Image: Unsplash, downloaded (https://unsplash.com/photos/DFLg8IPgHfI) 08.07.2023.
Dvorište u Vojvode Savatija
Svaki odlazak na groblje vraća mi istu misao; kako je život ograničen. Groblje uvek podseća da čovekov put ima kraj bez obzira na strah i nadu i silnu želju da se to odloži. Uvek idem na ulaz koji vodi sa Bulbudera, pored kuće gde sam odrastao. Pre nego što je dvorište mog detinjstva postalo gradilište, otišao sam tamo poslednji put.
Kapija u Vojvode Savatija 27 držala se samo na jednoj šarki. U kamenom svodu iznad kapije još je utisnuta girlanda i inicijali mog pradede M. S. Silazim niz dva kamena stepenika. Povađeni prozori, razvaljena vrata, razbacane saksije sa suvom zemljom. Crep se obrušio. Svaka uspomena na dvorište počinjala je slikom belih, mirišljavih čaršafa koji se vijore na razapetim konopcima i mirisom sveže pečenog hleba. Kad zažmurim, vidim nas, čujem nam glasove u dvorištu naših igara. Ali sva deca iz dvorišta sad su odrasla i otišla svojim putem.
Svaki korak je bio vraćanje u prošlost. Sunce se probija kroz grane bora i pecka mi obraze. Lice mi se žari kao od babinih poljubaca. Svetlo se prelama, učini mi se da se cakli tečin zlatan zub. Vazduh je nežan i blag kao dodir svile sa Olgine čarape. Kad dune malo jači vetar, ljuljaju se grane kao rep na vrhu glave moje tetke Mice. U mirisu borovih iglica mirišu prženice.
Prepoznah dasku koja se izvlačila na trpezarijskom stolu, da se proširi. Bilo je dovoljno da stavim dlan na njenu glatku površinu i ja ponovo imam deset godina.
Utorak je. Dan za kartanje kod moje babe i dede. Razvlači se sto, peru čaše, glanca escajg. Para od gibanice se probija kroz krpu.
Od gostiju prvi su stigli Filipovići. Onda začujem Savin smeh sa kapije - Ho, ho ho! Kuma Ruža nosi vanglu sa krofnama. Stižu Micini, stižu Olgini.
Velika i sjajna površina stola blista na svetlu. Remi se igra u dvanaestero. Četiri špila karata. Divno je bilo gledati ih.
Sedam na prag između soba. Ne bih da propustim događaje ni na jednoj strani. Dnevna soba je puna dece. Igraju mice i crnog Petra - Deli!
Lete karte po glatkoj površini stola, lako i šuštavo kao pahulje snega. Lica su se zarumenela, ali na njima se ništa nije moglo pročitati. Svi su strasno voleli da igraju karte. Čujem babu kako opominje kad nekom izleti psovka - Deca su tu! Na gramofonu se vrti ploča, San Remo 1964. Kad dođe na red Bobi Solo, svi odlože karte na tren i zanjišu se zatvorenih očiju.
Una lacrima sul viso ( Jedna suza na tvom licu)
Kako su divne bile te pesme iz šezdesetih, kako je bila divna pesma porodice u kojoj vladaju ljubav i sklad.
Škripe stolice, zaustavlja se dah. Tajac.
A onda kao iznenadni letnji pljusak začuje se tresak - Hand!
Vazduh treperi od eksplozije smeha, povika, zveckaju čaše, deca poskakala pa vise na vratima kao grozdovi.
Kuma Ruža uzima čašicu sa višnjevačom. Mali prst na ruci malo je podignut i graciozno povijen. Dugo, dugo posle, ništa mi nije bilo tako otmeno i tako gospodstveno kao mali prst kuma Ruže dok pije višnjevaču.
Dvorište moje drago, - kažem na kapiji - neću ti se više vraćati.
***
Penjem se uzbrdo uz zvezdarske uličice, izbijam na Rtanjsku i tu prelazim Severni bulevar. Ulazim na groblje.
Svi su tu kao nekada za velikim trpezarijskim stolom. Sava i Daca i Filipovići i kuma Ruža i moje tetke, deda i baba i moji roditelji. U mojoj glavi svi su ostali isti i ne želim to da promenim.
Kad su kupovali grobnice gledali su da budu u blizini. Kad napadaju snegovi, kad bude vreme slava i praznika, da lakše dođu jedni kod drugih. Sa brežuljka se vidi zvonik crkve Lazarice, krovovi kuća u Vojvode Savatija i orah u Peristerskoj, a odatle do velikog, niskog neba začas.
Ljubim babu u obraz. Leden je i nežan kao pahulja. Palim kandilo koje obeležava besmisao smrti.
Vraćam se kući kroz šumu stubova od crnog granita koji kao neki simboli trajnosti paraju nebo. I dok hodam preko ostrva mahovine i suvog lišća obuzima me osećaj prolaznosti života.
Ne volim groblja. Nije to zbog tišine koja pada svom težinom na moja leđa, niti što me to rastuži i uznemiri, nego je zato što ne mogu da zamislim da su zauvek otišli svi ti divni, dobri ljudi i njihovi veličanstveni životi.
O autorici: Radmila Vojinović piše kratke priče. Izdala četiri knjige. Živi u Beogradu.
