Image: Unsplash, downloaded https://unsplash.com/photos/5d5DSRQ5dUc (11.4.2021.)
Miris kore od narandže
Ponoć je prošla. Četvrti blok Studentskog grada polako je tonuo u san. Samo još u daljini lupnu neka vrata. Prstom sam na stranici rastvorenog udžbenika iz hirurgije pratio put i grane vene safene. Ovo mi je bio poslednji ispit i planirao sam da ovog aprila diplomiram. Blaga aprilska noć se provlačila kroz odškrinut prozor. Moj cimer je odavno zaspao. Na mom krevetu skupio se naš ilegalac, Zijo iz Brčkog. Dolazio je samo da polaže ispite.
Odjednom se kroz dugačke hodnike doma začuše glasovi. Ovo se već dešavalo. Iznenadna kontrola ilegalaca. Zijo je kao mačka iskočio iz kreveta i uskočio u plakar. Cimer Miloš razbuđivao se teško i polako. Sedeo je na krevetu bunovan i raščupan.
Na vratima se pojaviše trojica u vojnim uniformama. Tražili su vojne knjižice i lične karte. Okrenuo sam se da pronađem jaknu. Pogled mi je pao na plakar. Iz rupe gde je trebalo da bude ključ, virio je prst. Zijo je grčevito držao vrata da mu je vrh jagodice bio ljubičast. Prebirao sam po novčaniku da bih dobio na vremenu. Smeh koji me obuzimao peo se do vrhova ušiju. Gorele su kao da će planuti. Pružio sam dokumenta.
Vojnik u sredini, nisam stigao da prebrojim zvezdice na njegovim epoletama, reče mirno.
- Momci sve je u redu, potrebno je samo da se ujutro javite ispred Drugog bloka. Radi se o ratnom rasporedu za lica koja nisu iz Srbije. Rutinska stvar. - obratio se meni.
Miloš je bio iz Požege. Salutirali su, cokule su kucnule. Otišli su.
U sobi je bila teška tišina. Cimer i ja smo sedeli na krevetu. Iz plakara se odjednom iskotrljao Zijo. Smejali smo se gotovo histerično. Ali vrlo brzo se ponovo talasala mučna i razdražljiva tišina.
Šta je sad ovo? Bio je početak devedesetih, opasnost je visila u vazduhu.
Razbudio se ceo blok. Izašli smo na hodnik. Mirisalo je na dezinfekciono sredstvo.
- Nije ovo regularna vojska, zar ne vidite! Čuo sam da su prethodne noći u domu na Voždovcu pokupili sve čije su lične karte bile od “preko“.
Miloš me povuče u sobu. - Šta slušaš glasine?
Ipak, njegovo razbuđeno lice odavalo je zabrinutost. Zijo je skupljao stvari.
- Ja ionako idem!
Ugasili smo svetlo. Osluškivali smo tamu. Tišina je bila gusta kao mrak. Siguran sam da ni jedan nije zaspao. Sivilo zore se provlačilo kroz razmaknute zavese. Zijo mi je stavio ruku na rame .
- Zdravo, brate! - rekao je. Obojica smo znali da se sigurno nećemo nikad više videti. Tiho je zatvorio vrata za sobom.
Jutro je bilo hladno i maglovito. Otišao sam do ulaza u Drugi blok. Grupice studenata stajale su kao svako jutro kad se kreće na predavanja. Samo, sada je u dvorištu bio parkiran vojni kamion sa ciradom i nekoliko vojnika koji su naslonjeni na haubu pušili. Nisam imao mira da sedim u sobi. Vlažna sumaglica nije se digla ni poslepodne. Dan je bio siv kao rastopljeno olovo. Lako odeven, s rukama u džepovima hodao sam ulicama. Nije mi bilo hladno. Neka unutarnja vatra palila mi je telo. Osećaj da će mi planovi biti neispunjeni trovao me ogorčenjem, pomisao da bežim žarila me stidom. Svratio sam u dom. Poneo sam indeks i udžbenik iz hirurgije. Voz Beograd - Sarajevo već je napuštao stanicu s trećeg perona kad sam uleteo u njega. Točkovi su lupali, voz je klizio po šinama, udarale su skretnice. Kloparanje voza kidalo mi je dušu. Proletale su bašte i kuće s crvenim krovovima. Naslonio sam čelo na hladno i treperavo staklo. U odrazu prozora kupea ugledao sam devojku kose boje starog zlata. Nosila je rep.
Zažmurio sam. Dovoljno da se odluta. Decembar je bio pun snega. Stajao sam u redu u knjižari u Knez Mihajlovoj. Bilo je vreme poklona. Red ispred kase se otegao. Ispred mene su se kikotale dve devojke. Mlade, sigurno brucoškinje. Zabacivale su glavu, smejale se i prigušeno šaputale. Jedna je imala kosu pokupljenu u rep. Vrtela se ispred mene. Odjednom me pramen kose okrznuo po licu. Ona se okrenula kao dete kad nešto skrivi. Dva sjajna, plava oka gledala su u mene. Pogledom me rastvorila u molekule. Bio sam očaran i nem. Ona je pocrvenela. Vatra je gorela u mom srcu. Zatim je obuzela moje telo. Trajalo je samo treptaj. Zadržao sam dah da bi trajalo duže. Nismo rekli ni reč. Te noći nisam ni probao da stisnem kapke. Mislio sam da je nikad više neću videti. Sutradan je došla bez drugarice. Ten kao tek zarudela breskva. Mirisala je na nežnost i sveže mleko. Ni dete, ni žena.
Zvao sam je Mala. Mi smo devojke u gimnaziji zvali “ Mala“.
- Kako su valjevska brda mogla da iznedre takvu, kraljevsku lepotu?
Ona se smejala. I malo pocrvenela. Bila je tako lepa u svojoj plavoj štrikanoj kapi s Kićankom. Čekao sam je ispred Filološkog fakulteta. Zadihana i nasmejana trčala mi je u susret i širila ruke u rukavicama s jednim prstom. Kićanka je skakutala na vrh glave. Morao sam da zatvorim oči da zaustavim suze da pobegnu. Koža joj je mirisala na bebi sapun. Treperila je kao breza kad sam hteo da je poljubim.
- Ne boj se, neću ti ništa - rekao sam .
- Ja se ne bojim, ti se bojiš!
- Jezičarko, (mi smo devojke koje studiraju jezike zvali jezičarke) ili bolje jezičaro - rekao sam.
Ljubio sam je bez dodira. Tako valjda izgleda ljubav. Osmeh i iskra u pogledu. Vrtelo mi se u
glavi.
To jutro, pre nego što sam uleteo u voz, potražio sam je u Bloku. Otišle su na predavanja. Na simsu dvorišnjeg prozora su se sušile njene farmerke. Ugurao sam narandžu u džep.
Škripa kočnica me trgla. Mora da sam zaspao. Voz je ulazio u stanicu.
***
- Osećala sam da ćeš doći! - govorila mi je majka ljubeći me u kosu. Baš se radujem!
Otac me zagrlio ćuteći. - Drago mi je da si tu. Baba je loše.
Dan kad je moja baba umrla bio je proziran i plav. Stara i kvrgava bjelošljiva osvanula je to jutro okićena beharom kao nevesta. Zvona katoličke crkve zvonila su dok su je iznosili iz kuće.
- Zašto si to dozvolila? - pitao je moj otac majku.
- Ne razumeš ti to! Mi smo s crkvom delili dvorište. Ja sam prohodala na uglačanim pločama crkvene porte. Katolički sveštenik je sapinjao konja uz našu ogradu i pojio ga vodom s našeg bunara. Uvek su dolazili s poštovanjem u našu kuću i o praznicima donosili poklone iz njihovog samostana. U lanenoj krpi zamotanu gusku, kruške čuvane u senu i tegle s medom. Moja ih je majka dočekivala s loncem vrućeg čaja i razgorenim žarom za kandilo. Isto, kao što je nemerljivo poštovanje Razije i Fatme koje celo jutro razvijaju pite i prave urmašice. Muslimanske žene ne idu na đenazu. Pogledaj po dvorištu, došao je ceo grad, svi naši prijatelji pravoslavci, muslimani i katolici. Moj otac je ćutao.
Ušli smo u kola. Pravoslavno groblje bilo je daleko od grada, u brdima.
Zarobljeni poslom otac i majka nisu imali vremena da se bave mojim iznenadnim dolaskom. Više puta sam najavio da ću doći tek kad diplomiram. Nosio sam udžbenik iz hirurgije svuda sa sobom i pokušavao da preguram dane. Celo telo me je bolelo. Hladnoća koja se širila i pretvarala u groznicu nije bio strah, nego stid.
Kad smo konačno napustili babinu kuću na putu u naš gradić sačekala nas je rampa.
Uniformisana lica tražila su lične karte. Moja majka je zapanjeno šaputala - Šta je ovo, majko mila?
Nije morala da se pita. Oni su se sami predstavili. - Muslimanska civilna zaštita.
Posle nekoliko kilometara ponovo smo naišli na rampu.
- Hrvatsko vijeće - rekoše. - Dobro veče!
Moju su ličnu kartu zadržali. - Javi se sutra u Dom kulture. Imaćeš radnu obavezu.
Moja majka nije rekla ni reč. Otac je stezao volan da su mu zglobovi pobeleli.
Kroz dva dana rampe su blokirale gradić. Nenaviknut na težak fizički posao, kući sam se vukao smrvljen. Vozio sam vreće peska u ručnim kolicima. Dlanovi su mi bili u plikovima. Majka je pokušavala svojim melemima da ublaži žarenje. Sutradan bi plikovi popucali i jurnula bi krv .
Vesti su bile beznadne. Granate su padale po naselju. U vazduhu se osećalo prisustvo smrti, miris srušenog detinjstva, straha i patnje.
Vrhovi okolnih brda su se zabeleli to jutro kad me zaustavio vojnik. Prepoznao sam ga tek kad se nasmejao.
- Đe s', brate? Otkud ti? - Mario je bio moj drug iz osnovne škole. Osvojili smo sve medalje na republičkom takmičenju u smučanju na Jahorini. Nismo se sreli nekoliko godina otkako se preselio u susedni grad. Zagrlili smo se.
- Vidimo se! - potapšao me po ramenu, uz širok osmeh.
Već sam zaboravio na taj događaj kad je jednog ledenog popodneva majka zakucala na vrata moje sobe. Sedeo sam zavijen u ćebe, grejanje nije radilo, s udžbenikom hirurgije u krilu.
- Marko, imaš posetu!
Skoro da sam mogao čuti kako joj bije srce kad je čoveka u uniformi uvela u moju sobu. Njegov šarm je bio urođen. Uvek je svojim osmehom dobijao naklonost vaspitača i devojaka. A moja soba, kao kakva koketa podlegla je šarmu mog druga. Smeh je ispunio svaki ugao. Već dugo nije bilo tako svetlo i toplo u njoj. Medalje (moja majka ih je sve povešala po zidu kad sam otišao na studije) su zvonile kao zvončići na Vrbicu.
- Brate, - rekao mi je Mario na kraju - ovo ovde nije tvoja stvar. Ovde ima Srba samo deset posto.
- Ti treba da odeš. Zavrtelo mi se u glavi.
- A, kako?
- Ostavi to meni. Budi spreman!
U ranac sam stavio udžbenik iz hirurgije.
Dane sam provodio u groznici. Zamoren zabrinutošću i pažnjom svojih roditelja, zatvarao sam se u svoju sobu. Ali misli nisu odustajale. Rovarile su po mojoj glavi, sudarale se, pokušavale da provale napolje. Stiskao sam slepoočnice gurajući ih da izađu. Otac i majka samo su kršili ruke. Nisu govorili ništa.
Svako veče sam započinjao pismo. Mala, najdraža moja... Grlio sam užbenik iz hirurgije. Mirisao je na Beograd.
Proleće se uvlačilo kroz prozor moje momačke sobe kad je neko tiho kucnuo na vrata. Ponoć je uveliko prošla. Mario se rukovao s mojim ocem i majkom.
- Sve će biti u redu!
Plavičasta zora nas je zatekla na hercegovačkom kršu. Ovo je bila nekakva tromeđa. Tu se trgovalo hranom, oružjem i ljudskim životima. Čekamo s koje strane će naići prvi kamion.
- I tako je on otišao na zapad! - smejao se Mario lupajući me po leđima. Ali, samo zato što je prvi naišao kamion za Split!
Gurnuo mi je u ruke zamotuljak sa nemačkim markama i hrvatsku iskaznicu. Za reči nije bilo vremena.
U Mađarskoj sam prvi put duboko udahnuo vazduh. Ugužvana s novcem bila je i poruka.
- Ako odlučiš, evo ti telefon Tonija (on je bio u osmom b, razredna mu je bila ona zgodna Azra, biologičarka) živi u Švici. Evo ti adresa firme u Bratislavi koja vozi radnike rano ujutru na posao u Beč. Prelaze granicu s lokalnim dokumentima.
Posle tri dana sedeo sam u molerskom kombinezonu. Kombi je bio pun građevinskih radnika. Jurio je kroz sivo jutro. Telegrafski stubovi pored puta su se spojili u liniju. Carinik je provirio. Zaustavio sam dah. Osam sekundi, dvanaest, petnaest… Carinik se pozdravio s vozačem i mahnuo da prođemo. Košulja mi je bila mokra.
Toni nije bio iznenađen kad sam se javio. - Vidimo se! - rekao je.
Poslednja stanica voza je pogranični gradić. Granica između Austrije i Švajcarske prolazi kroz grad. Toni je uzeo moj ranac i automobilom se uputio na kontrolni punkt. Ja sam ostao u parku i trebalo je da pokušam da pređem granicu trčeći kao da treniram.
Sunce je bilo nisko i kroz park su se provlačile meke i duge senke. Bilo je hladno i park je bio gotovo pust. Duvao je vetar. Samo su dva momka džogirala stazom. Potrčao sam i ja kad sam primetio dva graničara kako mi idu u susret. Zaustavio sam se kao da dolazim do daha. Šakama sam se oslonio o kolena i grozničavo se osvrtao tražeći rešenje. Stariji gospodin sa štapom, koga sam malopre prošao trčeći, me je sustigao. Dodirnuo je šešir prstima i nazdravio dobro veče. Nudio mi je mentol bombonu.
- Može malo energije? - rekao je smejući se.
- Abend, Her Schmit. - graničari su ga pozdravljali prolazeći pored nas.
- Danke! Hvala! - rekao sam starijem gospodinu. On je samo dodirnuo šešir. Pogledi su nam se sreli. Postoji taj momenat koji sam uhvatio. Stari gospodin je, siguran sam, “pročitao sve“.
Vetar se podigao i navukao oblake. Mirisalo je na kišu.
Crveni golf je projurio drumom ispod nas. Toni je kroz otvoren prozor rukom sekao vazduh.
***
Sećam se dobro te slike. Nas troje, Renata, Haris i ja nazdravljamo.
Pravoslavni i katolički Uskrs je te godine pao na isti dan. Renata, naša cimerka donela je punu korpu šarenih jaja. Rezultat u kucanje jajima izmedju Srba i Hrvata, u našem malom stanu bio je 3:3.
Bili smo upućeni jedni na druge, odbegli od rata i nesreće. Svi smo rođeni u velikoj i lepoj zemlji koja je razvaljena i posvađana. Mnogi se čak i boje sećanja na nju kao da rade nešto zabranjeno. Ovde smo bili zaštićeni i usvojeni, ali i pored svih sumnjičavosti i verske pozadine, različitosti svetova iz kojih smo dolazili, između nas je postojala privlačnost. Obrazovani i vredni uleteli smo u švajcarsku preciznost, disciplinu prema vremenu i poslu. Sve troje smo bili medicinari. Čekala nas je obećavajuća budućnost.
Radio sam kao negovatelj u staračkom domu. Troškove stana smo delili na tri dela. Ja sam kuvao četvrtkom. Subotom smo spremali kuću i išli u bioskop. Renata je bila vaspitačica, a Haris je prao automobile u servisu.
- Vi Balkanci ste čudo - rekao je naš prijatelj Senegalac koji je došao da čestita praznik. Svuda u svetu teško bi bilo sprečiti dvojicu muškaraca koji dolaze s različitih strana da se ne potuku, a kamoli da zajedno prave uskršnje kolače.
Uz zvuke Josipe Lisac i Kemala Montena pili smo vino sa ostrva Oliba odakle je Renata. Sa svakim gutljajem osećali smo miris crnog grožđa i toplinu sunca koje je obasjalo vinograd Renatinog oca. Slatki ukus preliva na urmašicama po receptu Harisove tetke iz Tuzle mešao se s mirisom vanilica. Kupale su se u šećernom prahu kao drugarice. Kao da vidim tanjir s visokom nogom na zelenom kredencu moje babe u Varošlučkoj ulici. Srce mi se greje lepotom.
- Od vas sam naučio - reče Senegalac dok su mu u grlu udarali timpani - da ne postoji ništa tako dragoceno kao prijateljstvo dobrog čoveka.
Oči su mu iskrile. Lice mu od ebanovine. Ruke mu lijane. Zagrlili smo se. Kao da nas je na trenutak obasjao sjaj afričkog neba.
Znali smo, sav taj sjaj i svi ti mirisi koje smo sačuvali u nekim kutijama sa sitnicama, za koje znamo odakle dolaze i koji nas vuku natrag, da se vratimo – to je nostalgija.
Da nostalgija može da ima fotografiju bila bi to onda, ova, u našoj maloj dnevnoj sobi, tog uskršnjeg jutra.
- Hajde da vas slikam! – reče Senegalac.
***
Pauza za ručak se upravo završavala. Sedeo sam u parku Klinike za kardiovaskularne bolesti. Vetar je hučao u visokim krošnjama borova. Klinika se zalepila za brdo. Ispod mojih nogu prosipao se Cirih obavijen mlečnom maglom. Vetar je odjednom u pramenovima donosio jak miris tek oljuštene narandže. Zažmurio sam i pustio vetru da me ponese u Beograd. Bilo je, sećam se, božično jutro, većina studenata je otišla kućama. Mala je kuvala čaj na rešou pod prozorom. Zadivljeno sam je posmatrao. Ona nije bila svesna svoje lepote, tog dara prirode kojim je ispunjavala prostor. Na vruću plotnu je stavila koru od narandže. Oporo-gorki miris ispunio je moju studentsku sobu. E, Mala...
Jedino čega sam se jasno sećao bila su dva velika, plava oka. Uspomena na taj pogled bila je draga i bolna. Ostalo je počelo da bledi. Ustvari, nismo ni stigli da napravimo uspomene. Znao sam da ću je voleti zauvek. Zato sam morao da mislim na nju da joj ne zaboravim lice. Zato što znam da me je spasilo sećanje na nju. Još sam započinjao pismo. Mala, najdraža moja...
Možda ponekad kažem „volim“ i zagnjurim lice u nečiju svilenu kosu, malo propadnem u nečijem pogledu, ali još uvek ubrzam korak za devojkom počešljanom u rep.
Volim miris operacione sale. Osećaj kad premostiš istrošeni krvni sud, kao kad napraviš most preko isušenog korita i pustiš život kao reku da prostruji telom, nezamenljiv je. Ta mešavina blage strepnje i radosti ista je i prvi i hiljaditi put.
Dobro mi je.
Već dugo odlažem svoj put u zavičaj ali evo mercedes klizi prema jugu. Na graničnom prelazu Šentilj osetio sam da mi je srce malo zalupalo. Ulazio sam u svoju bivšu domovinu.
Prvo sam otišao do babine kuće. Uspomene su izvirivale iza svakog ugla. U vreme mog detinjstva još uvek se igralo na ulici. Vidim moju babu kako nosi tepsiju pite u debeli hlad ispod kamenog, crkvenog zida. Vidim kako se mokri i promrzli vraćamo posle višesatnog stajanja u ledenoj vodi. Nosimo ribice zakačene na prut.
Uspomene pripadaju starom zavičaju, ali ovo više nije moj zavičaj. Kiselo drvo je probilo krov babine naherene kuće. Na mestu bjelošljive stajao je panj, a s ograde su skinuta metalna vratnica na kojima smo se ljuljali.
Kroz rodni grad sam samo projurio. Prošlost još nije otišla s pozornice. Opustošeni pejzaži. Raskošni parkovi posečeni su one ledene zime jer nije bilo ni struje, ni grejanja. Naselje, arhitektonsko čudo i ponos, skupilo se s bezbrojnim tragovima gelera i vatre, nesreće i siromaštva. Zakovani prozori, olupine automobila. Svi koji su mogli napustili su ovo mesto bez nade.
Otišao sam da obiđem Maria, mog druga iz osmog razreda. Osmehivao mi se lep i mlad s kamene ploče na mjesnom groblju.
Mario, dobri čoveče!
Mercedes je grabio putem „Bratstva i jedinstva“.
Mislio sam na Beograd .
Na moju studentsku sobu, ponekad.
Na Nju sam mislio stalno.
Majku sam odmah spazio kako viri s prozora. Smestili su se u garsonjeri na šestom spratu novobeogradskog solitera.
- Kako si tata? - pitao sam dok me stegao u naručje.
- Dobro sam, sine -rekao je i zaplakao. Prvi put sam video mog oca da plače.
Miris lipa procvetalih pratio me od Karađorđevog parka, preko Slavije i ulice Maršala Tita. Hodao sam polako. Ulice su bile pune života. Visoki i stasiti momci držali su za ruke svoje, dugonoge, prelepe, mazne devojke, mlade majke su gurale kolica, na Cvetnom trgu su prodavali venčiće od cveća, meni je srce pulsiralo u grlu. Zastao sam ispred knjižare u Knez Mihajlovoj.
Auto mi je već bio prepun raznih knjiga, neke stručne literature, tegli slatka od trešanja za koleginicu Ruth koja voli srpsko “zlatko“, vunenih čarapa s bordurom koje je moja majka plela dok su svirale sirene za opasnost, kutija ručno pravljenog ratluka i ko zna čega još.
Stao sam pred izlog. Magija tog izloga uvek me je uvlačila čak i kad sam žurio i kad nije preostao ni dinar od studentskog kredita.
I ma kako često sam se hvatao da razmišljam na nemačkom, čak sam počeo i da sanjam, ništa nije moglo da zameni čudesan osećaj kao kad čitam na svom jeziku.
Jedno vreme sam bio neodlučan da li da uđem ili da ostanem pred izlogom.
Ipak sam ušao. Iz police s knjigama virila su dva oka, okrugla, plava i puna iščekivanja.
Ja nisam mogao ništa da kažem, samo neki grč u grlu pomešan sa smehom i mnogo, strahovito mnogo želje proizveo je krik. Raširio sam ruke.
- Mala???!!!
O autorici: Radmila Vojinović piše kratke priče. Izdala četiri knjige. Živi u Beogradu.
Comments