Ovdje objavljeni stihovi Zorana Vujovića u konkurenciji su za ZiN nagrade.
Zoran o sebi: "Rođen sam 1973. godine u Kraljevu. Iako nisam po struci blizak poetskom govoru, književnost, umetnost i izraz su ono što me je oduvek zanimalo. Pišem od kako znam za sebe, ali je malo onoga sačuvanog. Trudim se da sačuvam i prepravim ono što i meni samom izaziva najviše pažnje i što najpribližnije predstavlja moj vlastiti poetski izraz. Veliku nepoznanicu života, sam doživljaj sebe i svakodnevnih utisaka uvijam u reč, u konstrukciju iz koje se svako može prepoznati tragom sopstvenih utisaka što dovodi do univerzalnosti čovekovog emotivnog bića."
I Da li je moguće prekinuti koračanje Ili možda učiniti pola koraka više. Kažu da imam moćna krila.
Zovu me svitac, svetlim u maraku. Da, činim ga vidljivim - tvoje oko. Da, znaš moje oko ne čini zenica, već gotova slika Ponekad se sve se uspori, maltene zaustavi, onda se pitam da li sam ja gnezdo za svakoga da li je stvarnost uvek prikovana za zid ekserom ili je drži samo ram od obrva?! Dan se polako uliva u oko gledam te kako vodu piješ iz ruke
II Postoji sluzavi kolosek , zovu ga radionica misli znaš za koliko mašiš dostojanstvo koje nosi mrak?! Prolaziš kroz zid, udaraš prstima po iskrivljenoj prirodi reči koje ti nedostaju kačiš tek po neki korak više, pitam se da li postojiš kao deo prirode ili se samo daviš u potoku iskušenja?! Točkovi za koje se kačiš nisu tvoji, pozajmio si ih jutros, dok si iskopavao davno zaboravljenu prošlost. Osmeh ti je vezan za vrh brade, polako odvezuješ krajeve davno ispričanih reči. ispravljaš grudi, udišes ponovo neko iskušenje... Zanimljiv koncept, kraj jednog dana
III
Da li te zanima uspavan krajolik koji ugrađjuje jutro u tvoje oko? Ti se mrštiš na zvuk koji dopire iza tvojih koraka, kriješ se iza sećanja koja potiču iz nepristojne prirode ukradenih prilika... Da li te zabrinjava to što si usamljeni iskušenik iz sopstvenih prizora koji okupiraju tvoj život? Čekaš trenutak, život će proći pored nekog drugog a ti ćeš biti samo posmatrač. Teško je pobeći sa ivice praznine, ipak je to prostor ispunjen greškama drugih koji nisu tvoje... Ti si svoje izbrojao i postavio ih na ćoškove, iznad sreće koju nećeš dostići. Između tuđih misli, ti postavljaš sebe... Misliti je porazno ukoliko ne sačuvaš iluziju da je igra sa uzvišenošću savršen zločin na koji se oslanjaš
