Duh krajnje svrhe: Ivan Despotović

June 26, 2017

 

 

Ivan Despotović  rođen je 1978. u Beogradu. Objavljuje prozu i poeziju te se bavi fotografijom, filmom, slikarstvom i stripom. Za zbirku poezije Prekoračenja iz 2011. dobio je nagradu Stražilovo.

 

Ivan o svojoj poetici: Pesma treba da predstavlja živu ideju, oživljenu do mere u kojoj se ne može svesti na filozofiju, politiku ili neku drugu ljudsku delatnost. Ona mora biti od krvi i mesa, a krv i meso u njoj su konkretni detalji – reči. Ona mora zvučati drugačije od epike ili drame. I svaka pesma, da bi se mogla čitati i posle nekih pedesetak godina, mora nas iznenaditi jezikom u određenoj meri, inovirati ga, dovesti do njegovih krajnjih granica.  

 

Soneti


1.

 

Duh krajnje svrhe pripija se, tre
uz letovanje između dva, gle
snošaja smrti sa mat životom.
Na crti vode – alga klis seče.

 

Pre nego veče slatko nas prodre
u tuđe jutro prisilom sjaja
u percu; nemušt sebi sam utro
da gajim decu ili veštinu

 

ko natčovečan poriv, da traju
umesto Boga što nije večan
– dah moj i testo. Izvan sam sanja

 

ja mantrao šta, dok ne smrači se?
Resku pra-skicu, da blud okošta?
Misao pesku ni ne prianja.


2.

 

Stablom proleća, u dečjem klubu,
uz stub ko šablon u mraku stisnut
bio sam – strahom da plešem s tobom,
plahom, gde noću sazri Tašmajdan.

 

Kajanje vajda jedina osta
meni u lišću nad sladoledom.
Miš ću, jer draž sam povredio ti,
šupljoj lepoti biti u grlu.

 

Proleća drugog, s imenom istim,
raskrstila si mene sa tugom,
verna mat ćasi s ružom na stolu,

 

odakle plavi sad plesali smo,
pa mi se nikad potom ne javi.
Staroj tami se krivica briše.

 

 

3.

 

Plava svetlost umiva vrt groblja kraj Dunava,
bez grehova tih senki, što izmisle ih zraci.
U zbilji ono spava zadovoljno, odahne
u benki od mermera, čempresovih semenki.

 

Gle, nema ispod neba smrti tuđe ni verne
zime. Pa i ona sva, budući pre s drugime,
zgrebanom škljocne škrinjom i srce nam uvreba,
u željeno se ime razbokori ogradom. 

 

Kući smem joj, napokon. Nije bilo do mene.
U dobroti će svući ogrtač ispred klinca
i skrenem li mrk pogled, znati da me snom skuči.

 

A gubav li je budem krišom, ko Mesec – turbe 
snio, prezreće grube stogodišnje mi ruže.
Zbog žurbe se pokvari i neposredna ljubav. 

 

 

Share on Facebook
Share on Twitter
Please reload

ZiN Daily is published by ZVONA i NARI, Cultural Production Cooperative

Vrčevan 32, 52204 Ližnjan, Istria, Croatia

OIB 73342230946

ISSN 2459-9379

Editors: Natalija Grgorinić, Ljubomir Grgorinić Rađen & Ognjen Rađen

 

Copyright © 2017-2018, ZVONA i NARI, Cultural Production Cooperative

The rights to all content presented at www.zvonainari.hr belong to its respective authors.

Any further reproduction or dissemination of this content is prohibited without a written consent from its authors. 
All Rights Reserved.

The image of Quasimodo is by French artist Louis Steinheil, which appeared in  the 1844 edition of Victor Hugo's "Notre-Dame de Paris" published by Perrotin of Paris.

ZVONA i NARI

are supported by:

ZVONA i NARI - Library & Literary Retreat - Vrčevan 32, 52204 Ližnjan, Croatia - + 385 99 232 7926 - zvonainari@gmail.com - (c) 2011.-2018.