Cétera desunt: Tamara Petrović

March 12, 2018

 

Priča Ostaci koji nedostaju Tamare Petrović u konkurenciji je za ZiN nagrade.

 

Tamara u svojoj biografiji ističe: "Rođena u Rumi, 21.05.1982. Osnovnu školu i gimnaziju pohađa u Novom Sadu, a zatim završava studije biologije na PMF-u, Novi Sad. Nakon toga, stiče diplomu Magistre forenzičnih znanosti na Univerzitetu u Splitu. Piše od nedavno. Vrlo nedavno. Trenutno, živi u Novom Sadu, radi kao trgovac u knjižari i ponosi se izuzetnim prijateljima i mačkom."

 

Tamara o svojoj poetici: "Svoju prozu doživljavam kao neku vrstu lične agresije koja nije fizička, jer se takve grozim, ne predstavlja čak ni verbalno nasilje, jer nije usmerena ka nikome direktno. No, napisana i pročitana od strane drugih, ona je realna, konkretna, postoji u stvarnosti kao dokument, telesna je i putena. Za mene, književnost mora u sebi sadžati muziku, mora teći, mora voziti čitaoca. Vožnja mi se može dopadati ili ne, ali ona, kao i bilo koja druga umetnost, me mora pokrenuti, zabaviti ili me razneti. Kad čitam, čujem muziku, kada pišem, sviram. A sviram punk. Ne znam pevati, ne znam muzicirati na ni jednom muzičkom instrumentu. Moje pripovedanje je moj scenski nastup. Nadam se da mi polazi za rukom da, barem zabavim čitaoca. Za sada."

 

 

 

Ostaci koji nedostaju

Cétera desunt

 

1.


 

-„Marks je bio u pravu. Sve je počelo sa privatnim vlasništvom.“

Rekao je teatralno čim sam uključila diktafon očekujući da padnem na dupe, raširenih nogu, impresionirana. Nisam. Pišalo mi se, bila sam gladna i išlo mi se kući.

-„Oprostite, mogu li se poslužiti toaletom?“

Prvi dojam je najvažniji. Ovaj sam odradila maestralno. Na nedelje, mesece, godine krvavog rada bukvalno sam se popišala. Genije, student generacije, nova nada nauke nad naukama piša u toaletu boga!

Zemlja se nije otvorila, svet nije stao. Jebala sam ga. U ime svih poniženih žena ovog sveta. Lažem! Jebala sam ga jer sam ga bila gladna. Proždrala sam ga ne skidajući odeću sa sebe. Kad sam završila, ispila sam ponuđeno piće.

Na vratima mi je dobacio ključeve kabineta.

-„Kad god poželiš...“

Poželela sam.


 

2.


 

Nova glupača zaustavila me je na hodniku fakulteta:

„Profesore Wӧlfisch oprostite, radim istraživanje u oblasti u kojoj ste vrhunski ekspert. Volela bih napraviti intervju...“

Blago otvorenih usana, kao da jedva dolazi do daha, pogledala me je očima velikim kao šolje. Podsetila me je na japanske kurve, žena sa licem i telom trinaestogodišnjakinje.

Potrošiću je uz viski i popodnevnu kafu.

-„Naravno, gospođice...“- upitno je pogledah, udišući strah sa njenog lica.

-„Ben-David“- i dalje je zevala u mene onim očima.

-„Sreda, 19h, u mom kabinetu. Ne trpim kašnjenje.“- rekoh. Dok sam je ostavljao u bujici studenata osetio sam da se trese, kao prut. Da! Sladak, lak plen!


 

3.


 

Oduvek sam čitala na način na koji većina ljudi jede. Sere, piša, tuca se. Potreba, neizdrživost, zadovoljenje, mir. I u krug. Nema bežanja. Jednostavno udovoljavanje prirodi. Istina, svet za trenutak nestane. Ali, svet nestaje i u krevetima, kuhinjama, parkovima, slivnicima, pa zašto ne i u biblioteci. Hop-cup i pravac u bezdan. Sve je biologija. U filozofskom kontekstu, život nema smisla. Poentu su izmislili kako bismo lakše preboleli sopstvenu minornost. Jer govna smo, svi redom. Evolucija je mašina koja nas melje. Trik je pronaći prostora za zabavu.

Čiča sa monumetalnim nosom prenuo me je iz razmišljanja.

-„Lutko, napolju je život, ti ga traćiš među papirušinama. Osedećeš pre vremena. Zašto se lepo ne zaljubiš kao sve normalne devojke?“

Prvi put u životu, progutala sam cinizam i gotovo ljubazno ga pogledala.

Šta on uostalom zna o Svemiru u mojoj glavi?! Slegnula sam ramenima, promrmljala nešto kao „Evo, stari, još samo minut“ i sa nesmanjenim apetitom progutala štivo pred sobom. Spremala sam se za najvažniji razgovor u životu. Onaj na kojem sam se umalo upišala.

Zabavljalo me je da zamišljam susret, šta ću sve reći, šta će mi sve reći, kako izgleda njegov kabinet, kako mu zvoni telefon...

Psihijatri su moju sposobnost imaginacije okarakterisali kao nešto previše razvijeno, nešto po mene opasno.

Još uvek me to nasmeje.


 

4.


 

Čivutska kurvica poslušno je došla, tačna ko Švabica. Sirotica se gotovo upišala od straha. U trenutku, pomislio sam da će pobeći. Ipak, vratila se kao jagnje, pred klanje.

Nije stigla ni skinuti krpu s tela. Proždrao sam je. Kao strvinar.

Ustala je s mene i nemo popila viski skuplji od nje i njenog svega.

Još jedna curica koju tata nije voleo.

Iz sažaljenja, dobacio sam joj ključeve kabineta. Utočište, kad poželi.


 

5.


 

Meni ništa nije važno osim strasti. Sa strašću jedem, pijem, čitam, pričam, jebem, pušim kurac, ližem pičku, kradem. Sa strašću pišem. I zbog nje. Za njom tragam. Nju krvarim. Ona je moja Kundalini. Sikće mi kroz vene, baje mi u životne virove. Samo nju vidite u mojim očima. Ja nemam dušu.

U mojim dokumentima na mestu imena stoji: Judita Ben David.

Ali zovem se Juda.

Prodala sam boga.

Za strast.

Došla sam kući, te srede, mislići kako ću se još s vrata ispovraćati. Nisam. Bila sam gladna. Udahnula sam parče pite s mesom zalivši je s pola litra punomasnog, gustog jogurta.

Devičanski beo Word dokument gledao me je s monitora računara.

Zapalila sam buksnu kad je Edena ušetala u sobu korakom koji me je iz nekog razloga podsetio na majku. Zastala je, a zatim se u trenu stvorila na stolu, uperivši mi ružičasti, trouglasti nos u lice. Vrckajući brcima, udahnula je dim.

-„Lako ću ja s nevoljom. Ne brini!“- odgovorih joj.

„Ma zabole me patka moja mačja za tebe!“- mjauknula je i bacila mi se u krilo.

Mazila se dok nisam zaspala.

Kad sam se probudila u gluvo doba noći dočekao me je Word dokument probijen nečitljivim nizovima simbola, slova i brojeva.

Ukucala sam naslov:

„Sociopatija u elitnim krugovima“


 

6.


 

Očekivao sam je sutradan, ali Crvenkapica nije došla. Nije se pojavila ni do kraja nedelje. Na broj koji mi je ostavila javljala se telefonska sekretarica. Nezahvalna kučka! Prljava narkomanska drolja! Jebala se s nekim hipsterskim šljamom za drogu i piće! Ostavio sam nekoliko poruka na toj vražjoj mašini. Tek toliko da joj utuvim u tu šuplju žensku glavu kakav sam igrač.

Bližio se aprilski rok. Za mene je to značilo redove sočnih, mladih pičkica spremnih na sve za ocenu u indeksu. Nikad nisam bio izbirljiv. Potrošna i lako zamenljiva roba. No, nešto nije bilo u redu. Slabo sam spavao, previše pio, previše trošio belo i jebao gotovo ništa. Ponuda je i dalje bila obimna, ali moj apetit je nestao. Posledično, posao je trpeo. Tržište je tražilo novo meso, a moja kasapnica zvonila je šuplje. Hitno mi je trebala roba, sveža i kvalitetna. A ja nisam imao nerava da je pribavim. Žene su i dalje balile za mnom rade da učine bilo šta kako bi meni, svom bogu, dokazale odanost i isprosile malo muške, tvrde ljubavi. Droga je bila tu samo da učvrsti odnose. Njihovu upotrebu strogo sam kontrolisao svojim kurvama. Elitna klijantela podrazumevala je da stondiranim kučkama u mojoj ergeli nema mesta. Svake takve rešavao sam se po kratkom postupku. Odavano više nisam prljao ruke, moj verni gnom Draža bio je prirodni talenat. Izvukao sam ga iz zatvora, otkupivši njegov greh, po Kaznenom Zakonu Republike Srbije zaveden pod član 179. stav 1. Time sam zadobio njegovu vernost za vjek vjekova. Ipak, radije sam ga tretirao kao krvoločnog psa, nego prijatelja. Svakom ko je vidi to lice jasno je i zašto. Blaženi oni čije je neznaje.

Namerio sam da noć provedem u kabinetu. Sam. S bocom 30-ogodišnjeg burbona. Otključao sam vrata i zaledio se.

Na mom Luju XIV sedela je ona. Jevrejska drolja, u belim, pripijenim farmerkama i muškoj beloj košulji, sklupčana kao krajcara u džepu. Svilena kravata, s barberi uzorkom visila joj je oko tanušnog vrata. U rukama je stezala knjigu, čvrsto, kao usnulo dete omiljenu plišanu igračku. Mekan, puderast miris pomazio mi je nozdrve. Stajao sam omanju večnost, većajuću da li da je udavim ili usvojim.

Mora da sam nehotice ipak napravio nekakav zvuk je se bestidnica probudila. Odložila je knjigu i protegla se, kao mačka, istežući mršave ruke i duge noge. Prošla je prstima kroz riđu, kovrdžavu grivu i tek tada razjapila one zelene oči na mene.

„Hej, stigao si“- konstatovala je očigledno kao da je njeno prisustvo, tu, u mom kabinetu, na mom jebenom Luju XIV najprirodnija stvar na svetu.

„Govno balavo!“- dreknuo sam rešen da je jebem, ubijem, opet jebem, raskomadam joj telo i ponovo jebem na licu mesta.

„Šta se dereš?! I kakav je to rečnik?! Stid da te bude!“ - rekla je meko, istovremeno mazno i drsko, nasmejavši se očima na način da nisam bio siguran smeje li mi se ili mi se smeši.

„Zvao sam te, brinuo sam, ostavio sam ti desetak poruka!“- nastavio sam, manje ofanzivno ipak, oštro.

„Ostavio si ih 256 i urlao si kao neandertalac. Radila sam. Smeta mi buka.“- ustala je i krenula prema meni, zmijoliko, fiksirajući mi zenice. Dogamizala je na pedalj do mene.

Tek tada sam primetio koliko je mala. Njena kuštrava, kao zrela kajsija narandžasta glava, jedva je dosezala do mojih grudi. Onaj puderast miris na njoj delovao je na mene kao sedativ. Protiv svoje volje, bio sam ukroćen i umiren. Poželeo sam da je zagrlim, da je grlim i da crknem tako. Pružio sam ruke, ali izmakla se i prošla pored. Sagla se do ranca na podu i izvukla papire.

„Evo, vidi!“- pružila mi ih je.

Uzeo sam, nemajući pojma ni šta radim, ni zašto. Počeo sam čitati idući ka stolu. Seo sam u transu, gutajući tekst. Početak bio je sjajan, kao čaša dobrog pića koje te tera da piješ još. I još! Ostatak je bio kao dobro piće koje te natera da se pobiješ sa celom kafanom jer moraš dobiti još! Stigao sam do kraja i shvatio. Mala je hidrogenska bomba!

Sedela je preko puta, nalakćena na sto, s glavom među dlanovima. U pogledu nije bilo gordosti, niti bilo kakvih predrasuda. Gledala me je očima punim čiste, nepatvorene detinje radoznalosti.

„I šta kažeš?“- pitala je prosto.

„Dobro je“- slagah - „Ima nekoliko pogrešaka i propusta, ali sve u svemu solidan materijal. Mogu ti ponuditi mentorstvo, pod uslovom da budeš disciplinovana. Imaš još mnogo posla s tim.“

Šta sam drugo mogao? Da joj kažem koliko je sjajna, izazovna i genijalna? Da, ona takva mogla bi osvojiti svet. Ali tada bi i svet imao nju. A ja sam je želeo za sebe. Svaku trunčicu samopouzdanja morao sam satrati.

-„Važi“- pružila je ruku da potvrdi dogovor i poklonila mi jedan brzinski, zavereničiki osmejak.


 

7.

Nakon što je prihvatio da mi bude mentor bilo mi je potrebno piće. Snažno. Znala sam da imam dobar tekst. Ipak, čovek nikad ne može biti potpuno siguran. Zgrabila sam neki burbon koji mi je prvi došao u ruku i nasula u dve čaše. Nazdravili smo, u ime početka.

Neko je rekao kako su počeci opasna vremena. I plašila sam se. Do kostiju. Čovek preda mnom je bio monstrum. Harizmatičan, opsednut kontrolom, željan moći, hiper-racionalan, vešt lažov i manipulator. Visoko obrazovanje i inteligencija bili su samo oruđe. Proučavajući materijal, i pre samog kontakta, znala sam za njegove žrtve. Mlade žene, neke još gotovo devojčice, čiju nemaštinu, ambiciju i nemoć je koristio kako bi ih uz njihov pristanak prodao istoj gamadi čijem krugu je pripadao. Shvatila sam da za njega fora nije bila u seksu, novcu i drogi, premda od toga nije bežao. Ne, stvar je bila u silini bola koji nanosi drugoj osobi. Što je ta osoba nemoćnija, u toliko bolje. Rečju - sadista. Seksualni, emocionalni i intelektualni. Lično, videla sam u njemu samo bogalja. Sličnog sebi.

Pili smo, razgovarali i smejali se. Klizili smo s teme na temu, otvarajući svetove. Pričao je o sebi, hvalisavo, o svom poslu, ženama kojima je trgovao, političkim potezima kojima je pljačkao, lažima kojima je postizao ciljeve. O umetnosti, filozofiji i metafizici. Ubacivala sam se tek da ga skrenem pažnju sa priča koje sam već znala, na koje nisam želala da mi traći vreme. Upijala sam novo, učila hirovito, dopunjujući biblioteku u glavi. Uživala sam. Svesno rizikujući svela sam oprez na nula.

Zaspali smo, oko podne, pijani, puni i srećni. Kao prijatelji.


 

8.


 

Sipala je moj 30-ogodišnji burbon u čaše i nazdravila početku.

Pričao sam joj o svemu, a ona se smejala i pljeskala rukama kao devojčica obradovana poklonom. Bio sam potpuno zapanjen koliko toga je znala, ne samo o meni, već i svemu onome što je bilo generacijama toliko daleko od nje. Imala je moćan, pomalo nastran smisao za humor. Svaki put kad mi je pošlo za rukom da je nasmejem osećao sam se kao na krovu sveta.

Zaspala mi je na ramenu, oko podne, pijana i moja. Ja sam ležao ukočen i srećan, u smrtnom strahu da se ne pomaknem i probudim je.


 

9.


 

Poslednje dane aprila potrošili smo alavo i bahato. April je prešao u maj, maj u juni. Juli je već poodmakao.

Pustila sam ga jezivo blizu i rizik mi je polako izmicao računici. U hodu sam izmišljala detinjstvo, traume, slabosti i mane prečesto ih kombinujući sa istinom. Bacala sam mu ih kao kosti psu, svaki put kada bi imao napade besa i straha od gubitka kontrole. Gad je mrvio sve pred sobom. Bio je snažan, fizički i mentalno, nasilan i polulud. Proveravao svaki moj korak izvan svog vidokruga. Desetine poziva dnevno, pretnje i uvrede dovodile su moje strpljenje do ivice.

Ipak, odustajanje nije dolazilo u obzir. Još uvek nisam znala dovoljno.


 

10.


 

Ždrao sam je, ogromnim zalogajima. Moj apetit za njom je bio neutažan.

Mogućnost da neko može makar samo i da proviri u čudo koje sam otkrio izluđivala me je do tačke pucanja. Otimala se, ali zagrizao sam je čvrsto, kao terijer.

Predano i sistematski, trgao sam konce koji su je vezivali za svet bez mene. Uspeo sam joj utuviti u onu narandžastu glavu da je niko ne voli, ne poštuje i ne ceni, jer, ako bolje razmisli tu i nema šta da se voli, poštuje ili ceni. Istina, bila je pička i po, ali moja pička i po. Kako sam i pretpostavio, kontakte sa roditeljima nije imala. Pobegla je od kuće sa 16 i po. Majka je nikada nije ni želela, a otac ju je jebao čim su joj nikle prve stidne dlačice. S takvim pedigreom nije imala šanse. Osim u mojim rukama.

Radovao sam se tom izletu. Vikend u kućici na moru. Ona i ja, slan vazduh i Jadran. Tucaću je, jebaću je, karaću je i nikada nikom ne dati.

11.


 

Stigli smo na more.

Jebala sam ga na vratima kamena straćare koju je predstavio kao vikendicu na obali.

Jebala sam ga prstima pamteći svaki pedalj njegovog tela kao litanje koje ponavljaš iznova i iznova, kad se bojiš.

Jebala sam ga razarajući njegov um otrovom koji je radio kao kiselina.

Jebala sam ga dok mu mozak nije eksplodirao.

Sačekala sam da dođe do daha, a onda spakovala korpu za piknik, zgrabila ga pod ruku i povela u obližnju šumu. Moj crveni punto ostao je uredno parkiran ispred straćare koju je predstavio kao vikendicu. Na obali.

Dahtao je kao omatoreli pas dok smo se penjali ka šumi. Pege po licu potamnele su na mah otkrivajući koliko je zapravo star. Gotovo je roptao kad smo stigli do idealnog mesta za izlet. Prostrla sam ćebence. Veličanstven pogled na stene i more pukao mi je pred očima dok se on stropoštao pored mene kao vreća mokrog peska.

„Volim te“ – rekao je još uvek se boreći za dah.

-„Ne mogu da ti opišem, ne samo zato što ne postoje reči za to, nego zato što ne postoji ni arhetip toga koliko mene sada boli kurac za to. Razumela bih te da mogu da nateram sebe da mislim o tome. Notirala bih tvoje emocije da mogu da usmerim pažnju na tebe. Znala bih da li lažeš kad bih imala i bit interesovanja za to. Da padneš mrtav meni pod noge, ništa ne bih osetila. Moj limbički sistem je gluv i slep za tebe. Gledam te i vidim krpu. Obrisla bih pod, ali niti je moj pod, niti mi se briše.“- odgovorih, u dahu, kao na ispovedi.

Stala sam iza njega i nekoliko sekundi prepustila se čistom uživanju u istini, iskrenosti i pejsažu.

Rekao je nešto nebitno, nešto što sam već čula, nešto što sam već znala. Nije bilo više ničega čemu bi me mogao naučiti.

Piljio je tupo ispred sebe, star, umoran i šokiran.

Nije video bljesak oštrice noža u mojoj ruci.

Nije bilo zvuka kada sam ga preklala, glatko, čisto i elegantno. Kao haiku.

Telo je palo uz tup udarac o zemlju.

Stajala sam tamo i nemo udisala Mediteran. Pomislih kako nije čudo što baš ovde ima toliko mnogo svetilišta i mesta za meditaciju. Mogla bih poverovati u Boga na ovakvom mestu.

Sišla sam do auta. Dan ranije, u gepek sam spakovala sve neophodno. Testeru, sataru i komplet noževa za meso. Skafander, rukavice i gumene čizme. Komad najlona veličine šatorskog krila.

Gore, pokraj ćebenceta za piknik, prostrala sam veliki najlon. Navukla rukavice, obukla skafander i obula čizme. Mrtvo telo svog profesora odgurala sam na najlonsku prostirku. Testerom, uz mnogo muke, isekla sam glavu i udove na po četiri dela. Ovaj posao me je umorio, pa sam zastala da predahnem. Kopajući po korpi za piknik nabasala sam na sendvič sa sirom i šunkom i shvatila koliko sam gladna. Sela sam na ćebence i pojela sendvič, breskvu i smokvu. Čekalo me još posla. Satarom sam istranžirala meso na manje komade, a ove, nožem, na sitnije. Nemalo zadovoljstvo obuzelo me je kad sam uvidela da sam obavila sve ne prolivši ni kap krvi, ne prosuvši ni najmanji komadić mesa van najlonske prostirke.

Strpljivo, komad po komad bacala sam telo profesora Stefana Wӧlfischa u more. Neki su odskakali kao oni kamančići koje bacaš u vodu, kad praviš žabice. Jedan manji komad spakovala sam u kutiju za kekse i smestila u ceger. Naglas sam poželela ribama prijatno, spakovala pribor, umotala ga u najlon, zatim u ćebence i spustila se do obale.

Na mestu određenom za roštilj spalila sam skafander, rukavice, najlon i ćebe. Pribor i čizme sam oprala i vratila nazad, u gepek.

Najzad i ja uronih u more. Naišla je plima i ja je pustih da prođe preko mene i kroz mene. Kao strah. Tamo gde je strah prošao, ostala sam samo ja.

Vožnja do kuće mi je prijala. Usput sam stala na nekoliko mesta kako bih se rešila čizama i pribora.

Edena me je priredila svečanu dobrodošlicu na vratima. Počastih je onim komadom mesa iz kutije za kekse.

Kad sam završila sa sređivanjem u kupatilu, zazvonio je telefon. Mama. Da li jedem i spavam dovoljno? Kako ide istraživanje? Ćale maše, šalje poljubac i poručuje da što pre dođem, da igramo šah i jedemo lubenice.

 


 


 


 


 


 


 

Share on Facebook
Share on Twitter
Please reload

ZiN Daily is published by ZVONA i NARI, Cultural Production Cooperative

Vrčevan 32, 52204 Ližnjan, Istria, Croatia

OIB 73342230946

ISSN 2459-9379

Editors: Natalija Grgorinić, Ljubomir Grgorinić Rađen & Ognjen Rađen

 

Copyright © 2017-2018, ZVONA i NARI, Cultural Production Cooperative

The rights to all content presented at www.zvonainari.hr belong to its respective authors.

Any further reproduction or dissemination of this content is prohibited without a written consent from its authors. 
All Rights Reserved.

The image of Quasimodo is by French artist Louis Steinheil, which appeared in  the 1844 edition of Victor Hugo's "Notre-Dame de Paris" published by Perrotin of Paris.

ZVONA i NARI

are supported by:

ZVONA i NARI - Library & Literary Retreat - Vrčevan 32, 52204 Ližnjan, Croatia - + 385 99 232 7926 - zvonainari@gmail.com - (c) 2011.-2018.