French poet Aloisius Bertrand (1807-1841) is a pioneer in the genre of prose poems. His most famous work, a collection of poetic prose, Gaspard de la Nuit, was published posthumously in 1842. It was only after his death that Betrand’s literary talent was recognized. Among others, his Gaspard influenced Baudelaire’s creation of Le Spleen de Paris in 1869. In 1908, Maurice Ravel composed a piano triptych based on Betrand’s collection. But it was finally in 1992 that the National Library of France bought the manuscript and prepared it for publication in accordance with the author’s wishes.
Here we bring you three prose poems from Gaspard de la Nuit in their original French and in the Croatian translation by Vera Vujović and Stéphane Michel, followed by Vera’s short introduction to Bertrand’s poetics (in Croatian).
As Vera writes, in Bertrand’s style the reader will recognize motifs from Renaissance and Baroque Italian and Flemish paintings, the folk beliefs and traditions of the Rhineland, the playfulness of commedia dell’ arte, and gothic and dreamlike visions. These influences are all presented with a strong sense of rhythm and brevity, emphasizing the grotesque and the humorous.
Stéphane Michel, born in Marseille, has a degree in Chinese language and didactics. Currently lives in Croatia where he runs a number of poetry and translation workshops. Along with his collaboration with Vera Vujović on the translation of Gaspard de la Nuit, he is translating the
work of Mak Dizdar to French.
Vera Vujović is a Zagreb-born poet and translator whose most recent work can be heard on the Third Channel of Croatian National Radio. Her collections of poetry Tintana olovka and Godina nakon Egipta were published in 2014.
Jean des Tilles C’est le tronc du vieux saule et ses rameaux penchants. H. De Latouche, Le Roi des Aulnes
- " Ma bague ! ma bague ! " - Et le cri de la lavandière effraya dans la souche d'un saule un rat qui filait sa quenouille.
Encore un tour de Jean des Tilles, l'ondin malicieux et espiègle qui ruisselle, se plaint et rit sous les coups redoublés du battoir!
Comme s'il ne lui suffisait pas de cueillir, aux épais massifs de la rive les nèfles mûres qu'il noie dans le courant.
- "Jean le voleur ! Jean qui pêche et qui sera pêché! Petit Jean friture que j'ensevelirai, blanc d'un linceul de farine, dans l'huile enflammée de La poêle!"
Mais alors des corbeaux qui se balançaient à la verte flèche des peupliers, croassèrent dans le ciel moite et pluvieux.
Et les lavandières, troussées comme des piqueurs d'ablettes enjambèrent le gué jonché de cailloux, d'écume, d'herbes et de glaïeuls.
Jean des Tilles
Deblo je to stare vrbe i njezinih grana ovjes. H. De Latouche, Kralj johe
- ''Moj prsten! Moj prsten!'' – i uzvik pralje uplaši štakora u panju vrbe koji je vrtio svoju preslicu.
Još jedna psina Jeana des Tillesa, zlog vodenog vilenjaka i nestaška što žubori, što se jada i smije pod udvostručenim udarcem palice!
Kao da mu nije dosta brati, s debelih nanosa obale zrele oskoruše koje potapa u vodu.
-''Jean lopov! Jean koji peca i koji će biti upecan! Mali Jean prženac kojeg ću pokopat', bijelog pod pokrovom brašna, u uzavrelo ulje na peći!''
No u to gavrani što su se njihali na zelenoj strijeli jablana, stadoše graktati u vlažno, kišovito nebo.
A pralje, zadigavši skute kao lovci na uklije, prekoračiše jaz zasut šljunkom, pun pjene, trava i gladiola.
Le fou
Un carolus ou bien encor, Si l’aimez mieux un agneau d’or. Manuscrits de la Bibliotheque du Roi
La lune peignait ses cheveux avec un démêloir d'ébène qui argentait d'une pluie de vers luisants les collines, les prés et les bois.
*
Scarbo, gnome dont les trésors foisonnent, vannait sur mon toit, au cri de la girouette, ducats et florins qui sautaient en cadence, les pièces fausses jonchant la rue.
Comme ricana le fou qui vague, chaque nuit, par la cité déserte, un oeil à la lune et l'autre - crevé !
- "Foin de la lune ! grommela-t-il, ramassant les jetons du diable, j'achèterai le pilori pour m'y chauffer au soleil!"
Mais c'était toujours la lune, la lune qui se couchait. - Et Scarbo monnoyait sourdement dans ma cave ducats et florins à coups de balancier.
Tandis que, les deux cornes en avant, un limaçon qu'avait égaré la nuit, cherchait sa route sur mes vitraux lumineux.
Luda
Srebrnjak na kojem je Karlov lik, Ili, ako vam draže, zlatnik. Rukopisi Kraljeve knjižnice
Mjesečina je češljala kose češljem od ebanovine srebreći kišom krijesnica brežuljke, livade i lug.
*
Skarbo, patuljak s obiljem blaga, probirao je na mojem krovu, pod cikom limenog pijetla, dukate i florine, koji su poskakivali u ritmu, zasuvši lažnim kovanicama cestu.
Kako se nacerila luda, što luta svaku noć pustim gradom, jednim okom gledajuć mjesec a drugo – iskopano!
,,Mjesečeve mu slame'', zagrmi on, skupljajući vražje kovanice ,, da kupim stup srama pa da se zgrijem na suncu!''
Ali i dalje mjesečina, mjesečina koja je legla. – A Skarbo u mojem podrumu prigušeno je kovao dukate i florine pod udarima klatna.
Dok je, rogovima prema naprijed, puž što ga izgubi noć, svoj put tražio po mojim svijetlim vitrajima.
Harlem
Quan d d’Amsterdam le coq d’or chantera La poule d’or d’Harlem pondera. Les Centuries de Nostradamus
Harlem, cette admirable bambochade qui résume l'école flamande, Harlem peint par Jean-Breughel, Peeter-Neef, David-Téniers et Paul Rembrandt.
Et le canal où l'eau bleue tremble, et l'église où le vitrage d'or flamboie, et le stoël* où sèche le linge au soleil, et les toits, verts de houblon.
Et les cigognes qui battent des ailes autour de l'horloge de la ville, tendant le col du haut des airs et recevant dans leur bec les gouttes de pluie.
Et l'insouciant bourguemestre qui caresse de la main son double menton, et l'amoureux fleuriste qui maigrit, l'oeil attaché à une tulipe.
Et la bohémienne qui se pâme sur sa mandoline, et le vieillard qui joue du Rommelpot**, et l'enfant qui enfle une vessie.
Et les buveurs qui fument dans l'estaminet borgne, et la servante de l'hôtellerie qui accroche à la fenêtre un faisan mort.
* Balcon de pierre **Instrument de musique
Harlem
Kad iz Amsterdama zapjeva pijevac zlatni Zlatna će harlemska kokoš jaje dati Nostradamusove centurije
Harlem, ta veličanstvena groteska koja sažima flamansku školu, Harlem kojeg su oslikali Jean Breughel, Peeter Neef, Davia Teniers i Paul Rembrandt.
I kanal u kojem drhti modra voda, i crkva u kojoj plamte zlatna stakla, i kameni balkon na kojem se na suncu suši rublje, i krovovi, zeleni od hmelja.
I rode koje lupaju krilima oko gradskoga sata, držeći vratove visoko gore, s kapima kiše na kljunu.
I nehajni gradski meštar što rukom miluje svoj dvostruki podbradak, i zaljubljena cvjećarica koja kopni, oka prikovana tulipanom.
I boemka u zanosu nad mandolinom, i starac što bubnja u rommelpot, i dijete koje puše u mijeh.
I pijanci koji puše u ćoravoj točionici, i sluškinja iz krčme koja na prozor vješa mrtvog fazana.
Francuski pjesnik Aloisius Bertrand (1807. – 1841.), punim imenom Louis Jacques Napoléon Bertrand, začetnik je žanra pjesme u prozi. Rođen je u Pijemontu, sin Talijanke i Napoleonova časnika, živio je između Dijona i Pariza, upoznao siromaštvo i neuspjeh objavljivanja. Tek je nakon smrti prepoznat njegov književni dar, prvenstveno od Baudelairea, koji Bertrandovu zbirku poetske proze Gašpar Noćnik navodio kao model po kojem je nastao Spleen Pariza. Nadahnuo je i pjesnike nadrealizma, a motive iz njegova registra naći ćemo i kod Matoša, Galovića te drugih hrvatskih umjetnika moderne. Nadahnut Bertrandovom zbirkom, Maurice Ravel je 1908. skladao istoimeni klavirski triptih.
Bertrand je u ranoj mladosti korektor u tiskari u Dijonu. Privučen političkim novinarstvom osniva list Le Provincial, a s njim ubrzo doživljava neuspjeh. Odlazi u Pariz i ondje biva zapažen u krugu Victora Hugoa, barda romantičarskog pokreta. Po povratku u Dijon okušava se u pisanju za kazalište, i opet neuspješno. Posljednjih osam godina života ponovno je u Parizu, u bijedi polako umirući od tuberkuloze pluća. Prijatelj David d'Angers, koji ga pred smrt slučajno pronalazi u bolnici, jedini isprativši Bertrandov pogreb, pobrinuo se za objavljivanje Gašpara Noćnika 1842. No tek je 1992. Nacionalna biblioteka otkupila rukopis i priredila izdanje u skladu s rukopisom i autorovom željom, a punu važnost Bertrandu pridat će povijest književnosti tek u 20. stoljeću.
Bogata referentnost, slikovnost, veliko umijeće sažetosti i ritmičnost diskursa odlike su Bertrandova stila. Svojeg je Gašpara Noćnika stvorio vraćajući se duljim tekstovima s krugom motiva iz talijanskog i flamanskog slikarstva renesanse i baroka, motivima komediije del' arte, pučkih vjerovanja i predaja iz Porajnja, gotičkih interijera, snoviđenja, kronika… – bruseći ih, redigirajući i sažimljući u bogate minijature. Svaka od njih u podnaslovu ima citat nekog autora: kroničara iz ranijih razdoblja, ili romantičara-suvremenika, ili pak pučki napjev. Bertrandova citatnost kao da iz prve polovice 19. stoljeća izravno prebacuje svoju kaleidoskopsku referentnost u postodernizam, a sjajna konciznost izraza podsjeća na stil biblijskog teksta. Zaigrana mašta, ukus za jezovito, grotesku i sveprisutan humor i blagost autorsko-naratorskog glasa sugerira i mnogo više nego što će prosječni suvremeni čitatelj iščitati; što ga neće prikratiti za uživanje u majstorstvu ugođaja, likovima i osjetilno-slikovitoj građi.
Nevelika zbirka ''Gašpar Noćnik'' mogla bi, kao ukupni sukus svijeta jednog E. T. A. Hoffmanna ili senzibiliteta jednog Baudelairea – a daleki odjek Bertrandova svijeta prepoznat ćemo i u ikonografiji filmova Tima Burtona – poslužiti kao Alef, ili Noia arka za rekonstrukciju umjetnosti romantizma i svih silnica koje su ga, povijesno dijakronijski i bajkovito dubinski, nadahnjivale.
Vera Vujović
O PREVODITELJIMA:
Stéphane Michel, rođen u Marseillu, živio u južnoj Aziji i u Kini. Završio kineski i didaktiku u Parizu. Radio je u Hrvatskoj kao francuski lektor (u Rijeci, Zagrebu, Osijeku). Otvorio radionicu o Francuskoj poeziji u alijansi u Zagrebu (u kojoj je upoznao Veru Vujović). Pripremio nekoliko prezentacija o poeziji (u Petrinji, Zagrebu, Slavonskom brodu). Sudjelovao u prevođenju Stele (Victor Segalen) sa Sanjom Lovrentić i Senkom Sedmak. Među ostalim prijevodnim projektima, počeo je s Verom Vujović prevođenje Gašpara Noćnika (Aloysiusa Bertranda) na hrvatski te svoj prijevod poezije Maka Dizdara na francuski jezik.
Vera Vujović autorica je dviju zbirki poezije. Rođena u Zagrebu u ožujku 1964., završila je klasičnu gimnaziju, studij komparativne književnosti i starogrčkog jezika, programe i završne ispite Francuske alijanse u Zagrebu i Insituta Touraine u Toursu, radila u nastavi, izdavaštvu, tehničkom prevoditeljstvu, putnom turizmu. Za sve to vrijeme su je putevi (mnogi i zaobilazno) vodili i vraćali književnom prevođenju, osobito poeziji. Prevela je nekoliko knjiga proze, a kao vanjska suradnica Trećeg programa Hrvatskoga radija priređuje i objavljuje priloge prijevodne poezije.
