Zar sam ovo ja: Lana Papić

November 22, 2018

 

Lana Papić o sebi: "Rođena sam 1981. godine u Zrenjaninu. Završila sam Pravni fakultel u Beogradu. Živim u Novom Sadu."

 

O svom radu: "Pre nego što slova stavim na papir, potrebno je da zamislim prostor po kom ću se kretati i one o kojima ću pisati. Tek tada počinjem da pričam priču. Prostranstva koja ostaju između napisanih reči i slike koju čitalac vidi smatram poetikom, ali samo ukoliko je napisano kod nekoga uspelo da stvori jedinstveni doživljaj opisanog prostora i likova."

 

 

ZAR SAM OVO JA PRED OGLEDALOM?

 

Gledaš me.

Čini mi se duže nego obično. Obično me samo okrzneš pogledom, poviješ ramena, oboriš glavu i nestaneš mi iz vidokruga. To povlačenje me ne vređa. Naprotiv. Simpatičan je taj tvoj trapavi beg. Tamne oči skliznu sa mene a telo stoji nepomično kao da čeka da ga nešto povuče.

Nisam ti drag, to znam. Mene nije lako voleti ali je lako imati me. Krhk sam koliko i ti. Možda zato još uvek postojim.

Gledaš me. Gledam te. Braon linija iznad tvog levog oka je deblja od one iznad desnog. Kao da te je nešto prenulo u trenu i ponelo desno ruku ka unutrašnjosti kapka. Pramenčić braon kose uporno odoleva naletima prstiju. Ostavi tako. Ne diraj. Gledaj kako ti tih par dlačica hrabro poručuje da znaju nešto više. Ne žele red. Nije ih briga da li će neko upirati prstom u njih. Izmišljaju svoju igru na glavi one koja se ne upušta u ples. I prsti se igraju sa tobom. Povlače različite linije, spajaju tačke po svom izboru a ne po tvojim zadatim kordinatama. Zar ne nazireš da te uče nečemu. Lepoti asimetrije. Simetrija je, draga, dosadna. Nema lepote u savršenom ali ima lepote bez savršenog. Kako to ne možeš da shvatiš?

Nego, odakle ti ta crvena flekica, nepravilnih ivica koju uporno tapkaš nekim krečom? Rekao bih da je tvojih ruku delo. Ne poriči. Nervozno si stiskala, prvo blago, pa sve jače neku malenu neravninu misleći da će se poražena povući, stopiti sa kožom i nestati. Neće. Jednostavno neće. Kao što se ne tvoj bes ne povlači posle neizgovorenih reči.

Ima tu još nešto. Tu, tu, iznad desnog oka. Baškare se tri brbljiva šava na širokom čelu. Ne primećuješ ih. Verovatno ste dugo zajedno. Stidiš li ih se ponekad? Pokušavaš li da ih ućutkaš? Siguran sam da si zbog tih bučnih drugara nekada bila obasipana saosećanjima, slatkišima, možda čak i igračkama. A šta je bilo sa dečakom? Da li si ikada nekome rekla da te nije gurnuo? Da nije zaslužio batine? Tri blede linije na koži pričaju krvavu priču, a ti ćutiš.

Telo nikada ne otkrivaš. Uvek neka tkanina visi sa njega, leluja okolo tako da mu ni konture ne nazirem. Čini mi se da te ono baš nešto i ne sluša. Živi život i ne razume tvoja očekivanja. Gluvo je odavno za tvoje malodušne kritike, zvocave pridike. Istina, nekada ti je bilo pokorno. Uklapalo se u zadate mere. Trpelo je male surovosti i velike nepravde. I? Mislila si da se trpeti može večno? Vidiš, postoji pobeda, postoji i poraz samo što je tvoja poraz ujedno bila i pobeda. Pobeda tela nad tobom. Kako znam? Nisi dovoljno obratila pažnju na tkaninu. Jedan rub te izdaje. Izdajnički se podigao se iznad struka i otkrio mi priču tela. Otkrio mi je vešti hirurški zapis. Jedan od onih koji se ispisuju posle bitke. Bitke koju si izgubila.

Evo te opet.

Licem ti se valjaju vodeni bregovi, brišu konture, oči guraju u proreze. Čkiljiš. Piljiš. Buljiš.

Prestani!

Plašiš me tako podnadula. Izgovori, razlozi, buka od razbacanih tonova. Gomile smeća od suglasnika. Iritantnih, bezmelodičnih. Zašto uporno pokušavaš da sklopiš harmoniju kada nemaš melodiju? Tražiš nešto čime bi retuširala nažvrljana obećanja. Traljavo, nažvrljane skice. Bojiš se da bojiš. Da nijansom obrišeč ideju o dobru i zlu.

Nisam ti drag iako ti nikada ništa nisam rekao. Ništa od svega što vidim. Nisam te surovo kritikovao. Davao bezvredne savete. Pevao tugaljive hvalospeve. I da, ne znam da li znaš…ja ne pamtim, draga, ni jedan naš susret. Za mene ne postoji nikada i nekad. Samo sad. Postojiš samo kada me gledaš. Ipak, ne voliš me. Toliko da bi me gadjala povećim kamenom. U sredinu. Ne bi ti ni rukla zadrhtala a ja bih bio skrhan, izlomljen, rasut. Krc, krc, krc, krššššš. Samo da te nije strah od tih sedam nesrećnih godina.

Gledaš me.

Vidiš li se?

 

Share on Facebook
Share on Twitter
Please reload

ZiN Daily is published by ZVONA i NARI, Cultural Production Cooperative

Vrčevan 32, 52204 Ližnjan, Istria, Croatia

OIB 73342230946

ISSN 2459-9379

Editors: Natalija Grgorinić, Ljubomir Grgorinić Rađen & Ognjen Rađen

 

Copyright © 2017-2018, ZVONA i NARI, Cultural Production Cooperative

The rights to all content presented at www.zvonainari.hr belong to its respective authors.

Any further reproduction or dissemination of this content is prohibited without a written consent from its authors. 
All Rights Reserved.

The image of Quasimodo is by French artist Louis Steinheil, which appeared in  the 1844 edition of Victor Hugo's "Notre-Dame de Paris" published by Perrotin of Paris.

ZVONA i NARI

are supported by:

ZVONA i NARI - Library & Literary Retreat - Vrčevan 32, 52204 Ližnjan, Croatia - + 385 99 232 7926 - zvonainari@gmail.com - (c) 2011.-2018.