Priča Dušana Mijajlovića u konkurenciji je za ZiN nagrade.
Dušan u svojoj biografiji navodi: "Piše prozu, poeziju, priče i pesme za decu, haiku poeziju, satiru, književne prikaze i novinske tekstove. Na raznim književnim konkursima do sada je nagrađivan preko 100 puta, najviše za kratku priču i pripovetku. Objavio je: zbirke pesama Nesanicom do istine i Jedino priznajem svoje raspeće , zbirke nagrađenih priča Kaligula na kestenovom listu, Trošenje sna, Trošenje straha i Trošenje (ne)moći, zbirke haiku poezije Krčag za rosu i Stvarnost, nekoliko žanrovskih novela i preko 1800 žanrovskih priča. Zastupljen je u "Antologiji niških pripovedača" i još nekoliko antologija."
O poetici: "Pišem zato što smatram da se pisana reč opire svakoj konačnosti. Materijalni svet je nepobitan ali i prolazan, izgovorena reč, takođe. Pisani trag o materijalnom i duhovnom stanju i u najgorim stradanjima na čudesan način opstaje. I u najevćoj osami, dok pišem, ja nisam sam; osećam bliskost nekog nepoznatog, sutrašnjeg, koji će to (pro)čitati. O uspehu ne razmišljam. Vredi, pokušati!"
DUG JE PUT DO ASFALTA
( Abiit ad plures *)
Te odbegle glasove P.S. lovi u svoju ušnu školjku bez ikakve zebnje. Doći će nepozvana, i otići u zaborav svaka izgovorena reč. Nešto poput prašne u iznenadnom olujnom vetru. Iz njegovog stana, kroz otvoren prozor kulja miris zagorelog pasulja. Za reč, smrad, ovde nema mesta. Za pasulj je vezano mnogo toga negativnog, ipak, ovde nije reč o pasulju već o zaboravnosti.
Lako je reći, e to je, Alchajmerova bolest. Kao prvo, gospodin P.S. nije kuvar. Do nedavno nije znao ni kafu da skuva. Kad je ostao bez supruge prvo je počeo sa kuvanjem kafe. Posle dve godine odlučio se da sebi, posle supe, skuva i pasulj.
Alchajmerova bolest se pojavljuje postepeno. U ranim fazama, pacijent ima relativno male probleme sa usvajanjem novih informacija i pamćenjem gde je ostavio svoje stvari kao što su ključevi ili novčanik. Tada počinju problemi u prepričavanju ranijih događaja, ili u pronalaženju reči da bi se izrazili. Kako bolest napreduje, pacijent može imati poteškoća da se seti koji je dan ili mesec, ili da pronađe put kroz poznato okruženje. Promene u ponašanju se manifestuju tako što pacijent ostaje paranoičan i nesposoban da učestvuje u razgovoru.
P.S. odavno ne vodi nikakve razgovore i ne šeta gradom. Blagost njegove samotne duše nema ko da primeti. Sećanja mu i na daleku prošlost jasna; vidi sebe kao dečaka kako posle žetve pšenično klasje zbira. Ili, prvi put ide u planinu u svojoj sedmoj godini. Noć je, nebo je puno zvezda a on na volujskim kolima. On je zaboravan na svoj način: istovremeno bi da radi više stvari. Na nešto od započetog, eto, zaboravi.
Sve navedeno a u vezi poznate bolesti ne odnosi se na gospodina P.S. On je kuvar bez iskustva, tačnije, iz nužde. On lako uočava dešavanja ispod svog prozora. Vidi, ulica je oživela. Svako ide za svojom šargarepom. Svi ti ljudi koji prolaze, ubeđeni su da su baš oni bili prisutni onog dana kada je svet stvaran zbog njih. Jedino zbog toga oni ne razmišljaju o smrti, grabe dalje, što dalje, do...
P.S. zna za privid prolaznika, prošao je kroz tu zabludu. U inat odbačenoj zabludi negira postojanje sveta. Naravno, i sopstveno. On je tu, u kuhinji, čeka da se pasulj ohladi pa da ga baci u WC šolju. Greh će počiniti, nije pasulju mesto u klozetskoj šolji. Opet, nije on kriv zato što svet nije savršen, ON negira svoje postojanje a to ga sa pravom lišava greha, zebnje, straha, neizvesnosti... Šta će biti s njim posle neizbežne smrti ubeđen je da zna – biće MRAK! Tačnije, stopiće se s mrakom, gustim, crnim, neprozirnim. Za razliku od utrobnog, mrak rake je bez pokreta. Šta će i ko će se pobrinuti o smradu u stanu nije ga briga. Da se uzda u nemoguće, toliko izlapeo nije. Znano mu je, niko nije odvojio nebo od zemlje pa neće moći ni on. Zavidi onima koji su u večitoj zabludi da su nebo i zemlja mnogo udaljeni. Ništa u prirodi nije tako blisko kao nebo i zemlja. Siguran je, toj ljubavi nema premca.
Ljudi i dalje prolaze. Umesto prolaznika P.S. odjednom vidi potok iz detinjstva. Potok ume da žubori, ljudi sve više razgovaraju povišenim tonom, psovke im postale draže od lepih reči. I ne samo to, svako od tih prolaznika jedino je posvećen sebi i svojim problemima, iliti, gleda svoja posla. Oni malobrojni, željni razgovora, u strahu šapuću. Većina koristi mobilni telefon i junački psuje onog koji je na sigurnom ostojanju. Jasna i glasna reč danas je retkost. P.S. zavidi ptičjim kljunovinma na pesmi i mrvicama. Lako je pticama, što im je na duši, to im je i u guši. Jedino ljudi teže nečemu što im Stvoritelj nikad nije preporučio.
P.S. godinama igra svoju igru, to jest, negira svako postojanje. On, koji u dokolici prati sva zbivanja, bilo, dole na ulici ili na malom ekranu. Ima tu (ne)sreću da
stanuje u strogom centru grada. On voli da kaže- u centru (z)grada. Zgrade, po njemu, čine grad, još ga ne čine ljudi. Voleo bi on da je obrnuto ali nije tako.
Ljudi i dalje prolaze... prolaze... Retko se desi da ista osoba prođe dva puta. Zato voli rečne talase; prođu jednom i nikad više. Pasulj nikako da se ohladi a otužan miris biva sve nepodnošljiviji. Odlazi u sobu, onu manju, iliti, spavaću. Što se njega tiče sve mu je jedno gde će zaspati. Izlazi na balkon. Gleda u postrojene kontejnere. Zgrada ima mnogo stanara, otuda, mnogo i otpadaka. Neko bi pomislio da se kod njega javlja bes što sve više ljudi podiže poklopce kontejnera u potrazi za malo sreće. Ne! On to posmatra ubeđen da više ništa ne postoji, da je sve privid. Oprezan je, ako opsuje, prizvaća svoju postojanost.
P.S. svoju osamu ne smatra surovom. On nije žrtva, on nije ništa od onog špto bi se dalo imenovati. Ne želi da laže sebe, uvek je maštao o spokojstvu. Opet, ni spokojstvo nema svoje istinsko poimanje. Svejednost nije spokojstvo. Ljubav još manje. Mržnja, nikako! Zimi kroz prozor gleda mrke dečake kako uporno i spokojno drže smrznute šake ne bi li neko u njih nešto spustio. Deluju spokojno za onog koji ih posmatra. Privid ili istina? Smeje se samom sebi. Kojeg li primera za spokojstvo.
Spokojstvo je verovatno na belom konju. Tačnije, princ na belom konju mora biti spokojan. P.S. odmah ispravlja samog sebe, reč mora zamenjuje sa - trebalo bi. Zbog tog zaključka oseća se malo bolje. Šta ako i konj i princ ne mogu biti spokojni. Princ zbog ljubavi konj zbog zobnice. Brzo ubeđuje sebe da ni kralj ni prosjak nisu spokojni, svako na svoj način. Isto je kod životinja i ptica. Sve mu je lakše.
P.S. dolazi do zaključka da apsolutna sloboda kao i spokojstvo ne postoje. Ipak, on
nije voleo prazne priče, džepove, frižidere, obećanja... Ni prazan stan. Svoj je stan smatrao praznim. To što je on živeo u njemu ništa mu nije značilo. Čovek koji odavno ne priznaje ni jedno postojanje, a koji sve primećuje, normalno je da svoj stan smatra praznim, nikako pustinjom. O ne, njegovi džepovi nisu prazni, posebno od kada je prestao da lažljivcima pozajmljuje novac. Frižeder je pun pića, nađe se u njemu i malo hrane. Ali on zna, praznina je ta koja ume da gricka njegovo spokojstvo kao miš sir. Ne zna zbog čega se setio Aristotela.
Aristotel, i s njim ostali fizičari, sve do Toričelija, verovali su da postoji u prirodi princip koje su nazvali horror vacui, pa su čak mislili da se zbog tog “ straha od praznog” u pumpi podiže voda. Citat se pojavljuje i u drugom obliku: Priroda ne trpi prazninu.
Dugo se smeje. Uistinu, da li je čovek deo prirode? U poslednje vreme mnogo razmišlja. To ne znači da se njegov um pomračio. Mada, sve češće mrmlja sebi u bradu: sve se smračilo, pomračilo, svi beže u mrak, niko ne voli iskonsku svetlost. Zna on da sa godinama splasnu nada i snovi a u čoveku se probudi vera u nemoguće.
P.S, nije gubitnik, on jedino voli svoje ne- bivanje. On ne poništava indivudualni deo sebe; on ne čini ništa osim mehaničkih, iznuđenih pokreta. On i ništa su nerazdvojivo štivo sa jedino mogućim naslovom – SVE-JE-DNO!
P.S. svoje telo vraća u kuhinju. Otvara frižider, uzima flašu i iz iste dugo ispija
crno vino. In vino veritas , glasno kaže i zarazno se smeje. Mahinalno, ovlaš pritvorena vrata u kuhinji, gde nema balkona već jedino žardinjere, širom otvara. Spokojan je, jednostavno, ima želju da poleti... tačnije, da pokuša.
- Poleti već jednom – šapuće mu neko nevidljiv ali jako ubedljiv. P. S. do tog trenutka nije bio poslušan čovek. Naprotiv! Ipak, dođe i taj trenutak kad čovek postane poslušan ne vodeći računa o uzroku i posledici.
Dok leti, P.S. izgovara rečenice koje mu neko, njemu nevidljiv, šapuće : Dug je put do asfalta. Neko ti je odavno ukrao srce, zašto si ga sad pretvorio u grudvu bola? Kakav te sprovod snašao, ti si uvek bio sam kao tišina u davno zapuštenom ambaru. Zamisli da si kralj na šahovskoj tabli, da si doživeo mat u jednom potezu. Ne brini, neko će te već baciti u kontejner najnovije generacije.
----------------------------------
* Pridružio se većini (tj. umro je ).
