Tri pjesme Leonide Marije Lesan bile su konkurenciji su za ZiN nagrade.
Autorica u svojoj biografiji navodi: " Leonida Marija Lesan (1988) je slikarka i književnica koja živi i radi u Beogradu. Svojim radovima je zastupljena u mnogim zbornicima i časopisima, kao i u antologijama. Dobitnica je nekoliko međunarodnih književnih nagrada. Član je nekoliko književnih klubova. Objavljena književna dela: ''Sokovi bola i srditosti'' (zbirka poezije u izdanju Udruženja pisaca ''Poeta'', 2013. godine); ''Vatre sa Sumatre'' (zbirka poezije; izdavač: ''Nova POETIKA'', 2013. godine); ''Druga plovidba'' (zbirka poezije; izdavač: ''Nova POETIKA'', 2013. godine).
O svojoj poetici Leonida Marija kaže: "Pišem misaonu poeziju, uglavnom socijalno angažovanog i humanističkog karaktera, ali i prozu sa psihološkim motivima koji prerastaju u triler, fantastične ili horor dimenzije. Polazim od stanovišta da umetnička inspiracija često jeste prevazilaženje sopstvenih teškoća, neki oblik terapije, ali da ona treba individualca da uključi u zajednicu u kojoj će on biti prepoznat zbog svojih kvaliteta i iskustava. Moje slike takođe prate svojim prikazima ovu svrhu autorstva. Zbog toga su lica na njima čudna, zastrašujuća ili fatalno privlačna (povratnici iz mrtvih, Karakondžula, sirene…) sa moćnom pozadinom kao prebivalištem njihovih ideja i energetskim izvorom."
Psuj, blatuj, pljuj
Kosti ti niko neće obići
Prah ti nikada neće poput polena
Strujati našim poljima
Tvoj baštovan obići će te jednom
Po nalogu
Pljunuti na bednu nadnicu
Nabacati nekoliko ašova zemlje reda radi
I opsovati dan kada se takvog posla prihvatio
Pa ipak će za tobom plakati mase
Ne znajući to:
Njima treba neko tako vredan
Njima treba neko tako pametan
Njima treba neko tako pobožan i pošten
Njima treba takav nesposobnjaković koji
Blagoglagoljiv, kakav je, daleko gura
Sebe, a i to ne zadugo
Ideš pre mene nekoliko generacija
Žuriš za nekoliko proneverenih ljubavi
Žuriš za pregršt izgubljenih iluzija
Žuriš za nekoliko prijatelja oduvanih niz vetar
Žuriš drumom kojim se naposletku ljudi što
Voleti znaju u konačnosti sreću
A oni koji mržnjom opšte sa svime razilaze
Ideš putem kojim ćeš večno sebi stranac ostati
Stranac koga sreću starog, ružnog, zlobnog i bolesnog
Ideš i psuješ, blatiš i pljuješ
U očima ti jurišaju jahači Apokalipse
I ne goni me (davno si me izgubio)
Ideš i psuješ, blatiš i pljuješ
U očima ti jurišaju jahači Apokalipse
I ne naginji se na mene (nemaš me)
Ideš i psuješ, blatiš i pljuješ
U očima ti jurišaju jahači Apokalipse
I ne osvrći se na mene (nikada me nećeš dosegnuti)
Dolazim u pravi čas, uvek posle tebe
Dolazim da vidim kako retki plaču
Dok ih mač lanaca oslobađa
I krila izašlih iz grobova nebo paraju.
Ljubomora
Nikog sem tebe ne vidim
Zar nisi srećan?
Tvoje kosti – čamov les
Tvoj grudni koš – čamov poklopac
Tvoje srce – moje telo umrlo za sve drugo
Tvoja ljubav – noćna straža ko da ću nekuda otići
Moja ljubav – smešni treptaj sene pred povetarcem
Predstojeće jeseni
Moja duša – krv što se u latice ruže pretače
Nad zatvorom smeđim, teškim
Zar je moguće da je ne vidiš?
Čamovino, živi se mrtvac tobom
Venčava.
Vetrometina
A vetar briše ono što jeste
Nikada ono što je bilo
A vetar se uvlači u rebra onoj što će doći
U fioke nutrine
Ona što će doći biće ona što je bila
Vetar tako hoće
A bez njega smo samo ustajali vonj
Vakumska odaja kosmosa
Utihnulog zvuka
Zaboravljene pesme
Mrtvi slavuj
Kosturnica
Kavez duše
Grob snova
Nepostojeće sutra
U zaboravljeni pisaći sto
Epitaf se sam urezuje:
‘’htela je da živi večno
A htela je da ima i sutra’’
Razapeta kako samo ljudska svest
Može biti
Međa oaza majmuna i anđela.
