Pjesma Lift u žutoj zgradi Branke Selaković bila je u konkurenciji je za ZiN nagrade.
Branka Selaković (1985) - književnik i novinar Prvog programa Radio Beograda. Diplomirala filozofiju na Filozofskom fakultetu, Univerzitet u Beogradu. Objavila romane: „Narcisi bojeni crno” (2006.), „Kapija” (2009.), „Ljuta sam” (2011.), „Glineni kralj” (2016.) i zbirku poezije „Einai” (2016.) Član je Udruženja književnika Srbije.
Pisanje je za Branku "odgovor svakodnevici. Metafizika života. Lična revolucija."
Lift u žutoj zgradi
Zaspao sam mirno i brzo.To je retko.
Sanjam kako hodamo gradom. Sunce je visoko na nebu.
Nasmejani, razigrani ljudi šetaju kraj starih zgrada.
U jednoj od njih živiš ti, žutoj, trošnoj,
izgrađenoj pored davno zatvorene fabrike
u kojoj je radio tvoj otac.Vodiš me da ga upoznam.
Kažeš kako prezire naredbe, kao i ti pljuje kapitaliste.
Zastaješ ispred plakata Deve Marije
sveže nalepljenog na vrata lifta preko postera lokalnog političara.
Pričaš kako je u toj šupljoj kutiji
koja vozi salo novouseljenih provincijalki
zapisana istorija industrijalizacije.
To je prvi lift... ne slušam te
gledam ružičasti jezik kojim oblizuješ suve usne.
Sve miriše na lepak.
Ti se plašiš liftova, ali zbog mene ulaziš u koroziranu kutiju
koja nas vozi na peti sprat, poslednji.
Čvrsto me stiskaš za nadlakticu.
Zadižem tvoju belu lanenu haljinu, ruke su mi na tvojim bokovima.
Pulsiram. Smeješ se. Opet. Lepa si.
Kucaš na vrata kao da to nije stan
koji si pre dva sata napustila, da bi me sačekala.
Zakasnio sam na autobus,
poslednji novac dao sam za taksi, ali to sada nije važno.
Vrata nam otvara tvoja majka, drži u rukama vanglu punu krofni.
Otac nije tu i meni je to u redu.
Opijaju me mirisi detinjstva koji izviru iz svakog kutka.
Pričamo o sitnicama, gledamo fotografije.
Na jednoj sediš na zidu ispred škole, krvava su ti kolena.
Tvoj otac je tog dana kupio sovjetsku Smenu 8.
Ti ne govoriš ruski. Ne voliš zimu, votku i Sankt Peterburg.
Ipak, ne puštaš moju ruku iz svoje.
Grliš me, kao moja duša rodni Krasnojarsk.
Osećam kao da ti život zavisi od toga. Ili moj?
Gledaš u mene tako... Uh... kao da me upijaš!
Po prvi put osećam se mirno, toplo, sigurno,
bezbrižno kao u materici, kao u tvojoj materici.
Na tren sam okrenuo glavu
i bezprizorna pustoš promrzle poljane puče u zenicama.
Cvilim za tobom u zgužvanoj postelji
krvavoj od venske krvi.
Žiletom sam presekao kopču života.
U magnovenju vidim kako leprša tvoja bela lanena haljina
nošena toplim vetrom.
Probudih se, još uvek osećajući tvoju meku ruku u mojoj.
Ogromna rupa u grudima zjapi.
Moje mokre oči, razbijeno telo,
osećaj užasa za izgubljenim mirom skupiše se u vrisak.
Drhtim.
Ta žena, moja žena
poljubila me u vrat, poželela dobro jutro
i upitala šta želim za doručak.
Krofne, odgovorio sam.
Spremiće ih.
Ona je dobra žena.
Popio sam tabletu za spavanje. Moram da sanjam, moram.
Jedino moje srećno mesto je pored tebe.
Ti si moja, iako se budiš na drugoj strani planete.
Ti si moja!
