Jelena o sebi: Rođena 1987. u Beogradu gde i danas živi i radi. Piše drame, pesme,priče, novinske tekstove već više od decenije i objavljuje ih u Srbiji i regionu. U poslednje vreme posvećena razvijanju digitalne umetnosti za decu. Drame i pesme su joj prevođene na engleski i poljski jezik. Dobitnica Zmajeve nagrade za 2014. godinu za tekst monodrame za decu " Kokice ne goje ". Na stipendijama boravila u Puli, Berlinu, Frankfurtu, Nišu, Bregencu, Amsterdamu. Drame su joj postavljane u Beogradu i Novom Sadu. Povremeno radi kao dramski pedagog. Član ASSITEJ Srbije.
Jelena o svom radu: "Jedino u šta suštinski verujem je iskrenost prema sebi i svetu. Tako pišem. Kompromisi ne postoje u tom iskrenom pristupu. Umetnost služi da deo sebe date u svet i kosmos ne tražeći ništa zauzvrat."
Drugarska.
Moje drugarice preboljevaju momke
A ja im pravim društvo
Dok slobodno hodaju ponovo gradom
Moje drugarice preboljevaju momke
Oni nisu bili pravi
to smo znale od početka
Pravile smo se pa šta
Svi se u ovom svetu malo prave
Da su geniji umetnici pevači crtači sportisti
Ja da umem da se pravim bila bih bokser
Luzer sa rukavicama
Ali ne umem
Moje drugarice preboljevaju momke
Jednoj je čovek bio drvo i nije je razumeo
Ostavila ga je i sada se stalno smeje
Iako joj život uopšte nije smešan
Jednoj je čovek bio pogrešan
Ostavila ga je malo plače malo se smeje
Takav je život
Moje drugarice preboljevaju momke
Ja moje isto jesam
Jednom sam bila mnogo luda
Jednom sam bila bolesna mršava i pregažena
I nisam to zaboravila
Moje drugarice preboljevaju momke
Nemojte biti stoka i zaboraviti
Koliko je mnogo teško da se preboljeva
Mnogo teško kao kad se seli babin orman
I pije na prazan stomak
Ne zaboravite
Vaše drugarice preboljevaju momke
Hajte i vi sa njima
Nikad nije sve odbolovano
Uvek može još
Uvek ima suza
Uvek nešto niste rekli
Ne lažite
I preboljevajte – makar i na silu.
Pet nula.
Pod kožu nam se podvukao hroničan umor
I nema te šolje kafe
Koja bi bila dovoljno jaka da ga otera
Kao što nema ispravnog kreveta u kome
Možemo da spavamo bez trzalica
Da li smo sve uradili kako treba
Zato što nikada nismo
Nikada ništa nije dovoljno dobro
Ni pet nula
Ni vukovac
Ni udata
Ni majka
Nema ispravnog kreveta
Kao što nema ni ispravne odluke
Nikada se nećemo odmoriti
Kao što nikada nećemo zapravo uspeti
Onako za zlatnu medalju
Za nazdravi šampanjcem
Nikada nećemo uspeti
I neće biti drugog puta.
Trešnje, ne zaboravi.
i ta svetlo plava haljina
i te fleke od trešanja
sve se to desilo nekom drugom
čuješ li me
nekad nije važno da gledaš u sat
nego kad prolazi voz
i kako jutros miriše pruga
i tu svetlo plavu haljinu
nikad nisi obukla
i te trešnje nikad nisi jela
rukama uz mljackanje
to se nikad nije desilo
kao što nikad nisi stala
uz reku i vikala
kao što nikad nisi stala
uz reku i ćutala
misleći da će se stvari same rešiti.
i ta svetlo plava haljina
nju nikad nisi dobila za petnaesti rođendan
kao što on nikad nije doneo te trešnje
i ti nikad nisi bila musava
i život je počeo sam od sebe.
