Lepak: Siniša Stojanović

March 1, 2018

 

Priča Lepak Siniše Stojanovića u konkurenciji je za ZiN nagrade

 

U svojoj biografiji autor ističe: "Siniša Stojanović, 1981. Beograd Književnik, pesnik i prozaista, reditelj, tonac, slobodni umetnik grada Beograda. Prethodno objavio pet knjiga: Mamonova hagada, pesme, 2009, IK Liber U raskoraku, pesme, 2011. IK Liber Rovac u laži, pesme, 2011. IK Liber Beogradska beležnica, roman, 2016. IK Kovačnica priča, Knjiga ušla u širi izbor žirija za NIN nagradu. Dani na ravnoj zemlji, izbor iz poezije, 2017. Kontrast Izdavaštvo. Urednik u regionalnim zbornicima poezije i kratke proze Bundolo Offline 2, 2009. IK Liber Bundolo Offline 3 2012. SKC Kragujevac Dobitnik prve nagrade za kratki poetski film Narodna kuhinja, zajedno sa Draganom Nikolić koautorkom, na Tuzlanskom Filmskom Festivalu, 2014. Svirao u preko trideset autorskih grupa u Beogradu između 1996. i 2012. godine. Inicijator i jedan od osnivača udruženja Manekeni Bigza. Jedan od osnivača i organizatora Poezina. Radio kao urednik programa u klubovima Akademija, Panic Room Žica, Bar Philip, Peron, Propeler, Manijak, Shlep, Art Galerija Polet…

 

Siniša o svojoj poetici: "Prozi sam pristupio nakon jednogodišnjeg pridržavanja zaveta nepisanja poezije. Jezik kojim pišem se, u tom periodu tišine, transformisao i postao željan komunikacije. Promena se odrazila na formu i velikim delom stil pisanja. Svi moji prozni radovi su nastali na mobilnom telefonu kao poruke i podsetnici. Svako je slovo otisak prsta. Pisanjem proze učim sebe jasnosti i jednostavnosti. Pisci sumnjaju u svoju moć govora zato je stalno i razvijaju. Ono čime se vodim tokom pisanja proze su tri principa. Pisati moram istinu, jer istina je uvek lična dok s druge strane jedno univerzalno svedočanstvo - uobličeno, zaokruženo a nepotpuno. Pisati moram ono o čemu razmišljam, pa kroz pisanje upoznajem i razvijam svoje mišljenje. Pisaću ono što bih voleo da pročitam kod nekog drugog, na taj način sledeći sopstveni čitalacki kriterijum. Pisanje je putovanje reči i svedočenje istinom. Mojom, ili nečijom tuđom, kao Herodotovom."

 

 

Lepak

 

Svaka stvar me plaši. To već predugo traje, pa mi biva i smešno. Smejem se sebi, dobro se istresem, pa se opet uozbiljim. Ta uozbilja ne svedoči ni o kakvoj ozbiljnosti. Strepim. - Da li će ovo ili ono doći... Nije to ozbiljnost nego utelovljenje brige. Facijalis. Ni u čemu ne uživam, ni malo. Poneki ozbiljan šeret me rastereti, razveže. Ali i to ima svoj rok. On se napokon ućuti, a ja bez naklonosti ka obnavljanju - ne volim da ponavljam i prepričavam viceve. Nekulturan sam. To je opasna stvar: preuzimanje uloge zabavljača. Kada zavesa padne, okrenem se i odem iz pozorišta. Prestao sam da žalim, da se žalim, da kukam, da se oduševljavam. - Jao ovi, jao oni, ovi treći su odlični... Čini mi se jasnim kuda sve to ide, pa ne mogu. Nije da iko od nas zna ičiju sudbinu, to je nemoguće videti, ali sa sudbinama je lako. Staviš u sredinu svih tih sudbina ono na šta se sudbine lepe. Lepak. I onda osudiš sve sudbine odjednom. Kao hrabri krojač. Krojač sudbine, muvoubica. One komplikovane i visoke misli i teorije, ni to ne mogu. Ubila me ironija. Naklapanje, razglabanje, o ovima i onima - ne. Ne postoje ni ovi ni oni. Sve se smenjuje i odlazi. Mi smo tu samo neko vreme. Eto.

 

Ali opet, plašim se. Plašim se onoga što dolazi, jer deluje kao da ničega nema neko vreme. Neka tišina, zviždanje vazduha. Čini mi se moraće nešto da popuni tu rupčagu, da zatvori gladna usta i prazan pogled. Da sagradi nadu kao i uvek, ispočetka. Da zameni one koji se sećaju, onima koji su o tome nešto čuli. A glasine teraju ljude napred daleko snažnije nego bilo kakva sećanja. Sećanja teraju ljude da beže, ili da trče za sobom kao psi, i onda dalje u nešto što podseća na krug. Lavirint. Sve je tu i nije. Zavisi odakle gledaš, ali uvek gledaš odande odakle osećaš. Ako gledaš iz srca, iako kažu da srce nema oko i, da je to ime posebnog dela mozga, vidiš i boje i ono svetlo i iskru koja ostaje za svim prljavim koracima; a kad gledaš stvari svojim očima, iako kažu da je oko samo durbin kojim gleda svaki božiji deo mozga s vremena na vreme, onda vidiš geometrijske i monohromne kompozicije kolone redove brojeve nedelje mesece i godine sabireš ih i oduzimaš dočekuješ ih i ispraćaš. Ako gledaš duhovnim očima videćeš malo semena posađenog u širok ambis i ponekad ćeš se osećati posebno a daleko učestalije prazno, retko pomireno, a često u sudaranju sa onim što taj ambis održava živim. Onim što steže i rasteže u isto vreme. Praznina. Plaši me i ta praznina jer je istina i, plaši me istina jer je moram isprobati sto puta dok je ne usmrtim. A kad je usmrtim ona više nije istina nego prošlost koja nije prešla prag trenutne stvarnosti. Plašim se tog groblja mrtvih istina, ideja, jer mi ih je žao, a žalost mi pokvari raspoloženje pa mi sve smeta, a plašim se toga kad mi sve smeta jer onda govorim stvari koje nisu za govorenje. To govorenje uglavnom dođe iz tih mrtvih istina, odnosno iz mog pijeteta prema njima, iako je to prilično zaludan posao. Trebalo bi da produktivnije sanjam i sve što imam sam sa sobom da rešim dok se ne probudim. San je neusavršena mašina. Ovako, ispada da nikada nisam ništa rešio pa samim tim i nisam budan. Mrmljam nešto satima i onda - Op! Ma ne nisam to ja mislio. I zaista nisam mislio, sanjao sam. Buncam, ne zamerite.

 
Izgleda ponekad kao da nisam tako mislio, a jesam. Izgleda i kao da sam mislio, a nisam, jer da sam mislio ne bih tako govorio. Znači da nisam mislio. Ništa nisam mislio. Sanjao sam. Nisam se probudio. Tako sanjam ja, pa se plašim, pa se probudim. A život teče. Lice mi otiče. Otiču lica mojih poznanika. Mi se više ne prepoznajemo od tog tolikog oticanja. Od tih farbi koje izlaze kroz kožu i prave od nas nešto što nismo bili juče. Plaši me što u ovoj koži ne stanuje onaj isti od pre dva-tri dana. Makar mi se tako čini, dani se lako razvuku. Više nema dugačkih dana, samo privida da je nešto bilo juče. A nije. Bilo je baš davno. A i to davno kao da je juče bilo. I to me plaši. Šta ja, ili, šta iko drugi uopšte zna? Svi izgledaju tako puni znanja. Šta sa tim znanjem i kuda sa njim ako je znanje? U knjige. Onda sutra da čitaju oni što misle da će baš na taj način da razumeti svet pre nego što im dođe vreme. Da će moći ovo ili ono da promene iako ne znaju sastav i građu. Mogu samo da postavljaju lepak. Taj lepak nije laka ili teška droga. On te samo zalepi i čeka da umreš. Hrani te dok umireš i održava u životu do smrti. Taj lepak ubija jednako one koji ga postavljaju kao i one koji se u njega uvaljaju, na njega legnu, sapletu se. Tu su manekeni stvarnosti. Oni izgledaju kao da znaju. Izgledaju kao ti ili ja. Izgledaju možda i bolje. Potrebno je da tako izgledaju. Doteruju se. Na njima znanje jako lepo stoji, uglavnom zato što na njima sve lepo stoji. Šta je smešno? Oni su stalak za stvarnost, polica za znanje i top deset najvažnijih stvari sa liste najvažnijih stvari iz lista o najvažnijim stvarima. Možda će samo tako, onako, izgledati spolja, ali neće biti te oteklosti i zabrinutosti za sopstvenu ličnost u koju se stalno useljava neko drugi i priča priče ili ćuti. Nije smešno. A smešno je.

 

Smešno je kad pogledaš iz oka na pleksusu, iako kažu da ne postoji takvo oko; a baš zato što na to oko žmurim ne mogu ni da plačem ni da se smejem. Tako da ne vidim to, iako mogu da ga prepoznam drugim čulima kao svaki prosečan slepac. Plaši me to. Plaši me kad se drugi ljute, plaši me kada se smeju. Kada plaču. Ne znam odakle mi ideja da moram da gledam na sve te oči. Ranije mi je daleko više bilo svejedno. Daleko više ne znači da mi je bilo malo stalo. Sada sve polako postaje važno. Plašim se što me je strah a to uopšte nije lepo. Plaši me što ležim na lepku. Plašim se što ga postavljam. Plašim se kao svako dete koje je lepo vaspitano da se plaši. Plašim se da neću moći, a uvek mogu, što i nije za utehu, jer jednom ću zanemoćati. Plašim se da ću jednom prestati da se plašim.

 


 

Share on Facebook
Share on Twitter
Please reload

ZiN Daily is published by ZVONA i NARI, Cultural Production Cooperative

Vrčevan 32, 52204 Ližnjan, Istria, Croatia

OIB 73342230946

ISSN 2459-9379

Editors: Natalija Grgorinić, Ljubomir Grgorinić Rađen & Ognjen Rađen

 

Copyright © 2017-2018, ZVONA i NARI, Cultural Production Cooperative

The rights to all content presented at www.zvonainari.hr belong to its respective authors.

Any further reproduction or dissemination of this content is prohibited without a written consent from its authors. 
All Rights Reserved.

The image of Quasimodo is by French artist Louis Steinheil, which appeared in  the 1844 edition of Victor Hugo's "Notre-Dame de Paris" published by Perrotin of Paris.

ZVONA i NARI

are supported by:

ZVONA i NARI - Library & Literary Retreat - Vrčevan 32, 52204 Ližnjan, Croatia - + 385 99 232 7926 - zvonainari@gmail.com - (c) 2011.-2018.