Krv ima ukus metala: Tamara Babić

August 29, 2018

 

 

 

 

Tamara Babić (Sombor, 1990) u svojoj biografiji navodi: "Osnovne i master studije završila na Odseku za srpski jezik na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu. Bavi se pisanjem poezije, proze, metodološkim radom i lekturom. Oblasti interesovanja: avangardna poezija i savremena svetska proza. 
Učestvovala je na Festivalu poezije mladih u Vrbasu kao jedan od deset finalista 2016. i 2017. godine. Organizator je Somborskog književnog festivala u Somboru. Član je uredništva časopisa Dometi.

Tamara o svom radu: "Pisanje smatram jedinom opcijom za ispoljavanje misli koje se ne mogu iskazati nikako drugačije. Anksioznost nesređenih misli izgleda smisleno jedino na papiru."

 

 

Krv ima ukus metala

 

Slobodanu

 

 

Voleo je da se igra rata kao mali. Skupio bi sve drugare i jurišao sa njima. Oni protiv Onih, svako na svojoj strani ulice, braneći svoju teritoriju.

Do ručka.

Tada bi se svi uvukli u toplinu doma i pojeli ukusan obrok.

Uzeli bi svoje plastične pištolje, pruće i poklopce od kanti koji su izigravali štitove. Tutnjalo bi u njihovim glavama. Svaki put kada bi neko izgovorio Bum, Tfff, Phhh, sa druge strane bi se čulo Aaaa pogođenog vojnika. Bacali bi zemlju uvis kako bi dočarali padanje bombi.

Do večere.

Tada bi začuli glasove koji su ih dozivali na mleko i palačinke, i ostajali u kućama da gledaju crtane filmove.

Bio je mrak. Po mraku se ne ide napolje. Po mraku se ne ratuje. Po mraku si u svojoj kući, sediš između roditelja koji te na smenu maze i govore da je sve u redu kada se trgneš od buke u crtanom filmu.

A sada?

Sada sedi u rovu i sluša zvuk neprijateljske vatre. To što mu drma telo je zvuk prave puške i prave bombe. Klepetanje od kojeg se ježi je zvuk motora aviona koji ga nadleće kako bi proverio da li je neko od neprijatelja preživeo. Parče hleba koje je sačuvao ima na sebi komade zgrušanog blata i tragove krvi. Ali dobro, naša je, nije njihova. Setio se svoje prve posekotine. U igri žandara i lopova on bi uvek bio žandar, naravno. Voleo je red i nije mogao da podnese kada neko otima tuđe. Zato je i sada u ovoj situaciji. Želeo je da nadmudri lopova, pa se, kao što je gledao u filmovima, sakrio i čekao. Strpljivo, tiho, bez udisaja i zvuka krckanja keksa sa kojim bi ga majka uvek slala u igru. U želji da se što više uvuče u živicu, izgrebao je ruke. Ratna povreda! To će biti odličan prvi pasus u sastavu kada se vrati u školu. U vestima su uvek govorili kako su neki vojnici povređeni i odlikovani medaljama i ordenjem. Kako bi bilo dobro dobiti orden! Zadovoljio bi se da ga samo pomenu u vestima, njega i njegovu hrabrost. Da nije strepeo od neprijatelja. Lagano je jagodicama prelazio preko crvene kapi koja se stvorila. Napipavao je pulsirajući dotok krvi i iznova čekao novi nalet kada bi sklonio ono što je do tada izašlo. Spustio je kapljicu na donju usnu bojeći se da je direktno spusti na jezik. Vrhom jezika ju je pokupio i zatvorio oči dok je pustio čulo da radi svoje. Mljackao je i mešao pljuvačku u ustima želeći da oseti drugi ukus od onog koji mu je trenutno bio na pameti. Metal. Krv ima ukus metala. Nije mogao da sakrije razočaranje. Moraće da otrese ostatke zemlje. Ako nešto ostane, praviće se da je bakin džem. Onaj u koji je dodavala tajni začin. Pred smrt mu je rekla da je to govorila samo da bi nervirala svoju sestru. „Ona je ceo život mislila da je bolja od mene. Pa barem neka džem ja spremam bolje.“ Isti onaj džem za koji bi baka ljuštila šljive jer je znala da mu ljuska smeta. Baka je bila jaka žena. I on je jak, nema veze što se boji. Da li je nejunački reći da se bojiš dok čekaš smrt? Da li je nejunački reći da bi voleo da nisi ovde, nego na nekom drugom mestu? Bilo kom. Možda sa druge strane jer je neprijatelj jači. Možda u kuhinji, u dimu palačinki koje cvrče u starom tiganju sa krivom drškom, ali baka kaže da su baš u njemu palačinke najbolje. I on se slaže. Sada vidi taj tiganj, te tačkice, dim. Kao da moze da oseti tih par kapi ekstrakta vanile koje baka stavlja jer zaista prave razliku.

Pritisak u ušima razbija svu snenu uljuljkanost.

Nikada nije otišao u Nemačku. Toliki pozivi prijatelja nisu slomili strah od napuštanja porodice radi sitnog odmora duše. Nikada se nije ni vozio liftom. Bojao se te metalne kutije koja nepredvidivo zarobi čoveka koji ne može da spreči da se nešto loše desi. Toliko stvari je ulivalo strah u njegovo telo. Sada bi išao u Nemačku. Sada bi se vozio i liftom. Dođavola, išao bi liftom skroz do Nemačke, grad po grad, kroz sve granice. Toliko toga bi promenio, a nije stigao. Više od toga ga je mučilo razmišljanje da li će ikada biti u prilici da se boji tih stvari.

Pokušavao je da grmljavinu koja ga je okruživala prekrije plačom koji ga je ispratio. Tim nejakim glasom koji se bunio jer je osetio da ostaje bez oslonca. Mislio je na sve prilike koje će propustiti. Njen prvi rođendan, prvi korak, prvi dan škole, prvi poljubac. Zaklopio je oči i razmišljao o tome ko će biti tu da je odbrani. Tek što ju je upoznao, a već je morao da joj kaže zbogom. I mrzeo je to zbogom. Zato je u jednom trenutku prestao da se pozdravlja. Prestao je da nekoga pozdravlja i dočekuje i da isto to neko govori njemu. Nije mogao da pronađe reči i zato ih nije ni izgovarao. Dugo bi ćutao u pauzama između odlaska na ratište. One su bile spokojne dok je on bio kod kuće, osećale su se bezbednije. Nije hteo da to kvari dubokim jecajima koji su izlazili iz njega u tišini noći. Zato bi se zatvarao u kupatilo i svu svoju muku iz snova bi izbacivao u peškir koji bi grizao i kidao. I zato je sve držao u sebi. To je njegovo breme. Mrzeo je sebe svaki put kada bi odlazio. Znao je da ide da učini zemlju slobodnom i bezbednom. Obećao joj je to dok ga je gledala ne shvatajući šta joj govori. Mrzeo je što su prve suze koje ona vidi njegove, muške. To je bila prva tajna koju su nemim pogledom sakrili u podsvest. Ona je videla samo obris ljudskog lika i glas koji je slušala devet meseci. Iznutra. U pauzama. Ratnim. On je video nadu da se vrati. I da više nema pauza. Ratnih.

Pogledao je u svoje ruke. I dalje su ga ponekad pekli žuljevi koji su nastali, sada mu se činilo kao u nekom drugom životu, dok je sa ocem radio na njivi u pauzi od... U pauzi od čega? Da li je bio na pauzi dok je bio čovek i radio sve ono što su radili njegov brat, komšija, prijatelj, ili je bio na pauzi dok je sa nepoznatim ljudima vodio bitke koje nije razumeo? Neke stvari nije mogao da razume na hladnoj zemlji svoje domovine. I to je domovina, dala mu je svu istoriju koja se lomila na ljudima kao što je on. Običnim.

 

***

 

Na samrtnoj postelji, iznuren, izmoren, daleko od svog bića i postojanja, u polusvesti, između par lucidnih trenutaka, ponovo je bio na ratištu. „Nije ga pustilo“, govorili su. Te stvari, to te nikada ne pušta. A i kako može? Kako da zaboraviš sve što si video? Mislio je ono što nije imao snage da izgovori. I viđao ih je. Svakog poginulog. Preživljavao je poslednje krike svojih ratnih drugova. Ispred sebe je opipavao uniformu drugačijeg štofa od onog koji je poznavao. Kvalitetnijeg i druge boje. I bojao se, ponovo. Bojao se tog glasa koji nije razumeo. Pretpostavljao je naredbe, odskakivao na povike poslednjim atomima snage koji su mu podizali telo da udahne. Izdasima je napuštao svet i opraštao se od svega poznatog onako kako je hiljadu puta na hladnoj zemlj, daleko od svega, zamišljao. Na ratištu, zarobljen od strane neprijatelja. U kasnim večernjim satima, njegovu postelju su posećivale one. Žena i deca. Ćerke. Svaka od njih je zadržavala dah i skupljala snagu kako bi, iako su znale da je njegov um davno napustio telo, ipak zadržale poneki deo njega za sebe. Želele su da ukradu trenutke sa njim što su više mogle. Znale su da se kraj bliži. Ipak, zastale bi ponekad ispred vrata njegove sobe i nadale se da će ih, kada zakorače u zamračenu sobu, on dočekati sedeći na krevetu. Ili barem on, onakav kakav je nekada bio. Stena od čoveka, potamneo od radova u dvorištu. Uzalud. Davno je nestao fizički, a znale su da je pitanje dana kada će ga izgubiti psihički. Vodile su bitku sa osećajem nade i puštanja. Mrzele su kada bi im neko rekao da je bolje da ode, da se ne muči. Znale su da se muči. Ali, isto tako su znale da se muči zbog njih, da želi da se oprosti ali da ne može. Kako da se oprosti od njih? Kako da ih ostavi same i nezaštićene? To mu je bio najveći poraz u životu. Ponekad bi ih video i čuo. Znao je da ga čekaju. Čekaju da nestane jer su izgubile snagu čekajući da im se vrati. I on čeka. Da ih reši muke. To je on sada. Muka i teret, za sebe i druge. Da je barem u uniformi. Ratnik zna: kada ne možeš da se boriš i kada se kraj približi, presudiš sebi. Ne dozvoli neprijatelju da te zarobi, ni prijatelju da te gleda kako se mučiš.

 

***

 

Konačno ga je pustilo.

 

 

Share on Facebook
Share on Twitter
Please reload

ZiN Daily is published by ZVONA i NARI, Cultural Production Cooperative

Vrčevan 32, 52204 Ližnjan, Istria, Croatia

OIB 73342230946

ISSN 2459-9379

Editors: Natalija Grgorinić, Ljubomir Grgorinić Rađen & Ognjen Rađen

 

Copyright © 2017-2018, ZVONA i NARI, Cultural Production Cooperative

The rights to all content presented at www.zvonainari.hr belong to its respective authors.

Any further reproduction or dissemination of this content is prohibited without a written consent from its authors. 
All Rights Reserved.

The image of Quasimodo is by French artist Louis Steinheil, which appeared in  the 1844 edition of Victor Hugo's "Notre-Dame de Paris" published by Perrotin of Paris.

ZVONA i NARI

are supported by:

ZVONA i NARI - Library & Literary Retreat - Vrčevan 32, 52204 Ližnjan, Croatia - + 385 99 232 7926 - zvonainari@gmail.com - (c) 2011.-2018.