Image: Unsplash, downloaded (https://unsplash.com/photos/tY7hL5Bu7Ic) 03.12.2022.
Aska
Obično kad ode neki veliki pisac, novine sutradan osvanu pune raznih sećanja, susreta, razgovora. Svako se usudi da iznosi neke, poslednje poruke izgovorene na večeri u Klubu književnika, neke misli koje su se iznedrile u šetnji Kalemegdanom da bi priču obasjao lažni pečat autoriteta.
Ali ja sam Andrića stvarno upoznala.
Bila sam predsednik literarne sekcije u školi na Banovom Brdu. Na geštetneru smo izvlačili časopis za Dan škole, zvali pisce na poetske večeri.
- Mogli bismo da zovemo Andrića - rekla je moja profesorica.
Čula sam drugu profesoricu kako joj šapuće: - Ne ide to. Ovo je osnovna škola.
Mislila sam o tome dok sam se vraćala kući. Pod mojim jastukom su spavale Varja i Tosja iz Ruske šume, delile smo tajne s Kristinom Lavransovom. Kad sam stigla kući gurnula sam i Andrićeve pripovetke pod jastuk.
Lana i ja smo se jednog februarskog podneva vrtele tražeći Andrićevu kuću, da ga lično pozovemo u školu. Za nas s Brda je odlazak u grad bio prava avantura. A dan je bio pun snega. Vetar nas je istresao iz kaputića.
Pogled nam je bio uprt u sjajna, dvokrilna vrata. Ne znam da li smo se više tresle od zime ili od straha kad smo ugledale pločicu sa zlatnim slovima Andrić. Gurale smo jedna drugu, koja će da pritisne zvono.
Vrata nam je otvorila domaćica.
- Uđite! Sad će čika Ivo - i osmehne se takvim osmehom da mi odmah bi lakše. Pa ipak, pazila sam da ne zgazim raskošne žar ptice na svilenom tepihu.
Virila sam kroz odškrinuta vrata radne sobe. Redovi knjiga, prigušena svetlost.
Ja nikad nisam bila u takvoj kući. Zagasito drvo, potamneli zlatni ramovi na slikama, sto od mahagonija. Tišina. Nekakav, uzvišeni, vanvremeni osećaj. Kao u crkvi.
Sele smo za veliki, okrugli sto. U činiji svilene bombone.
- Poslužite se! - rekla je gospođa Milica, Andrićeva saputnica. Teško bolesna sedela je u kolicima sa strane, prekrivena mekim, kariranim ćebetom. Ruke je sakrila u krilo, ali oči su joj bile žive i znatiželjne kao u devojčice.
Pogled sam prikovala za glatku i sjajnu površinu stola. Zraci svetlosti s lustera prelamali su se kroz kristalne visuljke pa je izgledalo kao da su zvezde popadale.
U toj titravoj svetlosti, odjednom, ugledah na „mekom ćilimu od trava i lišća, između bukovih stabala“ ovčicu Asku. Plesala je ko vrbova maca koju nosi vetar.
Na sredini stola stajala je činija. A odmah iza činije gledan sa strane, beo i izvijen luk Mosta na Žepi ,“izdvojen i sam kao neobična misao zalutala i uhvaćena u kršu i divljini“.
Pogled mi, zatim, prelazi na Andrićevu ruku koja je mirno ležala na stolu. Kao da je sam vajar izvajao. Koščata, ostarela, ali snažna i lepa muška šaka. Malo izdvojena, malo usamljena.
Pade mi na pamet „Nema velikih ideja i dela bez samoće…“
Ustala sam, poklonila se i rekla - U ime literarne sekcije, pozivam…
I onda mi pogled skliznu na baricu otopljenog, prljavog snega koja se širila na uglačanom parketu. Plamen stida peo mi se uz telo. Stigao je do ušiju. Pokušala sam da ne zaplačem.
Andrić je stavio ruku na moju glavu. Iz rukava njegovog kućnog kaputa izronio je poznat miris. Pomalo opor, pomalo sladak, pomalo oštar. Čudesni miris knjiga. Odjednom sam nepogrešivo znala da će knjige biti moj svet. Moja luka i lečilište.
Ja sam rasla, rasla i porasla. U džepu mi uvek neka Andrićeva knjiga.
O autorici: Radmila Vojinović piše kratke priče. Izdala četiri knjige. Živi u Beogradu.
