Ja sam taj pisac: Željko Ivanji

October 18, 2018

 

 

 

Željko Ivanji u svojoj biografiji ističe: "Rođen u Beogradu 1970. godine. Završio pravni fakultet u Beogradu i master studije u oblasti menadžmenta. Stalno zaposlen u Pošti Srbije. Bavi se pisanjem kratkih priča. Nagrađivan za kratke priče na više konkursa (Kreativno pisanje, Udruženje Mokranjac, internet magazin "Crna ovca"). Svoje kratke priče i eseje objavljivao u novosadskom "Dnevniku", magazinu "Vodič za život", dnevnim novinama "Blic" i stručnom časopisu "Srpska Ekonomija"".

 

O svom radu Željko kaže: "Moja poetika izvire iz mene i služi mojim čitaocima. Zbog njih i pišem. Stalo mi je da me čitaoci pročitaju. To je moj jedini moto i inspiracija."

 

 

 

 

 

 

Ja sam taj pisac

 

     

 

Julijana Balogh bivša rumunska gimnastičarka mađarskog porekla, umetničkog imena Julie Baal, ležala je ispred mene na svom radnom mestu. Imala je puno posla. Umetnički tim je radio na novom projektu koji je trebalo da nam donese svetsku slavu i dovede na prvo mesto industrije mekih porno filmova. Za one koji ne znaju, a znam da ih je baš malo, razlika između mekih i tvrdih XXX filmova je u tome što ovi prvi imaju priču. Ja sam naravno scenarista, nekadašnji perspektivni pisac. Moje kratke priče po broju stranica i po formatu se nisu prodavale, da bi ih nakon bezuspešne prodaje besplatno delili uz dnevne novine. I tako…

 

Svi ti svetovi koji vas gledaju sa polica su zamišljeni, ne izmišljeni, proizvod mašte zamišljenog autora. Jedan svet je na noćnom stočiću, drugi u tašni, treći u skladu sa bojom nameštaja. Neki svetovi su vam preporučeni, neki sa ili bez posvete poklonjeni, dok su ostali zaboravljeni. Kupci novina prosto nisu želeli moje priče. Kada sam video moju poslednju knjigu, nabubrelu u barici od kiše, ostavljenu, samu, pomislio sam da njom omeđeni svet zaslužuje da bude predstavljen i pokazan u najelementarnijem obliku. Od tada pišem scenarije za meke porno filmove. Oni uvek imaju zaplet, sa puno ljubavnih scena, dok se sam čin ne vidi i prepušten je mašti gledaoca. Ono što je za mene bilo vođenje ljubavi sada zovem seksom. Poljubac je bio početak veze, a sada predigra. Sve što je išlo posle… “i tako su postali jedno“, postalo je „požudno je uzeo“. „Zajedno su dostigli vrhunac“, bilo je „zajedno su svršili“. Sve to već znate, da… znate.

 

Posle scena u restoranu, uvek je po pravilu sledila scena u krevetu. Uloge za Julie sam sa zadovoljstvom pisao. Julie je bila posebna. Imao sam osećaj da je godinama poznajem iako sa njom nisam prozborio ni reč. Verovatno smo se poznavali u prošlom životu. Pre par desetina hiljada godina, kada bih se vratio iz lova i kada se osmeh prvi put pojavio, njen osmeh je bio namenjen meni. Pre par hiljada godina, u kućama Knososa dok sam slikao oči delfina, bojio sam ih bojom njenih očiju, koje sada vidim. Atahualpa mi je pre par stotina godina dok su ga davili stiskom ruke predao papirić na kojem je pisalo Julie. Pre par desetina godina, kada su me pronašli u dubokoj močvari Vijetnama, na obali je nađen šlem na kojem je nanetim blatom napisano slovo J.

 

Pored toga što sam pisao, kao što vidite ponekad bi nešto i naslikao.

 

Na krevetu je ležala Julie, koja je pod svetlom reflektora izgledala je besprekorno. Crveni satenski pokrivač, njena potpuno bela noga koja je iz njega virila, beli lakovani noćni stočić sa crnim starinskim telefonom i porcelanskom vazom prepunom belih kala. Zid je bio taman, gotovo crn. To je zapravo bio kompromis sa produkcijom. Prema mom scenariju, ona je bila u beloj prozirnoj haljini, u ruci je držala tek uzbrani limun, koji je žutom zračio na njenoj preplanuloj ruci  čistoj poput njene haljine. Bila je nasmejana. Kosu joj je mrsio južni vetar, kosu koja joj je otežala od morske soli, vlažna. U vazduhu je bilo more, a u moru vazduh, kojim su ribe mogle da dišu. Njena omiljena biserna ogrlica se završavala gde počinju njene grudi, a one su se završavale podižući njenu halinu malim nar bradavicama. Čamac se približavao pomognut veslima koja su pravilnim ritmom prevrtala more praveći blage talase. Sklad mora je bio poremećen, ono se mrštilo na kormilara. Ona je za njega bila svetionik, kojem je težio, da bi se na kraju žrtvovao nasukavši se na stene koje su svetionik nosile. Cilj nije bio put, cilj je bio da njegov čamac zauvek ostane tu pored nje, koja je pozivala na žrtvu. On se žrtvovao, svetionik je svetlo ugasio, a stene su ostale zajedno sa razbijenim čamcem.

 

Da, to je pisalo u scenariju. Zamislio sam da ove reči izgovara narator, dok su njih dvoje vodili ljubav. Na kraju, moj scenario je opisao hotelsku sobu, ni nalik ovoj u kojoj sam se nalazio a za koju već znate kako izgleda. Zaboravio sam šampanjac na kraju, ali režiser je rekao da je šampanjac potpis njegovih remek dela.

 

Kada su se svetla reflektora ugasila, ostali smo Julie i ja. I dalje je ležala u krevetu izmučena glumom.

Čuo sam njen san. Prišao sam joj, i dok ležala je na levoj strani, pramen kose joj je padao preko desne strane lica, koji sam sklonio iza njenog uha oslobodivši joj oko koje je skrivao kapak sa završetkom dugih trepavica. Nisam voleo što je čupala obrve. Zamišljao sam kako ih oslikava uvežbanim pokretom ruke, kako sredjuje trepavice, polako ih izvlačeći. Na krajičcima usana video se trag ljubavi, ne od poljubaca, već od ljubavi kao takve, čiste ljubavi koja je njena usta činila stalno nasmejanim. Grudi, dva nara pripadali su moru, a ne hotelskoj sobi.

 

Prozor se otvorio praskom, naglo pod naletom vetra. Ona je kriknula probudjena iznenadnom bukom. Pogledala me naglo se ispravivši, ne obazirući pažnju na čaršav koji joj je skliznuo sa grudi.

„Sanjala sam da padam sa vratila“, reče uplašeno, dok je navlačila pokrivač preko grudi. „Znaš, to mi se retko dešavalo, ali se dešavalo“. Ispružila se na krevetu, protegnuvši se.

„A ti, šta gledaš?“, nastavi.

„Gledam u tebe“, rekoh.

„I šta vidiš?“

„Pokušavam da ti vidim oči.“ Njene oči su bile duboke, poželjne i u koje bih rado zaronio.

„Vidim tvoje oči, tvoje grudi. U mom filmu ti je bila namenjena druga uloga. More i sve što ide uz to!“

„One koji gledaju moje filmove to najmanje interesuje. Oni vole klasiku“, reče zevnuvši.

„Znam.“, rekoh jedva čujno.

U polumraku sobe, kale nisu mirisale. Imao sam utisak da obnaženo telo miriše mirisom pokošenog sena. Soba je dopuštala da bude obasjana svetlima farova automobila, koja su zamenila svetlost do malopre upaljenih reflektora. Gubila je sjaj koji bi se iznova vratio, a potom  bi zasijala u punoj svetlosti.

 

*

 

Kuća moje porodice je zapravo više bila baraka. Imao sam osećaj da se  ljuljala pod našim nogama. Roditelji često nisu bili kod kuće, pa bi brigu o nama poverili jednoj devojci iz komšiluka. Neka bude samo devojka plave kose koju je vezivala u rep, velikih očiju i prćastog nosa, visokog čela u cvetnoj haljini. Njena stopala su bila bosa, često uprljana vekovnim ostacima predaka koji su živeli pre nas, a koje su trošne daske primile ne mogavši drugačije. Kakav kontrast u odnosu na belinu kojom je zračila! Spremala je ručak za dva dana, najčešće kupus čiji se miris mešao sa njenim mirisom sveže ispeglane posteljine. Mislio sam na njene ruke, brinuo sam se za njih kada je u šporet vešto ubacivala drva, a ja sam maštao da sam to drvo, koje je prvo raslo i koje je svoj smisao dobilo tek kada je podeljeno na komade koje će ona dodirnuti. Ruke su joj ostale meke, to znam, jer bi me pomazila po kosi, sklanjajući mi šiške. Često je sedela pored prozora, podigavši noge na stolicu, a potom bi obgrlila kolena privivši ih do glave koju bi potom na njih oslonila. Sunce bi prodrlo kroz prozor osvetlivši njeno lice, a ja sam ležeći u krevetu video samo njegovu tamnu stranu. Jedan pramen njene kose je ispao iz repa i prevalio se preko lica, a ona bi ga veštim pokretom namestila iza uveta, da bi se ponovo nestašan našao ispred njenog nosa. Osvetljen sunčevim zrakom, taj pramen je postao cilj kojem sam težio. Na kraju sam ga dobio. Godinama kasnije, pre nego što ću svoju karijeru pisca započeti napustivši roditeljsku kuću, dala mi je taj pramen. Odvojivši se od njenog zagrljaja, sklonivši joj glavu koja je bila zarivena u moje rame mokro od suza, panično je tražila makaze kojem bi odsekla deo svoje kose, tu tekovinu prapočetka upisanu u knjigu njenih predaka, koji su joj dali plavu kosu u nasleđe kao miraz. Na samom kraju tanki pramen je odsekla kuhinjskim nožem. Uzevši ga sa pažnjom da ni jedna vlas ne bude izgubljena, potrčao sam kroz vrata koja su ostala otvorena ne okrenuvši se. Trčao sam po sveže pokošenoj travi, da bih završio u obližnjem polju lavande. U platnenu kesicu nevešto izvezenu njenom rukom položio sam pramen kose pomešavši ga sa ubranom lavandom.

 

*

 

„Hej, gde si? Spavaš u mom društvu“, reče Julie prenuvši me.

„Ne“ rekoh otegnuto. „Razmišljam.“

„O čemu?“

„Komplikovano je!“

„Misliš da sam glupa?“

„Ne, ne“, promrljah .

„Jednom kada sam imala nastup na parteru, u poslednjem okretu sam čula zvuk oduševljenja publike, a potom muk razočarenja. Osetila sam jak bol u nozi. Čula sam reč „guska“, koju je moj trener izgovorio.

 

Volela sam ga. Ceo svet mi je nestao pred očima. Koliko smo samo puta imali seks. Bio je pažljiv prema meni. Pitala bih ga: „da li sam bila dobra“, a on bi mi odgovorio:“uvek dušo moja“. Na kraju sam ispala guska. Od tada sam za profesionalan odnos. Ljubav… ništa!“, reče samouvereno. Znao sam da je sigurno prelomila, ne kost, već sudbinu.

 

Ustala je iz kreveta. Bila je potpuno gola. Osetio sam toplotu kojom je zračila. Bilo je sve toplije. Njeno lice je bilo naspram mog. Toplota je bila neizdrživa. Propela se na prste poljubivši me između obrva. Stegnuo sam platnenu kesicu u mom džepu. Zamirisala je lavanda, popunivši mali prostor između nas.

„I…?“ promrlja senzualno i jedva razgovetno kroz rascvetale usne, pune od crvenog karmina. „Da li si ovo predvideo scenarijom?“

„Ne, jer taj film nikada ne bi bio poput ovih koje sada snimaš“

„Koju bi mi ulogu namenio, u tom tvom filmu?“ reče dodirujući usnama vrh mog nosa.

„Potpuno nevažnu ulogu devojčice koja prolazi poljem lavande, koju dodiruje vrhovima malih prstiju, i koja postaje prelepa devojka plave kose“ rekoh, sad već potpuno priljubljen uz nju. „Sledeća scena bi bio tvoj nastup na parteru, pred punom salom koja ti oduševljeno kliče. Trener bi ti potom viknuo, „ti to možeš“! Okret bi ti bio savršen, a ti bi potom završila u njegovom zagrljaju. Sledila bi vežba na vratilu, i kada bi pred sam kraj nastupa tvoja ruka proklizala, osetila bi nečiju šaku na svojoj, koja bi je stegla da ne prokliza. Završila bi svoj nastup, i trener bi te pogledao u oči, zagrlio i rekao „volim te“.

„Da li je ruka bila trenerova?“

„Nije“ rekoh odsečno, „nije njegova ruka“

„Ti si lud“ reče snažno me udarivši u grudi. Potom se vratila u krevet i pokrila glavu čaršavom, dureći se.

„Nisam, ja sam pisac“, rekoh ostavivši scenografiju hotelske sobe iza sebe. Julie Baal je potmulo grcala u krevetu.

 

Pored mene su prošli članovi ekipe filma pokupivši vazu sa kalama i bocu nepopijenog šampanjca. „Da li je Julie unutra?“ upita asistentkinja.

„Nije“ rekoh. „Unutra je Julijana!“

 

*


 

Ulica je bila potpuno prazna, više nije bilo ni svetala automobila, nikog nije bilo izuzev čistača koji je pažljivo uklanjao djubre od prethodne noći.

„Dobro jutro, gospodine“ reče, „vi ste onaj pisac“

„Da!“, rekoh, „ja sam taj pisac!“

 

 

 

Share on Facebook
Share on Twitter
Please reload

ZiN Daily is published by ZVONA i NARI, Cultural Production Cooperative

Vrčevan 32, 52204 Ližnjan, Istria, Croatia

OIB 73342230946

ISSN 2459-9379

Editors: Natalija Grgorinić, Ljubomir Grgorinić Rađen & Ognjen Rađen

 

Copyright © 2017-2018, ZVONA i NARI, Cultural Production Cooperative

The rights to all content presented at www.zvonainari.hr belong to its respective authors.

Any further reproduction or dissemination of this content is prohibited without a written consent from its authors. 
All Rights Reserved.

The image of Quasimodo is by French artist Louis Steinheil, which appeared in  the 1844 edition of Victor Hugo's "Notre-Dame de Paris" published by Perrotin of Paris.

ZVONA i NARI

are supported by:

ZVONA i NARI - Library & Literary Retreat - Vrčevan 32, 52204 Ližnjan, Croatia - + 385 99 232 7926 - zvonainari@gmail.com - (c) 2011.-2018.