Aleksandar o sebi: "Rođen sam u Somboru. Završio sam Master studije komparativne književnosti na Univerzitetu u Novom Sadu. Živim u Novom Sadu."
O svom radu: "Ton i atmosfera su dominanta u pričama koje tematizuju međuljudske odnose,odnosno, jaz između čoveka i čoveka, onoga što čovek jeste i što bi hteo da bude; često obojene melanholijom izazvanom odsustvom i nepripadanjem."
Nikad i sad
Moram ti reći, prijatelju. Ne volim Sunce. Nikako ne mogu podneti tu oštrinu koju osetim na koži, nekako, kao da me boli. Uzburkava mi unutrašnjost, pomućuje mi misli, sve mi se nekako spajaju u jednu, neku zlu istopljenu misao bez početka i kraja – kao neka misao o večnosti. Nećeš ti to razumeti, prijatelju. Ti sad sigurno misliš: „Šta ti znaš o večnosti?“, i u pravu si potpuno, ja ništa o tome ne znam, ja jedva i ovo uspevam da preživim. Ali kad ta misao naiđe, pogotovo sad, u ovim trenucima, baš sada kada sedim tu pored tebe, ta misao dođe i ta večnost me odnosi i ostavlja, i hoće me i neće, a ja bih, opet, i pošao, a i ne bih.
Ne volim Sunce, prijatelju. Nećeš me razumeti. Ti si navikao na te iglice, ti voliš tu snagu, a ja se ljutim čak i kada ga pogledam. Pomalo je i drsko to Sunce, znaš. Promeni mi boju kože. Eto, tek tako, ja sad sedim ovde sa tobom i menjam boju kože.
Šta je falilo mom bledilu? Ja sam baš voleo to bledilo. Mogao sam pisati po tom njemu malenom iglom, ona bi mi ostavljala crvene tragove i ja bih se sećao čak i kad bi tragovi nestali; znao bih da su bili tu i podsećali me na nešto.
I ovo ću ti reći prijatelju: ni tebe ne volim. Ti si mislio da ja nemam ništa. Nisam ja ni trebao ništa, prijatelju moj, samo sam ostao, samo to. Poneo sam sebe, prijatelju. To je bilo najbitnije, poneo sam sebe sa namerom da se izgubim. Ti si, eto, imao potrebu da sve to tumačiš, i onda kada si pomislio da si sve dobro protumačio ti si došao i doneo mi sve to. A ja to ne želim; meni to nije trebalo i sada te ne volim.
Nemoj da te to vređa. Ne volim ja ni sebe. Sebe ne volim zato što osećam da sam glup, da ništa ne znam. Mada, čitao sam nekada, čitao i tražio, hteo sam i ja neku transcedentnos; čitam ja i dalje, prijatelju, crnu knjigu čitam. Ništa od svega zamišljenog nije mi se približilo. A i kako bi kada sam uvek od svega bežao?! Taman kada je trebalo da osetim – ja bih pobegao. Mislio sam, mislio, mislio, mislio, mislio, unapred osuđivao na propast, a sada sam shvatio da misliti uopšte i nisam znao.
Ne volim ovo Sunce.
Ti, eto samo ćutiš i misliš da ja trabunjam, da to iz mene govori rakija.
Nisi u pravu, prijatelju. Možda ja i ne govorim ništa nego li pokvarene reči matore budale, ali ti znaš. Ti si me poznavao. Ti si jedini od koga nisam bežao, kome sam rekao zbogom i nikada ti neću oprostiti što si ti meni prećutao pozdrav. Meni su sada ostale moje noći da speru ovo sunce sa mene. Lagani dodir mraka. Tako ja u krug, do večnosti moje kratke. Kupam se u suncu, a onda iščekujem noć da spere sve. Osetim kako klizi sa mene senka tog preživelog sunčanog dana. Curi i sliva se, ali nikada ne ode sve. Ostaje zarobljeno ono iznutra, ona skrivena makulatura.
Čuo sam jednom da neki gospodin spominje tu nekakvu dušu, nekog demona kog nikako ne smemo prodati jer smo mi tada ništavni. Reći ću ti još i ovo prijatelju: mi smo svakako ništavni. Egzistiramo kao i svaki gmizavac spreman da preživi. I pričamo, pričamo, pričamo, beležimo, divimo se svemu neprirodnom, plašimo se svega natprirodnog, pokušavamo naslikati bele noći, zaključiti koje je boje vetar, osramotiti prirodu, to je ono što mi pokušavamo. Ja sam zato go, prijatelju, moja je priroda takva. Ja sam rođen takav, i nije mi jasno zašto bi bilo ko želeo da ogrne moju nagost. Zašto bi neko pomislio da će mu biti hladno ako se skine? Neće,! Pomalo peče sramota, ali ne dugo. Kao šamar – oseti se udar i onda prođe, a tebi ostaje tvoja nagost.
To što ti ćutiš, prijatelju, to ne znači da nisam shvatio kako osuđuješ moju nagost. Ne zameram ti, možda bih i ja, nekada u prošlosti uradio isto to – osudio nečiju nagost. Više ne.
Šta bi nam falilo, prijatelju, kada ne bismo opisivali jedni druge? Kome treba večni portret Dorijanov. Samo bismo se izgubili u svetu običnih smrtnika. Bili bismo premali za bogove, a preveliki za ljude. Tumarali po svetu, živeli iznova i iznova, a tajne svemira ostale bi nedokučive kao i onda dok smo bili mali ljudi. Nikada duhovi neće odati tajnu.
Možda tebe i volim, možda.
Branim se, prijatelju. Ti nikada nećeš saznati kako je to kad moraš da se braniš, kad moraš biti siguran da ćeš se odbraniti. Znaš li ko me napada? Da li si shvatio od koga se ja to branim? Od sebe, prijatelju, branim se od samog sebe. Nisam siguran da ću ikada uspeti da zaboravim taj zvuk udara zmlje o drvo. Taj usporeni tupi zvuk – zemlja pada i rasipa se. Ljudi je bacaju sve više i više, a ona i dalje proizvodi taj usporeni tupi zvuk: tup, tup, tup, tup, a onda kreće da se slaže jedna na drugu, da se goji, da postaje debela naslaga. I ti ljudi postaju nemilosrdni. Nije im dovoljno da je samo prstima ubace, ne, uzimaju lopate i sve veću količinu, bacaju je i raspoređuju veoma uredno, kako bi bili sigurni da je prekriven svaki delić drveta. Onda, kada završe ubacivanje zemlje, onda istom tom lopatom tuku po zemlji, sabijaju je, tuku po njoj, ravnaju je, a ja sve to gledam, prijatelju. Svaki udar osetim, čujem i pamtim baš onda kada bi trebalo da sam lud i gluv. Ali ne, hteo sam da uhvatim i poslednji doživljaj, da osetim i poslednji osećaj. Gledam i borim se sam sa sobom, sa željom da ih ubijem, da ubijem te što zatrpavaju. Njih krivim za sve. Za ove slike u glavi što ostadoše i koje će samo zemlja izbrisati. A ti? Ti si samo, eto, ležao. Nisi ni probao da ustaneš, da sprečiš. Tako ti je bilo najlakše. Da odeš i ostaneš nigde i postaneš ništa, a meni da ostaviš ovo buduće nikad i ovo sad. A šta ja imam od ovoga „sad“? Ostavio si mi vreme, prijatelju, da ga prosto provodim. Postavio si mi zadatak koji ja nikada neću rešiti. Šta ja mogu novo učiniti? Koji most ću ja sagraditi, a da već nije sagrađen? Šta ću ja to novo povezati? Koje dve strane što već nisu povezane? Svega već ima dovoljno. Svega je već i previše. Plovio bih ja do kraja sveta i opet ništa novo ne bih video. Svaka vena je već odavno pustila krv. Moja još uvek teče jednako nemirno. Od svake se bolesti već umrlo. Sve je već buka i bes. Ništa ja neću razumeti što već neko nije.
Kad bih pronašao njih, barem jednu od njih, zamolio bi ih da sporije motaju nit, da polaganije razvijaju klupko i da ga ne seku bar još neko vreme.
Opet ja o vremenu. Jedina apstrakcija koju čovek deli, secka, ispunjava i time je ima sve manje i manje. Prolazi i beži. Što je više cepkamo, to je manje imamo, a dozvolili smo da nas toliko odredi.
Gledam ovo drvo. Ne razumem ga. Nekako je predebelo da bi bilo drvo. Nema onu eleganciju da bi se nazvalo drvo. Hrapavo je i bolesno. Ne miriše lepo. Ni lišće mu nije posebno zeleno. Tu se natkrililo nadamnom, kao čuva me od sunca. Kao brani me od kiše. Kao ne dozvoljava da me nešto dodirne. Slabo je sve to kad ne može da me sačuva od mene. I ono će odustati. Možda zasmeta onim dželatima sa lopatama, pa ga odseku, a onda i ti i ja ostajemo nezaštićeni. Ostajemo goli, kako je oduvek i trebalo biti. Nije trebalo da nas naviknu na zaštitu.
Samo još jedna stvar, prijatelju: ako te i volim, to ti neću reći. Nećeš me čuti da to izgovaram. I ne možeš me čuti. Nisi tu. Naprosto si me povredio. Možda sam ja i kriv što ti sada ćutiš. Nisi više znao kako sa mnom, pa si otišao. Spustio se tu i tu ostao.
Nije to ništa. I ja ću tako jednog dana. Naprosto ću leći kao ti i nikada više neću reći ni reči. Onda kada svi prestanu da me slušaju, kada ode i poslednja osoba koja razume moje neizgovorene reči, ostaviću sve, leći i zaćutati.
Evo ti ovaj cvet – tužno bi izgledalo bez njega. Sveće ne palim, one gore i tope se, a to je zastrašujuće.
Večnost je tvoja, prijatelju.
Pronađi tamo nekog potpuno drugačijeg od mene. Zaboravi. Speri poslednju misao i baš nijednu ne sačuvaj. Oduzmi mi pravo da budem tu. Čak kada i ja dođem, sav zbunjen i uplašen, nemoj načiniti istu grešku kao kad smo bili mali, nemoj mi pružiti ruku, nemoj mi pričati kako je i nemoj mi reći ni reči. Svaka bi mi bila teška, bila bi mi teža od života. Nemoj me umarati dva puta.
Složićeš se sa mnom.
Znaćeš.
Znam da hoćeš.
Zbog toga te ne volim, prijatelju.
