Pjesma Oblak u tangama Simonide Banjeglav u konkurenciji je za ZiN nagrade.
Autorica o sebi i svojoj poetici: Rođena je 1972. u Beogradu, diplomirala i magistrirala na FMU u Beogradu. Objavila četiri zbirke pozije. Dobitnica mnogobrojnih nagrada u zemlji i inostranstvu. Kao pobednik takmičenja za najboljeg SLAM pesnika Srbije, učestvovala na evropskom takmičenju. Objavljivala pesme u periodici i dnevnim novinama. U antologiji objavljenoj povodom 500-te godišnjice nastanka Utopije Tomasa Mora objavljena je njena pesma Treba nam samo more love na engleskom jeziku.
"Trudim se da svojom poezijom skeniram društvo, državu, kao i Čoveka - pogotovo ako je on na funkciji. Izražavam bunt prema konvencijama, društvenim anomalijama, populizmu, ali i ljudskoj gluposti, laži udvorištvu i svemu onome što narušava moje viđenje idealnog čoveka. Zato su moje pesme pune satire, kritike i samokritike, humora. Ja protestvujem, dižem glas i pokušavam da odgovorim na pitanja. Napravila sam mali otklon u odnosu na klasičnu akademsku poeziju - koristim sleng, fraze, opšta mesta, ali na originalan način."
Oblak u tangama
Na nebu iznad naše ulice Lutao je oblak koji nosi tange. Gledale ga curice. I bitange. Lebdeo je i nešto tražio. Čak se odvažio Da zapitkuje decu. Ali deca su na vreme upozorena Da širom otvore oči. Da ih taj ludak ne zaskoči. Ozbiljne dame ga se klone, Jer ne nosi pantalone. Postojala su različita mišljenja u vezi njega. Te zašto ne nosi ćega, Nego tange nosi... Da li on nekome prkosi? Da li je svestan da je to sramota? Proglasili ga za budalu, za idiota... Matorci su ga najviše kinjili. Totalno su podetinjili, Gađali ga paradajzom, Jajima, Molotovljevim koktelima. Govorili anđelima Koji žive pored njega na nebu Da ga pojebu, Kad je već takav i kad nosi tange. Postao je žrtva opšte harange. Onda su počeli da mu prete. Uperili u njega protivgradne rakete. Rakete zemlja – vazduh i teledirigovane projektile. Sa tavana, iz podruma izvadili vile I lopate... Prvo da ga sruše, Drugo da ga umlate. I konačno – spale. Na lomači. Brojniji su i jači. Neće on njima tu da vrcka i da se trti! U našoj ulici miris smrti Titra u zraku! Dogorelo je ovom oblaku, Videće on svoga boga... Nije njih briga što je vazduh pun smoga I sumpor-dioksida, Pun čađi, Pun metana... Već sledećeg dana U našu ulicu ušetali su tenkovi i minobacači I vodeni topovi. Na raskrsnici su popovi Propovedali, Gorela su kandila i hiljade sveća. Gore automobilske gume. Gore gomile smeća. Gore baklje, gori atmosfera. Ali niko ne oseća ni smrad, Ni vrelinu, Ni strah. Spremni da poginu. Samo da linčuju tog podlog oblaka Koji našu omladinu truje, Našu decu kvari. Neka ga te bolesne struje Odnesu tamo gde se bulevari seku Pod pravim uglom. Neka ga vetrovi nose ovom zemaljskom kuglom. U ovoj ulici, Ovi pošteni, hrabri ljudi Smatraju ga ruglom, Te njegove tange, To njegovo dupe. Neka ga pokupe I neka se nose dovraga. Njima neka prilazi straga... Sevnula je munja, Grunuo je grom, Oblak u tangama bio je trom, Pogođen je pukao. Oblak koji je tange obukao Konačno je poražen. Ima boga. I sumpor-dioksida. I smoga. I lakih droga. I teških droga. I alkohola. I kriminala. I svega. Samo da nema više njega. U tangama.
