kroz koji sam često gledao za vreme insomničnih noći. Imao sam i jedan ormar sa kog se farba polako ljuštila i davala mu onaj rustični izgled antikviteta. Ormar nikada nisam do kraja ispunio odećom, nije mi bila potrebna, nekoliko odela za zimu i leto, dovoljan broj donjeg veša. Svaki višak bi značio dodatan trud: pranje, peglanje, a to nisam želeo. Ostatak prostorije ispunjavali su manji sto i police sa knjigama koje su bile najdominantniji motiv sobe savršeno uklopljen sa tapetama posivelim od starosti, koje su čitavu sobu bojile onim omamljujućim mirisom starih vremena pod čijim se utiskom veoma lako padalo u neku vrstu transa; činilo se kao da je bilo moguće udariti glavom u taj gusti vazduh nastao isparenjima mojih divnih tapeta. Iako su elementi bili stari, soba i stan su bili besprekorno čisti, a ja sam se trudio da tako i ostane. 
I tako deset godina. Deset godina stopljenih u jednu, aja nisam progovorio ni reč, ne računajući posao i usputne razgovore sa gazdaricom, koja je odustala od insistiranja da popijemo kafu, što sam ponekad činio. Nekoliko sati njene istovetne priče iscrpelo bi je i ona bi bila zadovoljena i nekoliko nedelja bi me samo usputno pozdravljala. 
A onda, jednog dana, sasvim običnog dana bez kiše, učinilo mi se da sam video nekoga, nekoga ko bi mogao sve porušiti, ubiti ovu moju prazninu koju sam gradio tih dugih deset godina. Toliko me je uzbudila i sama naznaka njegovog prisustva da više nisam mogao ni odlutati u svoja prazna sanjarenja gledajući na školsko dvorište kroz prozor zbornice. Nikako nisam mogao isključiti demonska šaputanja svojih kolega od kojih sam tako uspešno bežao toliko dugo. Mislio sam da nije moguće. Nadao sam se da Fortuna nije promenila svoje namere kada sam ja u pitanju. Bio bi to prevelik potres, možda bi se čak i transponovao na okolinu. Onaj anksiozni strah koji probudi nešto nepoznato, a sigurni ste da nije dobro. Ne vidi se i ne čuje, ali se oseti, kao miris grobnice trulih faraona čiju snagu još uvek možete osetiti.
„Imate li cigaretu, kolega?“, upitao me je dok mi je ruku prijateljski spustio na rame. Nisam se okretao.
„Mislio sam da ne pušiš?“, odgovorih poznatom glasu iza svojih leđa, čvrsto sklapajući oči, čkeajući da trnjenje celog tela popusti.
„A ja sam mislio da si ti mrtav. Sad kad ni ti ni ja nismo u pravu možeš mi dati cigaru, ako još uvek pušiš?!“, odgovorio mi je Boris. Okrenuo sam se i dugo ga gledao. 
Miris prošlosti navire iz Borisa. Njegova keltska ćud, riđa kosa zavezana u niski rep, duboke oči, sve to odaje neku uzbudljivu priču. Satkan od sitnica nemo je govorio o sebi. Savki trzaj njegove usne, oka, glave ili ruke govorio je nešto drugo. Ta čudna azbuka odavala je njegova raspoloženja. Jedini problem bili su čitaoci. Mali broj, možda čak i niko mogao je znati njega i čitati njegovu priču, koja je  govorila o preranom odrastanju izazvano voljom. Opasni Džoker koji shvata suštinu dok je zagledan u daljinu odsutno sipao šale. Time je zaboravljao na svoje unutrašnje borbe koje je podsvesno vodio. Mogao je biti neko drugi, uvek neko treći, a pravog Borisa pronašli biste samog u sobi ispunjenoj teškim rečima zlosretnih pesama u kojima ljudi sanjaju da su srećni.
Sa svetom se suočavao lako. Uz samo nekoliko trzaja glavom zanemario bi sve i stavljao cigaretu u ugao usana gde je projektovao svoj bes, ali za suočavanje sa samim sobom nikada nije pronašao dovoljno dobro oružje, nikada dovoljno dobar Hanibalov govor. Sve je bilo mnogo jače od njega samog. Jednog dana, nešto pre mene, Boris je otišao – Haroldovo hodočaše postalo je Borisovo.
Nakon dugih deset godina sedeo sam nasuprot njemu. Njegove oči i dalje menjaju boju kao da nisu sigurne koja je prava. Ja sam po mislima prebiram reči i sklapam najpogodniju rečenicu kojom bih započeo nešto što bi nalikovalo na razgovor.
„Hajde da odemo negde. Toliko toga više ne postoji“, pretekao me je uz osmeh izgovorivši prve reči među nama. Mislio sam da mi ovaj susret donosi zlo. Boris je pripadao vremenu mog prošlog života, a tada se pojavio kao anticipacija mogućeg povratka u vreme kada ja još uvek nisam bio ono što bivstvuje sada.
Suvim, trošnim putem, krenuli smo u prvi nevažan ambijent na kom će se odigrati bitka sećanja – mojih i Borisovih.
Iz džepa sam izvadi kutiju cigareta.
„Uzmi, posluži se slobodno, baš kao nekada davno“, pružao sam mu paklu i usput nudio milion pitanja.
„Znaš li da sam te ipak poslušao?“, nisam znao na šta tačno misli, što je on primetio i samo je produžio.
„Onog jutra kada sam otišao nisam se nikome javio. Samo sam ostavio kratko pismo svojima, bez detaljnih objašnjenja, uzeo torbu i otišao. Sedeo sam na klupi u centru one naše prokletinje za koju sam mislio da će biti moja budućnost i osetio da možda ipak to nije sve. Pljunuo sam i kao i obično – prst gore pa dokle stignem.“
„Gde si se tačno bio zaputio?“, iako sam znao odgovor, morao sam na trenutak prekinuti izlaganje o prošlosti, kako bih samo još jednom udahnuo vazduh koji sa prošloću nema veze, a prošlost je udarala snažno.
„Nigde. Nikakvo odredište nisam imao u planu. Bilo je važno samo da odem i pokušam.“
„ I?“, pitao sam.
„Pa, nije bilo lako. Od kafića do kafića, od gradilišta do gradilišta, nekoliko stanova promenio, ali se na kraju isplatilo. Sada smo kolege.“, osmehnuo se znajući da ću pogoditi.
„Istorija?“
„A šta drugo?!“
„Zna li neko, Borise?“, pitao sam ga jer nisam znao u kakvom je odnosu sa sopstvenom prošlošću. 
„Ne, niko posebno. Samo brat i mama. Ona je bila toliko srećna da je odmah došla da me poseti.“ S nemirom je pričao o porodici, ali uvek sa osmehom, koji je, kako sam zaključio, još uvek koristio kao štit.
„A ti, Stefane? Gde si ti bio, gde si se krio svih ovih godina?“, sa strahom sam dočekao ovo pitanje, koje je on ispustio zajedno sa užitkom prvog dima cigarete. Nikada nisam voleo pričati o sebi, ali sam sada morao.
„Ja? Pa recimo da sam došao ovde i nikada se pomerio. Ovde sam do kraja izgubio sebe, a otišao sam nedugo posle tebe. Isti princip, nikome ni pozdrav nisam uputio. Osećao sam se kao prosjak, a nisam hteo ništa ni od koga da tražim. Sestra je znala gde sam. Ona je razumela moju potrebu za odlaskom, a čak ni ja nisam znao zašto odlazim. Jednu noć sam probdeo, kao i mnoge do tada, ali ova je bila posebna. Naterala me je da odem. Kao neki instinkt. U glavi sam zamislio put i krenuo. Sestra me je presrela na izlazu. Ona je uvek osećala za mene, pa je te noći i plakala, jer ja nisam. Nikada. A bilo je teško gledati je i oprostiti se od nje, mame, tate, svih njih koji su živeli sa mnom.“
Obojica smo zaćutali i pokušali da svarimo utiske i udar prošlosti. Sa nama je uvek bila i prošlost. Na osnovu nje smo gradili budućnost. Bez prošlosti ne bismo imali ništa. Ona nas je stalno održavala na okupu. Kad god bi zapelo, pomislisli smo na sve ono što smo prošli i to je bilo dovoljno da nastavimo ne misleći na budućnost. Mislili smo da je ona sigurna i jedna za sve nas.
„Dragi Stefane“, prekinuo je ćutanje, „ako nemaš pametnijeg posla, pozvao bih te da pođeš sa mnom na, da se tako izrazim, hodočašće, koje ćemo kraju privesti brzo, ili možda nikada? Počinje leto, što nas obojicu lišava poslovnih obaveza, a ja ništa pametnije ne mogu da smislim.“
Znao sam da nemam izbora. Pre ili kasnije morao sam se vratiti. Pogledao sam u krug istetoviran na mojoj nadlanici. Tog trenutka sam se setio da zbog njega nikada nismo brinuli o budućnosti. Gde god pošli, uvek ćemo se vratiti na početak. Ima nešto transcedentno u tome. Ne možemo pojmiti zašto se ubica uvek vraća na mesto zločina, ali sam shvatio da princip kruga važi i za nas.
Paklicu smo priveli kraju, a razgovor nerado prekinuli dogovorivši sastanak za sutra na istom ovom mestu, u nebitnom ambijentu koji postaje naša startna pozicija.
Vratio sam se u svoju sobu. Zatvorim li krug šta ću dobiti? Da nastavim bežanje ili krenem na put u prošlost sa njim do njih? Novo jutro pokazaće put, a na meni će ostati da odlučim o njegovoj pogrešnosti.
I tako već treći sat označava prolazak ponoći, a ja nisam primio nijednu posetu. Nijedan duh prošlosti, sadašnjosti ili budućnosti. Ništa. Ovu gluvu sobu ispunjava samo nešto što me sprečava da vidim. Neki to zovu mrak, a za mene je to muk. Voleo bih kada bi bar nešto odzvonilo, da me trgne iz sna, učini jačim za suočavanje sa njim i onim što ide uz njega. Želeo sam da čujem neki glas koji bi omogućio bilo kakav vid naslućivanja o onome što će se desiti za samo nekoliko sati. Još samo nekoliko sati i probdevenu noć će zameniti slepilo jutra. Onog trenutka kada se po podu iznajmljene sobe preliju bledožute, narandžaste nijanse svetla, moj život, iako obasjan nečim spolja prestaje biti moj. Do sada sam svojevoljno odlučivao o ništavilu koje sam stvorio, uzgojio, učinio ga velikim i snažnim, a sada, sve to prepušteno je samo sebi da se izjede i nestane onako kako je i došlo. Isuviše dugo sam bežao. Krug me vraća na mesto na kom sam nekada uspravno stajao. Šta se promenilo? Drugo je mesto, isti čovek, isti strah. U život mi je ušao neko koga sam davno pustio da ode.
Povlačim se ispred zraka svetlosti, ali nemam više gde da se sakrijem. Dočekao me je zid. Dalje ne mogu.

 

Ne…
 

 

 

 

Share on Facebook
Share on Twitter
Please reload

ZiN Daily is published by ZVONA i NARI, Cultural Production Cooperative

Vrčevan 32, 52204 Ližnjan, Istria, Croatia

OIB 73342230946

ISSN 2459-9379

Editors: Natalija Grgorinić, Ljubomir Grgorinić Rađen & Ognjen Rađen

 

Copyright © 2017-2018, ZVONA i NARI, Cultural Production Cooperative

The rights to all content presented at www.zvonainari.hr belong to its respective authors.

Any further reproduction or dissemination of this content is prohibited without a written consent from its authors. 
All Rights Reserved.

The image of Quasimodo is by French artist Louis Steinheil, which appeared in  the 1844 edition of Victor Hugo's "Notre-Dame de Paris" published by Perrotin of Paris.

ZVONA i NARI

are supported by:

ZVONA i NARI - Library & Literary Retreat - Vrčevan 32, 52204 Ližnjan, Croatia - + 385 99 232 7926 - zvonainari@gmail.com - (c) 2011.-2018.