Kavez: Katarina Marinković

March 13, 2018

 

Priča Katarine Marinković u konkurenciji je za ZiN nagrade.

 

Katarina Marinković je rođena 13. septembra 1990. godine u Beogradu, gde i danas živi i radi. U gimnaziji je dobila Pekićevu nagradu za esej o pripovetci “Čovek koji je jeo smrt.” 

 

Diplomirala je žurnalistiku na univezitetu u Londonu. Za vreme studija objavljivala je svoje radove na raznim studentskim portalima, kao i kratak članak na temu umetnosti u srpskom dnevnom listu “Politika.” Svoj rad sa fakulteta, koji se bavi položajem umetnika u modernom svetu, objavila je na onlajn portalu “Europe & Me”. 

 

Radila je kao novinar u poslovnim portalima u Srbiji, a trenutno je zaposlena u sektoru marketinga, gde svoju ljubav prema pisanju pretače u kreativne tekstove koji imaju za cilj da pruže ne samo komercijalnu, već i umetničku - kulturološku vrednost.

 

 


Kavez 

 

Miško je bio krupan, stasit vuk, čvrstog tela i gustog belog krzna, koje bi na suncu poprimilo žuto-smeđu boju jesenjeg lišća. Imao je lepe, svetle oči, u isti mah i prijatne i opasne, kao da se iza njih kriju dva potpuno različita bića. Za razliku od drugih vukova u zoo vrtu, koji su svi bili manje više stidljivi i i povučeni, bio je izuzetno društven i ljubopitljiv. Stalno je trčkarao tamo ovamo, pravio nestašluke sa drugarima iz kaveza i postavljao pitanja od kojih se majci, vučici Alfa, dizao pritisak. 

 

“Mama, zašto moramo da budemo ovde zatvoreni?”, pitao bi, očiju prikovalih za metalne rešetke kaveza, kao da će ih, silinom tog svog ispitivačkog pogleda, za trenutak pretvoriti u pepeo. Alfa, koja se, kao i Miško, rodila u zoo vrtu i nije znala za slobodu, uvek bi isto odgovarala: “Nemoj da se mučiš teškim pitanjima. Tu smo gde smo. To je naš život.” 
 
Mišku se, ipak, činilo da ima života i van kaveza. On to nije sigurno znao, ali je osećao. I baš ta mogućnost, ta sitna nada da izvan skučenog prostora, koji ga je gušio, postoji i neki drugi svet - uzbudljiv, širok, nepojmljiv - činili su da praznina u njegovom srcu svaki dan sve više krupnja, a sa njom i neobjašnjiva težnja da je ispuni. Dok su drugi pripadnici čopora revnosno ispunjavali dnevne obaveze i kezili se posetiocima zoo vrta, pozirajući za fotografije, Miško je zurio u ta nepoznata bića sa nekom blagim obzirom, tiho režeći. “Zašto oni mogu da žive na slobodi, a mi ne možemo?” 

 

“Oni su viša vrsta”, objašnjavala bi majka. “Viša vrsta?! Ovi majmunoliki, ćosavi dvonogaši koji znaju samo da se krevelje, a ne umeju ni pošteno da zareže? Oni su viša vrsta? Po čemu su toliko posebni?”  “Oni nas hrane”, rekla bi Alfa. “Hrane nas…jer smo im potrebni. Da ih zabavljamo. Kad im, iz bilo kog razloga, više ne bismo bili zabavni, prestali bi da nas hrane”, razmišljao je naglas Miško, čudeći se drugim vukovima što tako, krajnje ravnodušno, prihvataju svoju sudbinu. Ta njegova čudna osobina da sve preisputuje mnogo je brinula majku. Žalila se drugaricama u čoporu: “Plašim se za ovo svoje dete. Hteo bi više nego što dozvoljava vučji život. Sve mislim, to je mladalački bunt, proći će ga. A on  što je stariji, sve je gori.” Vučice su slušale Alfu i odmahivale glavom, u neodobravanju. Mladi Miško - buntovnik? Hoće da sruši rešetke? Reži na posetioce? Jedna po jedna, počele su da udaljavaju svoju decu od  posrnulog vuka, kao da je zaražen nekom opasnom bolešću. “Neće on da pokvari mog sina!”, govorile su, lažno se osmejujući Alfi, koja je sve to primetila i u sebi umirala od sramote, a još više od brige za svoje izgubljeno dete. Kad je primetio da ga drugovi izbegavaju, Miško je na početku bio izgubljen. Prilazio je njihovim jazbinama i tužno cvileo, moleći ih da mu se pridruže u igri. A kad je čuo da neki vukovi rade na tome da ih premeste u druge kaveze, da ne bi morali više da ga gledaju, tuga je prerasla u srdžbu, a srdžba u pravi pravcati revolt. “Je l’ vidiš šta ti se dešava jer me nisi slušao?”, korila ga je majka (a u sebi tiho uzdisala). Miško je osećao njen bol. Bilo mu je žao što pati zbog njega. Da je imao način, on bi istog trena ugušio tu suludu želju za slobodom. Postao kao drugi, ništa ne bi preispitivao - samo da je mogao. Ali, kako vuk da promeni ćud? U njemu šiklja raspomamljena krv. Očnjaci mu trepere u iščekivanju. Svaka žilica, svaki mišić u telu ispunjeni su nevidljivom snagom - snagom života koji se, zarobljen u kavezu potlačenosti, uzaludno troši. On nije stari, olinjali kurjak kome je dovoljno da oglođe jednu istrulelu kosku da se zasiti, niti je mlađani, slepi vučić koji tiho žmirka na jutarnjem suncu, opijen radošću postojanja. Ne! On je jak, stasit vuk, u punoj snazi. Rođen je da tumara među olistalim krošnjama, da zarije njušku u vlažnu zemlju i troši šape po širokim zelenim lavirintima. A da pri tome nikome ne naškodi. Ta čežnja, da ne bude pod kontrolom ljudi, kojima ništa ne duguje i čije postojanje svojom slobodom ne ugrožava - zar je to razlog da ga se odreknu? Zbog te svoje kontraške prirode stekao je prezir čuvara u zoo vrtu, koji su ga se istovremeno i plašili i smejali mu se. “Vidi ti to, vuk hoće slobodu! Ha ha ha!” Jednom je, ne izdržavši podsmeh, zarežao na čuvara, a ovaj ga je tako jako udario po njušci, da je raskvario. U vučjem svetu to je bio pravi sklandal. “On se bije sa čuvarima!”,  govorili su, okrećući glavu od povređenog vuka, čije su lepe, svetle oči, poprimile baršunasto crvenu boju krvi. Bio je sam na svetu. Čak i njegova rođena majka, blaga i dobrodušna Alfa, kao da je digla ruke od njega. Ništa mu više nije govorila, samo je ponekad, šćućurena u svojoj jazbini, kao u snu ponavljala “A bio je tako dobro dete, moj Miško…” 

 

Došlo je proleće. Ceo zoo vrt se pretvorio u veliki praznik životu. Ptice u kavezima su veselo cvrkutale, medvedi su izbauljali iz svojih skloništa i izležavali se na blagom martovskom suncu, žirafe su ushićeno pružale vratove ka osunčanim oblacima, kao da će ih dodirnuti…U Mišku se dogodila neka promena. On više nije bio onaj stari, ljubopitljivi vuk. Klonuo je, zatrovan jedom i uvređen samoćom. Oči su mu postale mutne i razvodnjene, kao da je u njih nešto kanulo, a krzno tanko i sparušeno, kao u matorog kurjaka. Posetioci zoo vrta, koji su na proleće stizali u gomilama, pokazivali su prstom na olinjalog vuka, smejući se. “Mama,mama, kako je ovaj ružan!” On ih je, sirotan, gledao, podvijenog repa, stideći se sam sebe, i uzaludno cvileo, moleći ih da mu se ne rugaju. Misao o slobodi nije napustila Miška, ali je poprimila sasvim drugi oblik. To je sada bila nedostižna zelja - nešto što nikada neće doživeti i što postoji samo da ga muči umesto da mu pruži nadu. Rumeni sunčevi zraci bojili su njegovu dlaku u žuto-smeđu boju jesenjeg lišća, a crna koprena razočarenja padala je na njegovu vučju dušu kao zavesa koja se više neće dići, iza koje, na usamljenoj pozornici stradanja, više nema života. Tog dana, kad je sebi odlučio sudbinu, Miško je bio neobično dobro raspoložen.

 

Bilo je to lepo popodne. Zlatni prolećni sumrak bacao je tihu, prijatnu svetlost na stanovnike zoo vrta, nežno im milujući lica. Po svim ćoškovima kao da se rasuo neki pepeljasti prah koji mami, zanosi i opija, budi neki slatki melem u duši, slast življenja… Naš vuk je dugo gledao u to prolećno čudo, kao omađijan. Čula, umrtvljena tokom duge zime, kao da su se probudila iz dugog sna. Po prvi put od ko zna kad, se nasmešio - osećao se da opet, kako tako, živi. Nedaleko od njegovog kaveza, odvojen kratkom, utabanom stazicom, nalazio se kafić za posetioce. U njemu je, zagledana u mobilni telefon, sedela jedna žena, a pored nje dete od nekih pet, šest godina. Podstaknut nepažnjom, dečak je prepoznao šansu za nestašluk. Napravio je dva, tri oprezna koraka. Zastao je, osvrnuo se. Majka je i dalje gledala u mobilni. Učinio je još jedan nesiguran pokret, a zatim, okuražen,  kao munja klisnuo do vučjeg kaveza. 

 

Tu je, na raspolaganju posetiocima, bio samo Miško. Dete je isprva nemo gledalo u vuka. Možda ga nije tako zamišljao. Deci opisuju vukove kao opasne, snažne zveri. Ovaj pred njim nije bio ni opasan, ni snažan. U želji da bolje osmotri životinju, kažiprstom je izveo naredbu - “dođi ovamo.” Miško nije reagovao. Ponovio je pokret, opet bez uspeha. Ne znajući šta dalje, sledećeg trenutuka je podviknuo: “Hej ti! Dolazi!” To je bio izgovorio sa autoritetom, kao da se obraća nekome nižem od sebe. Vuk je naćuljio uši. I dalje nije okretao glavu. “Vuče!”, uzviknuo je dečak. Ni sam ne zna zašto, tek - Miško je na taj poziv, instinktivno, protiv svoje volje, izvio vrat. Pogledi su im se susreli. Dalje je sve bilo - kao u snu.

 

Dozivajući vuka, dečak je proturio prste kroz rešetke kaveza. Olinjali vuk se propeo na zadnje noge. Isprva je to bila čista radoznalost. Da vidi tog ko ga doziva. A onda je u njemu nešto puklo. Krv mu se sjurila u glavu, oslepela ga, čula su mu podivljala u jarosnoj svetlosti sumraka. Obuzeo ga je nepoznat, nekontrolisan nagon, da pokaže zube nepravdi. Sav njegov pređašnji život sa detinjstvom, odrastanjem, majčinim učenjem i drugarskim uspomenama, nestao je u treptaju svetlosti. U tom pomračenju uma, ostala je samo jedna velika praznina koja bolno pulsira, lomi ga i rastura takvom silinom da od njega ne bi ništa do par užagrenih očiju i uzdrhtalih zuba. Ima, u svakome od nas, neke protivurečnosti. Ime joj je: dobro i zlo. Jedno postoji da nas izvede na pravi put, drugo da nas iskušava. Naš zadatak nije da pomirimo te dve sile, čija borba traje otkad je sveta i veka, nego baš naprotiv - da herojski podnesemo tu bitku. Da ućutkamo mržnju kad je  najglasnija, održimo veru i kad nemamo u šta da verujemo, da u najmračnijem impulsu raspalimo svetlost. Kad je tama sve što nas okružuje, da je pronađemo u nama samima. 


Spokojnu tišinu zoo vrta prekinuo je dečji urlik. Taj krik svoje žrtve, čiji je nevini prst stezao među zubima, proboo je Miška kao nož. Kao da je on sam bio ugrizen, stresao se od bola.  Istog trenutka je rasklopio čeljusti, puštajući dečaka na slobodu. U zoo vrtu je nastala ludnica. Majka ugriženog dečaka je dotrčala do kaveza i bez prestanka vrštala: “U pomoć!  U pomoć!”.  Posetioci su jurišali levo desno, kukajući i zapomažući. Oko vučjeg kaveza se stvorila grupa naoružanih čuvara, koji su se uz glasne psovke raspravljali šta i kako treba raditi. Miško ništa nije video i ništa nije čuo. Pao je na zemlju, oborenog repa, kao mrtav. Iz kaveza su iskočili drugi vukovi, očiju izbečenih od prekora, usta oklembešenih od sramote. Među njima je bila i vučića Alfa - premrlog, strašnog pogleda od koga boli duša. Dok su oko nje jedna za drugom kao ledena kiša pljuštale osude - Strašno! - Sramota! - Ubica! - Na robiju!, Alfa je potrčala ka svom Mišku. Bacila se jednim skokom cela preko njega da ga svojim toplim, majčinskim telom zaštiti, ako već nije mogla od životnog zla, onda bar od zlih pogleda. 

 

Dugo su većali šta će sa njim. Razmatrali su njegovu sudbinu kao neku formalnost koju treba što pre rešiti, naravno, u njihovu korist. Jedni su tvrdili da treba da mu se oprosti. Na kraju krajeva, majka je sama kriva što nije pazila dete, pa je proturilo prste kroz rešetke. Drugi su bili neumoljivi - treba ga žrtvovati. Čitava javnost je brujala o incidentu. Novinari su dolazili da fotografišu krvoločnog vuka. Stizali su kojekakvi protestanti i zaštitnici ljudskih prava, raspitivali se znatiželjnici, komentarisali dušebržnici. Čak su se i obični posetioci zoo vrta sada raspitivali za kavez gde živi - ozloglašeni. Sve je brujalo od rasprava, krivica, spletkarenja - jednom rečju svega što je zlo i naopako na ovom svetu. U jednom danu Miško je postao glavna tema sveta od koga je toliko čeznuo da pobegne. A on? Razboleo se. Strah mu je treperio u kostima. Krzno mu je otpadalo. Smršao je, usukao se, rastrojio. Sam je sebe osudio, bez da posluša šta drugi kažu. A govorili su, i te kako su govorili - da je varvarin, ubica, izdajica vučjeg roda, crna ovca u čoporu… Sirota Alfa nije mogla da živi od povika i osuda. I ona se, kao Miško, povukla u svoju jazbinu, iz koje skoro da nije izlazila, plačući i kukajući nad svojim ljubimcem i njegovom tužnom sudbinom. To je sve trajalo skoro mesec dana. Zatim su konačno doneli odluku. Žrtvovaće ga. Moraju, zbog reputacije zoo vrta. Jedna od vučica je to načula i prenela Alfi, koja je kriknula kao da je živu kolju. “Ne! Mog Miška!”  Gorke majčinske suze su joj se slivale niz obraze dok je šapama milovala svog vučića, koji je svoju sudbinu prihvatio krajnje ravnodušno. Nije se žalio. Nije protestvovao. Tog, poslednjeg dana, izašao je iz jazbine nagleda prolećnog jutra. Udišući čist jutarnji vazduh, upijajući vidikom raznolike obrise sveta i raskošne boje proleća, koje su mu se činile lepše nego ikad, Miško po prvi put, otkad zna za sebe, nije žalio za slobodom. U njemu je pulsiralo sto života. Ovaj jedan, što mu je izmicao, bio je samo promašeni hitac ka nečem lepšem, boljem, pravednijem. Sa tom mišlju je otišao, nečujno. Ni zvuk nije ispustio. Samo se, još dugo, a naročito noću, čulo tužno zavijanje vučice Alfe, koja nikada, dok god je živela, nije prestala da doziva svog Miška i bez prestanka je, šćućurena u svojoj jazbini, kao u snu ponavljala: “On je krupan, snažan vuk.  Ima malo luckaste ideje. To me brine, previše misli. Ali, dobar je on vuk, moj Miško.” 

 

Da li je zaista bio dobar? Ko bi to znao. Iza njega, osim ovih nekoliko redova, nije ostalo skoro ništa. Otišao je, kao što je i živeo, bez glasa i traga. Kad bi, međutim, vukovi mogli da govore, odnosno kad bi ljudi mogli i hteli da čuju govor vukova, govorio bi ovako: “Ko ste vi da nas strpate u kaveze? Odakle vam pravo da mi sudite? Prozlio sam se, zastranio, uvredio život. To znam, priznajem.  Ali isto tako znam da će jednom pasti vaše rešetke.  Srušiće se vaši zakoni, ustuknuće vaša pravila. Sloboda će biti jedina istina.” 

 

 

Share on Facebook
Share on Twitter
Please reload

ZiN Daily is published by ZVONA i NARI, Cultural Production Cooperative

Vrčevan 32, 52204 Ližnjan, Istria, Croatia

OIB 73342230946

ISSN 2459-9379

Editors: Natalija Grgorinić, Ljubomir Grgorinić Rađen & Ognjen Rađen

 

Copyright © 2017-2018, ZVONA i NARI, Cultural Production Cooperative

The rights to all content presented at www.zvonainari.hr belong to its respective authors.

Any further reproduction or dissemination of this content is prohibited without a written consent from its authors. 
All Rights Reserved.

The image of Quasimodo is by French artist Louis Steinheil, which appeared in  the 1844 edition of Victor Hugo's "Notre-Dame de Paris" published by Perrotin of Paris.

ZVONA i NARI

are supported by:

ZVONA i NARI - Library & Literary Retreat - Vrčevan 32, 52204 Ližnjan, Croatia - + 385 99 232 7926 - zvonainari@gmail.com - (c) 2011.-2018.