Pjesme Branislava Živanovića u konkurenciji su za ZiN nagrade.
Autor o sebi: "Branislav Živanović (1984, Novi Sad), osnovne i master studije završio je na Odseku za komparativnu književnost Filozofskog fakulteta u Novom Sadu. Piše poeziju, esej i književnu kritiku. Objavio je tri knjige poezije: Pogledalo (2010) [„Brankova nagrada“], Crno svetlo (2012) i Sidro (2017). Jedan je od urednika portala za književnost, filozofiju i društvenu teoriju, Rizom. Živi i radi u Novom Sadu."
O svojoj poetici: "U poeziji Branislava Živanovića možemo prepoznati neosimbolističku poetiku koja se preseca sa formom savremenog jezika i komunikativnošću. Njegova misao i slikovnost proizilaze iz ovakve prakse. Pevati za njega znači stvarati jezičke skulpture, preplitati se sa jezikom u gotovo taktilnom dodiru, kretati se od izraza prema slici i pojmu i nazad, postavljajući jezičke zamke za neočekivane, iščašene uvide. Živanović imaginira dogme i dokse savremenog sveta, reperkusije tehnološkog univerzuma i njegove društvene konsekvence. Prisutna je refleksija o položaju stvaralačkog jezika u modernom društvu, o pitanju pesničke vokacije, moći i nemoći poezije. U Živanovićevim pesmama jezik i svet se ne poklapaju, već se prožimaju, prolaze jedno kroz drugo kao mreža kroz vodu, ali ovom mrežom on zahvata uvide o egzistencijalnom iskustvu pojedinca, o samoći, anksioznosti i nasilju kome je čovek izložen, kao i statusu pesništva u ovakvom svetu."
LICA KOJA SVETLE
Palčevima što se uposleno
premeću u visini grudi
po površini displeja
kao na pokretnoj traci
prelazimo keruakovski
razuzdano on the road
up & down prostranstva
papirusa digitalnog Braja
pupe na vrhovima prstiju
Olakšica postala je nužda:
grebemo staklo kao parket
mačka koja traži napolje
Mi smo umreženi ljudi
mi smo zaslepljeni ljudi
jedno o drugo oslanjamo se
glave ispunjene slikama
presahli nam glasovi što se
šapatom zajedničkim glase
tihi su i beznačajni poput
interpunkcije reke u sumrak
ili sinkope vrabaca u svitanje
Slavljeni dani koje živimo
oborenog pogleda bez očiju
tako besprekorno opsednuti
povijeni svetački svetlimo
umivenim blaženim licima
u pikselizovanom carstvu
gazeći sigurno nesigurnim
koracima koji ljuljaju svet
strahom od gubitka podloge.
PESMA ZA MOJ 33. ROĐENDAN
Pre i posle mene je ožiljak,
carski rez na trbuhu januara.
Budi me dvadeset sedam puta
između šest i osam izjutra,
potapa u monohromat i sepiju dana,
ogrće svežinom kokosovog brašna.
Na vreo beleg, u obliku lista platana,
na rutavom, zadnjem delu leve butine,
osamnaest godina kasnije spustiću pismo:
kao venac, kao oblog, kao vodeni žig,
kao tetovažu sidra koja se eksponira,
bespomoćno zaljubljeno u metaforu.
Ako je Vreme stilska figura vode,
onda su reči roditelji oblika stvari
iz doba čistog značenja.
Slova prave gužvu na putu između očiju i srca.
Pod jezikom spava detinjstvo pesme,
u gluvoj sobi četvorostranog ogledala.
Smrt pleše na razlomku noći.
Čeka da se raspline u zvuku dodira
metalnog vrha čiode i mermernog pločnika bulevara.
Jutro stiže držeći se zubima za Sunce.
Probudio sam se sa zvezdama na tabanima.
Mislio sam da se tako objašnjava mrtavčki stupor.
PESMA GALIOTA
(Balada o umoru)
Noge i leđa opterećeni težinom
od stajanja ispred mirijade ljudi,
romora bujice koja nadire u talasima
želje i potrebe u tokovima kapitala.
Oči i jezik nagriženi umorom
od osmočasovnog naprezanja
više ne osećaju žeđ i glad, odsustvo
interpunkcije, malog i velikog slova.
Pesma nastaje prema sećanju mora
u čije virove sliva se pismo galiota.
Zamišljaš kako ćeš večeras leći blažen
i počinuti bez podešenog alarma,
praznovati godišnji odmor svog tela;
da te sutradan diktat odgovornosti
posla, šefova ili unutrašnjeg nemira
neće strovaliti u košmar Vremena,
ispljunuti iz mekanog jedra postelje
u cokule obaveza i žvaku društvenosti,
stepenice raspoloženja i turpiju rutine,
mrežu emocija i omče rokova.
Onaj dan kada će te probuditi svežina
dužinom stiha ka kojem sanjivo pružaš
ruke iz ramena, lake kao zamahe vesla
što bi da zagrle ništa i obuhvate sve.
Možda samo kasnojutarnju kafu
u šolji sa okrnjenim rubom i glavu
pod klatnom kuhinjskog časovnika,
sa leđima na naslonu visoke stolice
i nogama u slobodnom padu iznad tla
na koje ćeš za 16 sati ponovo stati.
