Pjesme Moj voljeni i sitno pletivo, Lirski subjekt i identitet preljubnika te L.S. ostavlja sve Biljane Milovanović Živak u konkurenciji su za ZiN nagrade.
Biljana u svojoj biografiji ističe: "Rođena 1972. Diplomirala na Filološkom fakultetu u Beogradu, profesor, predaje i Kreativno pisanje. Urednik knj. časopisa i edicije „Braničevo“. Objavila zbirke pripovedaka „Dva dana bez Marte“ (pobednički rukopis na književnom konkursu „Istok – zapad“, 2007.) i „Losos plovi uzvodno“ (pobednički rukopis za sufinansiranje projekata u kulturu 2013.), dramu „Nepotrebni trač“ (najuži izbor za nagradu „Slobodan Stojanović“ 2010, štampana 2012.), studiju „Smisao pisanja u novom veku ili Da li će internet ubiti knjigu“ (The meaning of Writing in the New Century, or Will Internet Kill thr Book, Transcultural Studies, BRILL (2015),40-60, Articles and Book reviews, LEIDEN, The Netherlands), grupa pet autora sa Balkana na engleskom jeziku u Holaniji; zbirku pesama „A gde sam ja, i zašto tu?“ (2017), stotinak prikaza, kritika, eseja, priča i pesama u periodici, zbornicima i antologijama. Prevođena na engleski, francuski, nemački, grčki, makedonski, italijanski, bugarski, rumunski, ruski i slovenački jezik. Njene pesme i pripovetke obrađuju se kao izborna lektira u srednjim školama i na Filološkom fakultetu u Beogradu. Nagrađivana međunarodnim nagradama za književni rad (u Rijeci, Hrvatska; u Strugi, Makedonija; u Krajovi, Rumunija...) za urednički rad („Zvezden Makedonium“, Skoplje; „Književni branovi“, Struga - za širenje književnih i kulturnih veza na Balkanu; „Mozaik“ na BIT-festu za doprinos stranog autora, u Bitolju), za rad u kulturi (Povelja kulture, Srbija) i dr."
Biljana o svojoj poetici navodi citat doc.dr Dragoljuba Ž.Perića s Univerziteta u Novom Sadu, Filozofski fakultet Odsek za Srpsku književnost: "Poezija Biljane Milovanović Živak preispituje kako svet oko sebe, te različite stereotipe o ženskom, tako i svoje lirsko „ja“ (dovedeno u pitanje poststrukturalističkim teorijama promenljivih identiteta) nastojeći da uspostavi davno poljuljani aksiološki sistem, kako u poeziji, tako i u različitim sferama života. Na taj način, od deklarativog odricanja od poezije i njenog izjednačavanja sa fizičkom tegobom, bolešću i smrtnošću, pesme postaju dijalogičnije - svojevrsni komunikat, kako s vremenom u kome nastaju, tako i sa čitaocima – nevoljnim svedocima krize vrednosti, njenim subverzivnim saučesnicima ili pak nemim svedocima.“
MOJ VOLJENI I SITNO PLETIVO
Moj voljeni je ljubomoran na sve što ja
Napišem. On ne dozvoljava da moje lirsko „ja“
(koje je takođe žensko, osim u retkim prilikama)
Odlazi bilo kuda, gde njemu nije pred očima
Moj lirski subjekt, zato, ponekad čini stvari
Koje nikada ne bi – samo da voljenog razgnevi:
Odvezuje kanap zubima i skida povez s očiju
Pa sa terase skače i krade automobil za bekstvo
Prosto se inati, besni, luduje, pretvara se,
Kao da nije moj, glumi, kao da je pozajmljen
Iz nekog trilera, horora, ljubavne limunada –
A moj voljeni kao da želi da uskoči na njegovo
Mesto! Prati ga, baterijskom lampom noću
Osvetljava stranice koje sam napisala, briše,
Misleći da ja ne vidim kako me špijunira,
Kao da može sprečiti neminovno
I Penelopa je pokrov prela za deset godina
Ali je na kraju ipak dolijala, prosci su došli
I, da se Odisej nije baš tada vratio, morala
Bi da se uda, ne može se celo pletivo rasparati
Kao što ni moj voljeni ne može tek tako ući
U svet isplitan godinama, svilenim koncem,
Heklicom, sitnim vezom, neraspletivo... I
Povući nit da raspara; zapeće u prvom redu
LIRSKI SUBJEKT I IDENTITET PRELJUBNIKA
Doterao se, namirisao, našminkao
Počeo da švrlja iz pesme u pesmu
Sa jednim L.S.-om pije kafu i analizira svakodnevicu
Sa drugim diskutuje o umetnosti
Sa trećim se ljubi i planira brak
(navodno, u njega je ludo zaljubljen, a ova prethodna
Dvojica ga samo inspirišu)
Sa prvim gleda filmove, igra šah, pleše tango
Sa drugim putuje vozom do dalekih svetova
Najviše me brine onaj sa kojim se ljubi
U ljubavi gubi svoj identitet
Zbog toga ima košmare, ulazi mi u snove,
Hoda bos po beogradskom blatu, gubi se,
Ne ume da nađe put povratka, izlazi
Iz nepoznate kuće u tuđim kućnim papučama
U kojima doživljava dežavu, ustopira kamion
I ne bez straha, ulazi u kabinu ženskog šofera
(šoferka je lezbejka, pokušava da flertuje)
Kako bi stigao do glavne autobuske,
Ipak ne stiže za poslednju vožnju
Ostaje u tom užasnom snu...
L. S. OSTAVLJA SVE
Jednom je moj L.S. poželeo da ostavi sve
I ode, zbog ljubavi.
„Sve se ne ostavlja“, rekla sam mu
„Ostaviću sve, jer i Onaj zbog koga odlazim
Sve ostavlja“...
L.S. je zbog ljubavi postao bolestan i bled
Nije spavao, nije jeo i prestao je da se smeje
„Ko ima sve, taj sve ne ostavlja“, opominjah
Dok su mu suze kolebljivice tekle niz lice
„Onaj, zboga koga odlazim, već čeka pred vratima
Ponudio mi je vožnju do Kraja Sveta, svojim kolima
U koje je spakovao kofer i svoje srce!“
„Ne luduj, Kraj Sveta je daleko, a tvoje srce
Ne podnosi duga putovanja. Kasno je sada.
Čeka te tvoje sve.“
„Onaj zbog koga putujem kaže da prvi put voli“...
„Ti voliš svoje sve!“
„Ja volim sada i Njega, kao što nikoga nisam“...
„Kraj Sveta nije za tebe, nikada nećete stići.
Čeka te tvoje sve.
Taj koji ostavlja sve, nije ni imao ništa“.
(Iz ciklusa u rukopisu: „Lirski subjekt i crveno srce“)
