• Radmila Vojinović

Radmila Vojinović: Mojca


Izvor: Unsplash, preuzeto https://unsplash.com/photos/ZIQb1OkI7Ss (21.2.2021.)



Mojca

Bilo nas je iz cele Jugoslavije. Kompas iz Ljubljane nas je doveo na bisenu plažu. Pružile smo se u ležaljkama omamljene modrim isparenjima. Nas tri. Goksi je mazala svoje besprekorno telo. Koža joj je imala bakarni sjaj.

- Ovi klinci, Slovenci, ko sedmi razred bez razredne - frktala je Šuca razočarano, šarajući pogledom po plaži da vidi ima li kakvo muško. Izronio je iz mora kao da je sam bog Neptun izronio. Prošao je pored nas u oblaku kapljica. Rukama je zalizao kosu. Išao je prema svom peškiru svestan da ga gledamo.

- Happy birthday! - pevala je grupa. Gospođa iz Bitole mi je poklonila ram za sliku od školjki.

Mesar iz Dervente je ubrao cvet - Ja Vam nikad ne bi dao četres!

Šutnula sam Goksi ispod stola dok mi je mesar ljubio ruku. Poklopila je usne, ali suze pritajenog smeha već su joj virile iz očiju. Dok sam duvala svećicu čitav film mi je leteo pred očima. U hiljadu sličica iz mog života od petnaeste do četrdesete ista misao - može li se biti srećan bez ljubavi? Čemu je namenjena ova tiha čežnja i iščekivanje? Čemu, ako ne ljubavi.

Bog Neptun je dolazio s mladim Slovencima, srce je ispunilo moje grudi. Ispala mi je futrola od naočara. Spustila sam se da dohvatim, spustio se i on. Pogledi su nam se sreli. A onda sam ugledala taj mladež iznad uha i odmah ga zavolela. Usne su mu bile tople kao topla čokolada.

- Matjaž, Matjaž - ponavljala sam dok mi se po nepcima razlivao ukus tog imena.

- On ti ne priliči - rekla mi je moja savršena, dostojanstvena, gorda majka.

- On je moja prilika da uhvatim poslednje zrnce ljubavi i da uradim nešto sa svojim životom. Koji to život ima priliku da čeka? Mamaaa!!! - cvilela sam, dok me u oku pekla iskra pristojnosti. Znala sam da ću opet biti poslušna do bola. Gledale smo se u potpunoj tišini, a ja sam se pitala da li može da čuje ono što ja čujem u svom glasu.

- Različitost svetova iz kojih dolazimo ne obogaćuju duhovni život - reče. Govorimo sličnim jezikom ali to ne znači da se razumemo.

- Ja ga volim - rekla sam. Nikakvi jezici, religije, istorije ne mogu to da promene.

- Način na koji to kažeš jasno mi govori šta želiš da čuješ. I nemoj posle da ti kažem - Šta sam ti rekla! Izašla je iz sobe, zalupila vratima da oduzme snagu mojoj zanesenosti.

Trčala sam da ne zakasnim na posao. Uletela sam u Institut. I odmah, još na hodniku sve mi se okrenulo. Stotine epruveta na stalcima bilo je poređano pred vratima laboratorije.

- Kao da se ceo Beograd jutros ispišao - rekla sam s gađenjem. Neprijatan miris mi je podigao stomak. I sve se smračilo.

- Sve je u redu. Čestitam - rekla je doktorka.

Na monitoru je pulsiralo majušno srce. Nisam mogla da odvojim glavu od te slike, dok mi je smeh bio ispunjen čistom radošću. Zagrlila sam monitor. Zagrlila bih ceo svet da sam mogla.

***

- Devojčica - vrištala je Šuca. Goksi se gurala da je prva prihvati.

- Neka bude Mojca - rekao je Matjaž.

- Sviđa mi se! Ime nosi pesmu u sebi!

Virim kroz pritvorena vrata spavaće sobe. Gledala sam Matjaža dok spava. Pored njega beba s obraščićima kao jabuka. Čuo se meki šum disanja moje ćerke. Volela bih da zaustavim vreme, želela sam da tu sliku zadržim zauvek.

***

Sunce se sporo i teško probijalo kroz iskričavu maglu iznad Krke. Sve lebdi, kao bez težine. Tišina koja se može čuti samo u selima. Magla bi, kao zavesa pala na tlo i pojavila se reka. Osvanuo bi dan proziran i plav. Uvek bi me iznova obuzimao taj čudesan i silan osećaj buđenja života. Sve je bilo tu, brdašce s crkvom, drvene kuće s krovom od šindre, viseće muškatle na prozorima, baba na zelenoj hoklici ispred kapije, gostilna u centru i pilana koja je generacijama bila u Matjaževoj porodici.

- On je odrastao pored babe, naučio na našu veru i običaje - rekla je Matjaževa majka dok smo tražile hlad pored senovitih zidova crkve. Postalo mi je naporno da stalno vagam šta ću reći pa sam ćutala. A onda ipak rekoh - Ja sam odrasla bez verovanja i molitvi, ali volim tradiciju.

- A kako ćeš da vaspitaš svoju kći?

U dubini duše ja sam već osećala sumnju, reči su je samo podgrevale. Nikad nas neće prihvatiti! Duboka bora na njenom, inače lepom licu davala joj je ogorčen izraz. Svedočila je o potrebi da se podredi drugima, mužu, sinu, svekrvi, selu, Bogu. Dobro se osećala u toj haljini žrtve, a mi smo joj sve pokvarile.

Jedno jutro, sneni mir juna prekinuo je pojačan ton s televizora. Slovenija je proglasila samostalnost. Reporter je bio u prvom planu, iza njega se zaglušujućom snagom kotrljala kolona tenkova. Ali ovo nije bio film.

- Himna Hej Sloveni ide u prošlost - euforično je vikao spiker. Dok su se čuli taktovi himne, ja sam ustala. Ja uvek ustanem kad svira himna.

- Idu Srbi! Idu Srbi uz Kotarjevu! - lupala je susjedica po vratima. Mi smo poskakali.

- Kaj si se dopelala sim? - poletela je na mene.

Jedan dugi trenutak sve se zaustavilo. Niko nije rekao ni reč. Strah gura u mržnju, videla sam im u očima. Ima li smisla govoriti o tome? Mi o politici nismo razgovarali. Ali razgovor vodi razumevanju. Čitala sam o tome, da jednom probuđena mržnja nastavlja da raste i širi se ko kiselo drvo.

- Matjaž, ne mogu da nosim breme na svojim leđima za stvari za koje nisam odgovorna. Molim te, zaštiti me!

Očekivala sam da će nešto reći. Ali nije.

- Mislim da je najbolje da idem kući - rekla sam na kraju. Moje osećanje povređenosti bilo je veliko. Pakovala sam polako kofer čekajući. Nešto se moralo dogoditi.

- Ne idi - reći će. Čak sam jasno videla reči zarobljene u grlu. Stajali smo nepomično s tim koferom između nas. Ništa se nije dogodilo.

Magla je tog jutra bila neprozirna kao mleko. U prostoru koje nema ime, bez svetlosti, zgusnutog i lepljivog vazduha, taksi koji vozio mene i Mojcu u Austriju, plovio je bez kompasa. Samo smo tako mogle izaći s lokalnim stanovništvom. Deda Franc je izronio kao duh. Po njegovoj kosi, obrvama, plavoj radničkoj bluzi pala je piljevina kao sneg.

- Čuvajte se - rekao je. Došlo mi je da ga poljubim. Stavio je krpenog Kekeca pored usnule Mojce.

Posle nekoliko sati čekanja jedva smo se ugurale u voz iz Budimpešte, bio je pun. Ljudi su sedeli po hodnicima. Mojca je spavala u korpi. Promicale su kuće, telegrafski stubovi. Vagon se ljuljao, zatvorila sam oči. Setih se onog mladeža i bi mi teško. Točkovi su kloparali i ja sam začula svoj glas kako se odbija o pragove u taktu:

Da si bar ne-što re-kao, Ma-tjaž!

Prošli su carinici, kad se mađarska policajka zaustavila kraj mene.

- Dete nije u pasošu - rekla je na nemačkom. Pokušala sam da objasnim.

- Molim Vas, ja osećam da razumete srpski. Pasoš mi nije bio potreban! Ja sam s bebom bila u svojoj zemlji.

Nije vredelo. Skinuli su me s voza.

Dok sam čekala da dam izjavu, prišla mi je mlada policajka i na mešavini mađarskog, srpskog i nemačkog prošaputala - Neće vas pustiti! Odvešće vas u prihvatni centar! Izađite i pričekajte me kod druge rampe pola sata. Završavam smenu.

Gusti mrak je pao po mađarskoj ravnici. Nikad me ovako nije bilo strah. Bile smo zastrašujuće same. Farovi nekog wartburga prešli su preko polja, zasjalo se kao nafta. S prozora me zvala mlada policajka. Grejala je mleko za Mojcu, u ruke mi dala čist peškir s folklornom šarom, smestila nas u perine gostinske sobe svoje babe.

- Ništa se ne boj - kazala mi je Roža, mlada policajka, to jutro kad je krenula na posao.

Stala sam u red na pasoškoj kontroli. S Mojcom u korpi. Moglo se čuti šuštanje šaše u močvari. Takva je tišina bila.

Pružila sam pasoš. Roža ga je prelistavala sa strogim izrazom na licu. Lupila je pečat.

Srećan put - rekla je službeno. Sledeći!

I na tren, nije duže bilo, samo na tren pogledi nam se sretoše.

Roža moja! Devojka sa srcem k'o okean.

***

Dom počinje od kapije, a na kapiji moja mama. Posle trideset šest sati, prestrašene i uplakane, uletele smo joj u zagrljaj. Znala sam da smo došle kući. I prvi put nisam čula svoju majku da kaže - Šta sam ti rekla?

Telefon. Čujem odjek Matjaževog glasa. - Halo! - Osećam mu dah. - Zovem iz Austrije. Kako ste? Zamišljam kako glas putuje, preko šuma i minskih polja, preko dimnjaka bez kuća, preko kuća bez ljudi, olupina automobila, srušenog detinjstva i snajperskog metka. - Kako je Mojca? I ništa više, veza je pukla.

Telefon, srce mi lupa. Srce mi lupa uvek kad zvoni telefon. - Halo? Kao da neko plače.

Prepoznajem Šucu. Šmrca. - Goksi kaže da će ona uzeti Mojcu iz obdaništa. Bezobraznica jedna! A danas je moj red.

- Ludače - rekoh, a srce mi treperi od radosti.

Da li je sve bilo obmana? Pokušala sam da ne mislim o tome dok sam ljubila Mojcine lokne, dok sam stajala na semaforu, dok su me oči pekle od gledanja u mikroskop i pre nego što mi glava utone u jastuk. Kad prođe ljubav uvek ostaje gorak ukus. Zašto, onda ja ne osećam tu gorčinu? Zašto nisam ljuta? Nego samo neizrecivo tužna.

Zamišljam Matjaža na pivu s momcima iz sela.

- I nek je otišla - kažu mu.

- Biće sve dobro - reći će mu majka.

- A kako da živim bez njih? zamišljam te reči. Moje srce je dobilo krila. Pogled mi uvek pređe preko Matjaževe plave košulje na vešalici. Ostavila sam je onako kako je on ostavio, da bude spremna, ako dođe. Iz Italije je stigao ček i fotografija. Dodirujem zrnastu površinu, dok mi se oči magle, stari Franc gura kolica, Matjaž drži Mojcu u naručju. To je bilo sve od onih davnih dana kad smo svi bili bezbrižni.

***

Kao da me je sunce probudilo. Prijatna toplota šarala mi je po licu. A onda u udubljenu vrata osetih nešto meko. Kakva je ovo njuškica, kakva je ovo kuca? Mojca se kikotala. Volela je da ujutru pređe u moj krevet. Držala je svežanj slika kao karte. Već ih je ređala po krevetu, s licem nadole. A onda ih je otkrivala i govorila.

- Ovo je moja baka, ovo je Mojca kad je bila beba, ovo je tata Matjaž.

- Bako, skinuli su sankcije! Mojca je trčala mojoj majci u zagrljaj.

- Idemo na more!

Pakovala sam kofer, polako. Dok sam ređala peškire i kreme za plažu, videla sam Mojcu kako trči po pesku. More joj očima, sunce u kosi. Staviću sliku u ram od školjki.

Zvono na vratima. A na vratima Matjaž. Širio je ruke.

- Treba da ti objasnim… Iz grudi mu se otkinuo divlji jecaj.

Gurnula sam Mojcu iza leđa da se ne uplaši. Ona se istrže.

- Ja znam ko je to! To je tata Matjaž!

On je pao na kolena. Ona ga je zagrlila. On je zagnjurio lice u njenu kosu. A ja sam ugledala taj mladež.

- Ne treba ništa da objašnjavaš! Ljubav sve razume. Ako je prava.

***



O autorici: Radmila Vojinović piše kratke priče. Izdala četiri knjige. Živi u Beogradu.


#RadmilaVojinović #newprose

29 views

ZiN Daily is published by ZVONA i NARI, Cultural Production Cooperative

Vrčevan 32, 52204 Ližnjan, Istria, Croatia

OIB 73342230946

ISSN 2459-9379

Editor-in-Chief: Ana Savković

 

Copyright © 2017-2021, ZVONA i NARI, Cultural Production Cooperative

The rights to all content presented at www.zvonainari.hr belong to its respective authors.

Any further reproduction or dissemination of this content is prohibited without a written consent from its authors. 
All Rights Reserved.

The image of Quasimodo is by French artist Louis Steinheil, which appeared in  the 1844 edition of Victor Hugo's "Notre-Dame de Paris" published by Perrotin of Paris.

ZVONA i NARI

are supported by:

ZVONA i NARI - Library & Literary Retreat - Vrčevan 32, 52204 Ližnjan, Croatia - + 385 99 232 7926 - zvonainari@gmail.com - (c) 2011.-2021.