Svinje: Slaviša Radovanović

November 23, 2017

 

 

Priča Svinje Slaviše Radovanovića u konkurenciji je za ZiN 

 

Iz Slavišine biografije: "Slaviša Radovanović je rođen 1951. godine u Prugovu, opština Požarevac. U periodu od 1992. godine do danas objavio je dvanaest romana, od kojih treba pomenuti Kiše nad izvorima (Politika ekspres, Beograd), A, B, Vukovar (SKZ, Beograd,), Lek za bolesne oči (Apostrof, Beograd), A, B, Vukovar Kraj azbuke (Prosveta, Beograd), Salašar (ApostrofZavetine, Beograd), Čiča Gorio beogradski (Narodna knjiga, Beograd), Očuh (Prosveta, Beograd), Legenda o Balzakovom selu (Braničevo, Požarevac), Sedmo silovanje (Dan Graf, Beograd i Studio art libris, Požarevac), Zemunica u Ajndhovenu (Reč naroda, Požarevac). Slaviša Radovanović je prvi laureat nagrade „Miroslav Dereta", za roman Francuska kutija šibica (2006)."

 

SVINJE

 

Oduvek je reka Mlava bila presuditelj između imati i nemati, čak između života i smrti. Tekli su njenim koritom, stisnutim retkim vrbacima i nasipima podignutim na seoskim kulucima zemljom iz kariota i život i smrt i to na istom talasu. Vijugala je, kao da želi da pobegne što dalje od nekih sela, kao da su joj omražena, dok je drugima prolazila kroz srce. Na njenim obalama govorilo se na vlaškom, srpskom, ciganskom. Nije bilo lako Mlavu pregaziti.

Mala Mlava, veliki vrbaci, stisnuti između brda, bili su pravo mesto za čuvanje svinja, hrapavih, kaljavih, smrdljivih, nervoznih, uvek gladnih, prljavih, bučnih, škrgutavih, žudnih da zagrizu u bilo šta, makar im debeli gvozdeni lanac podmetnuli pod zube, pa i on bi na svojim karikama osetio kolika je moć svinjskih vilica. Daj svinji kamenje, daj joj ugalj, panj sirovog drveta, suvu bagremovinu, daj joj komad gvožđa, daj joj najtvrđe što ljudske ruke, niti zubi, niti pogled, niti mašta ne mogu da načnu, ona će se vazda vrteti oko toga i oštriće zube na njemu. Sve, osim kamena i lanca, pogleda i mašte nestaće.

Kuće seljaka pored Mlave nedovoljno su jake i premale da odole košavi. Uvek ta zviždukava devojčura nešto poruši, ako ne komin, onda obori bar ćeramidu, natrulu dasku tarabe, pa se ujutro čovek pentra uz bagremovu stublicu i krpi koliko i dokle dohvatiti može. Obori su još trošniji. Sve neka vrbovina pobijena u zemlju, a između nje plot od sibovine. A pošto Mlava voli da curne iz korita, kao što bi seljaci utekli iz ovoga predela, ali gde će i oni i Mlava, nego tu gde je rekao Bog. Seljaci pored mlavskih bara, podalje od kuća napraviše ograde za svinje, tu ih doteraše i zapatiše i po potrebi odatle izvlačiše za pijacu, za svinjsku daću il’ za ne daj bože, kada im neko od čeljadi umre. Bivalo je u takvim tovilištima i po dvadesetak svinja. Tu im je voda, tu im je po malo travnatog, a gazda svako drugo jutro nabaci i po pola džaka kukuruza u klipovima, koje one prežvakavaše. Naprave se gomilice ojedenih korenova, pa se svinje tokom sledeće noći baviše njihovim doglodavanjem.

A kada se, zgodom, gazda zapije, te ne mogaše, ophrvan zaboravom na samog sebe, gde ne bi na svinje na obali Mlave, da ih se seti, one celu noć riše po blatnjavilu, uvek nalazeći ponešto za u njušku. Tako su svinje oko sebe stvarale žitko, kao proceđeno blato, a da u njemu više ništa za pojesti ne beše. I gackaše po tom blatu, meseći ga svakim gazom papkom svojim i vukući stomake po njemu. Kako je svinja gacala, za njom ostajaše velika zmija urezana u blatu, koju druga svojim nailaskom prekrivaše sličnom, retko kada manjom. Nekada celo travnato, ograđeno zemljište sa svinjama, postajaše blatnjavilo iz kojeg su i same svinje teško izvlačile noge.

Pa, kažu stari, u neko vreme između dva rata, a svako je vreme između dva rata, beše na obali reke poprilično takvih tovilišta. Od svinja se živelo, za njih se živelo. Više su svinje, kažu, u to veme, mislile na ljude nego ovi na njih. Davale su im, po potrebi život, kroz mast, meso, kožu za opanak, makar ovi ponekad zaboravljali, a ponekad i nemajući čime da ih hrane. Kao vele - snaći će se. Svinje su to, pametnije od ljudi. Uvek i svuda pronađu hranu i jedu sve. Pa zar se ljudi ne hrane njihovim mesom, i svinjski mozak i svinjsko srce im obavezno pojedu.

Njegove svinje nikada nisu probale ljudski mozak, a da i jesu, možda bi izumrle, pričaše deda Radovan, iz sela Svirova, baš na obali Mlave na kojoj je i sam imao tridesetak krupnih svinja, sve u nameri da ih, oko Petkovice, proda ljudima. Sve kaškave, krupne, trese im se salo, kao mlohavim, odebljalim prijama, Svirovkama trbusi i guzice. Ka bačenom korenju mile jedva izvlačeći noge iz debelog blata. Kada jedu, vruskaju, čuje se kao kada usred mrazovite noći negde puca plot.

U to vreme ne beše vojske po šumama, već ’ajduka i pustahija. I baš tu, u Svirovu, udariše lopuže u gluvo doba noći, pa pravo u kuću Radovana, na puškomet petometke od Mlave. Njih četvorica pakosnika, poharali grdna sela, noževima prete, kolju, ne možeš im na oči. Ne pričaju, samo uzimaju ako gde imaše para, zlato u dukatima, šta god vredno i obavezno mladu ženu. Na njoj su se pred ukućanima naslađivali. O takvima su se ispredale priče, niko ih nigde nije video, krilo se, od sramote, ako su se nekom mladom prijom osladili, a, evo, baš nagrnuše kod Radovana i baš kada se mesec beše okačio za najviše grane vrbaka na noćnom vidiku.

Jedino su razbojnicima na smetnju išli dan i kuća. A sami su su ih birali, ne znajući da je Bog svakog trena štiti jednu kuću na ovome svetu, i da je te noći, od kačenja meseca za vrbake do naredne ponoći izabrao Radovanovu. Kad kučići zalajaše i kod njega barabe banuše, beše to noć uoči njegove krsne slave, na čije navečeri su već, čezama i kočijama, čak iz Lučice i Prugova, došli gosti i prijatelji, pa odmah navalili na navečernje vino ispod bačve, a žene na priče. Bejahu to sve neki nezgodni ljudi. Takvi bi čoveku za noć kuću otkrili i ponovo sve crepove na nju stavili, i pride, Mlavu bi, činilo se, pregradili vrbama, prekim testerama struganim. Inadžije i tvrdoglavci, prgave naravi a vredni domaćini. Polovina im sorte nestala sa lica zemlje jer nisu hteli ni pred kim da odstupe ne za stopu.

Upadoše zlotvori u kuću. Najpre žene zavrištaše, jednoj kradljivac stavi nož pod gušu. Ne časeći, zadiže joj suknju. Zabeleše se butine. Gosti i Radovan i njegovi sinovi skočiše. Pohvataše se sa četvoricom razbojnika u koštac u sred gostinske sobe, pa udri one otimače. Poobaraše ih sve na patos, pa gazi po njima i udri nogama u mošnice, u glavu, u stomak. Popada jelo sa sovre, proli se vino, utuli lampa na zidu. Sada bi nasilnici pobegli, ali ovi to ne daju. Pola noći je bilo davno prošlo, pa domaćini kao vele ako ste već došli na slavu, kud bežite. Pa se predadoše njih četvorica šestorici pijanih i krvi žednih više nego što to oni ikada bejahu. Nije kod Srba stra’ da sebe odbrane od ološa, ali je uvek jeza kad nekoga za rođenom sovrom, u rođenoj kući omalovažiš, poniziš i napadneš. Pobacaše lopovi i otimači noževe i jedan revolver. Videše da je đavo odneo nameru, jer šunjajući se ovamo ne videše pozadi kuće čeze i kočije. Pomislili su da je Radovan sam, sa sinovima, pa će i do mladog mesa i plena lako doći, pošto njih četvorica lako mogu na kraj sa dvojicom sinova i jednim starcem u nasluhu.

Kada se sve smiri, dok je još samo drhtala i cvilela snaša kojoj je jedan od četvorice stavio nož pod gušom, glavni prijatelj, baš njen otac naredi da žene odu sve u staju, a bejaše tu od ženskinja njegova ćerka, ona što je smrdljivko odabrao za iživljavanje, njena svekrva, pa onda žena domaćinovog brata iz Prugova, njena ćerka, neka devojčica iz osnovne škole, što ove i učiniše, a prijatelj sa sinovima, brat domaćinov sa sinom i Radivoje sa svoja oba muška potomka, na zamisao prijatelja naredi upuđenim otimačima da se svuku do kože.

Ovi, zaplašeni nožem i revolverom, to učiniše. Razgolitiše se. Popadaše im stomaci. Otegnuše im se jaja. Zabeleše se dupeta. Po koži im se crvenela krv. Složno zasmrdeše. Jedan prdnu. Pogledom poruči da nije hteo, ali desilo se.

Vezaše im ruke što rafijom, što kratkim vrengijama. Jedna za dvojicu. Obmotaše im tela, kao snoplje deteline u krivuljama.

Potom, dobro pripiti prijatelj naredi domaćinu Radovanu da uzme njihovu odeću, da iz fenjera u konki sipa na nju petrolej da iznese na stajsku đubrinu i uz pomoć dve vile slame sve to zapali.

Pa da ih svu četvoricu odvedu u svinjarnik, na pola sata hoda i još da ih, uz put, bockaju noževima u dupe.

Radovan, pomalo uplašen da se sve ne pretvori u neželjeno navalio na prijatelja da to ne čini, može neko da vidi, a i ko bi, pomisli on sam, gluvo je doba noći, familije polegale, slava ušla u svoj dan, nigde nikoga po njivama i po polju. A i svinje nije danas hranio, kaže, dok prijatelj baš to pohvaljuje i veli da ni sutra, ni prekosutra, drugog dana Male Gospojine, niko neće u svoje svinjište, a ko zna da li će i trećeg...

Pa da popije po neku. I popiju još po dve, tri. Osiliše se. Poteraše pljačkaše. Sve ih za vrat udaraše. Još i uz put nategnuše prijatelji iz krčaga. Svinje svinjama, viče prijatelj, otac njegove snajke. Učini im se da za čas stigoše do obale Mlave. Kao da su leteli, a ne ispred sebe poguravali gole ljude.

Tamo, svinje mirne, spavaju. Po kad-kad poneka grokne. Iz blata.

Tu ove poobaraše. I sami se zakaljaše. Vezaše ljudima i noge, pa za ramena i kolena džidnuše ih u sred blata. Kako kojeg bace, blato pljesne, svinja grokne. Groknuše još nekoliko. Počeše da se dižu iz kaljavila. Ljudi u blatu viču, kume, mole, nude... Jok, prijatelji se pokupiše, trupkaše da sa nogavica i opanaka otresu blato, pa natrag, u kuću.

Tamo, popališe dreje.

Pili su, uz vatru, potom u kući, uz meze, do ujutro. Zabele kad se ratosiljaše vrča, krčaga, slanine i sira.

Nikada mu prijatelji nisu tri dana ostali na zavetini

Tek, treći dan, upregnu prijatelj konja u rukunice čeza pa veli da se ide, a da je stoku kod kuće mirila njegova majka. Uradi to i Radovanov brat od strica. Potovariše glotu.

Ne treba da hraniš svinje do sutra, ’ma do ponedeljka, poručio mu je prijatelj na rastanku.

I odoše, čezama i kočijama, sve lagano, kasom, pored Mlave.

Tog dana Radovan i sinovi nisu smeli da odu u svinjarnik.

Sutradan, ode on. Sa strepnjom je očekivao da vidi kako izgledaju iznemogli, isprebijani, krvavi i goli blatnjavi razbojnici.

Ne beše tamo nikoga. Samo svinje. Ni vrengije, ni krvi, ni parčeta mesa, ni koske, ni zuba, ni kose, ni muda, ni nokta, ni srca, ni mozga...

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Share on Facebook
Share on Twitter
Please reload

ZiN Daily is published by ZVONA i NARI, Cultural Production Cooperative

Vrčevan 32, 52204 Ližnjan, Istria, Croatia

OIB 73342230946

ISSN 2459-9379

Editors: Natalija Grgorinić, Ljubomir Grgorinić Rađen & Ognjen Rađen

 

Copyright © 2017-2018, ZVONA i NARI, Cultural Production Cooperative

The rights to all content presented at www.zvonainari.hr belong to its respective authors.

Any further reproduction or dissemination of this content is prohibited without a written consent from its authors. 
All Rights Reserved.

The image of Quasimodo is by French artist Louis Steinheil, which appeared in  the 1844 edition of Victor Hugo's "Notre-Dame de Paris" published by Perrotin of Paris.

ZVONA i NARI

are supported by:

ZVONA i NARI - Library & Literary Retreat - Vrčevan 32, 52204 Ližnjan, Croatia - + 385 99 232 7926 - zvonainari@gmail.com - (c) 2011.-2018.