Ivan Despotović rođen je 1978. u Beogradu. Objavljuje prozu i poeziju te se bavi fotografijom, filmom, slikarstvom i stripom. Za zbirku poezije Prekoračenja iz 2011. dobio je nagradu Stražilovo.
Ivan o svojoj poetici: Pesma treba da predstavlja živu ideju, oživljenu do mere u kojoj se ne može svesti na filozofiju, politiku ili neku drugu ljudsku delatnost. Ona mora biti od krvi i mesa, a krv i meso u njoj su konkretni detalji – reči. Ona mora zvučati drugačije od epike ili drame. I svaka pesma, da bi se mogla čitati i posle nekih pedesetak godina, mora nas iznenaditi jezikom u određenoj meri, inovirati ga, dovesti do njegovih krajnjih granica.
Soneti
1.
Duh krajnje svrhe pripija se, tre uz letovanje između dva, gle snošaja smrti sa mat životom. Na crti vode – alga klis seče.
Pre nego veče slatko nas prodre u tuđe jutro prisilom sjaja u percu; nemušt sebi sam utro da gajim decu ili veštinu
ko natčovečan poriv, da traju umesto Boga što nije večan – dah moj i testo. Izvan sam sanja
ja mantrao šta, dok ne smrači se? Resku pra-skicu, da blud okošta? Misao pesku ni ne prianja.
2.
Stablom proleća, u dečjem klubu, uz stub ko šablon u mraku stisnut bio sam – strahom da plešem s tobom, plahom, gde noću sazri Tašmajdan.
Kajanje vajda jedina osta meni u lišću nad sladoledom. Miš ću, jer draž sam povredio ti, šupljoj lepoti biti u grlu.
Proleća drugog, s imenom istim, raskrstila si mene sa tugom, verna mat ćasi s ružom na stolu,
odakle plavi sad plesali smo, pa mi se nikad potom ne javi. Staroj tami se krivica briše.
3.
Plava svetlost umiva vrt groblja kraj Dunava, bez grehova tih senki, što izmisle ih zraci. U zbilji ono spava zadovoljno, odahne u benki od mermera, čempresovih semenki.
Gle, nema ispod neba smrti tuđe ni verne zime. Pa i ona sva, budući pre s drugime, zgrebanom škljocne škrinjom i srce nam uvreba, u željeno se ime razbokori ogradom.
Kući smem joj, napokon. Nije bilo do mene. U dobroti će svući ogrtač ispred klinca i skrenem li mrk pogled, znati da me snom skuči.
A gubav li je budem krišom, ko Mesec – turbe snio, prezreće grube stogodišnje mi ruže. Zbog žurbe se pokvari i neposredna ljubav.
