Priča Neotac Milana Smiljanića u konkurenciji je za ZiN nagrade.
Milan o sebi i priči "Neotac": Rođen u Sremskoj Mitrovici, 11. 01. 1958. Osnovnu školu i gimnaziju završio sam u Rumi. Fakultet fizičke kulture završio u Novom Sadu, a zaposlen sam kao profesor fizičkog vaspitanja u osnovnoj školi u Rumi. Priča Neotac govori o sudbini ljudi na teritoriji Srema, okolini nekadašnje prestonice Rimskog carstva-Sirmiumu, današnjoj Sremskoj Mitrovici.
NEOTAC
Sretin i Jovanov otac Marko, došao je iz Bosne. Zajedno sa ocem i majkom te 1945. godine, sa dva stara kovčega izrađena od presovanog, debelog kartona, Marko pođe iz Jajca u Srem. Pod okriljem noći su se ukrcali u teretni voz za Slavonski Brod. U Brodu su sačekali drugi voz koji je organizovano prevozio koloniste iz Bosne u Vojvodinu. Marko je tada imao sedam godina. Komunisti su u Vojvodini oduzimali zemlju Nemcima starosedeocima,izdajnicima i pomagačima ustaške vlasti. Želela se promena vlasničke strukture,agrarna reforma i naseljavanje krajeva koje su napustili njihovi vlasnici. Svaka kolonistička porodica dobila je osam jutara zemlje, uz to kuće i okućnice, zajedno sa nameštajem. Voz u Slavonskom Brodu je bio prepun kolonista. Jedva se Markova porodica ukrcala u stočni vagon posut slamom, naslaganim sledovanjem suvog obroka i ćebadima za putnike. U Sremu su im priredili “svečani” doček. Naime,znajući da voz stiže sa “dođošima”, Sremci su organizovano izlazili na prugu,naoružani slaninom sapunjarom.Mazali su šine na ulasku u selo pa sve do izlaska par kilometara,da voz ne zakoči i stane kod njih.Tako je kompozicija sa kolonistima produžavala do sledećeg sela. I danas je glavna psovka Sremca upućena kolonisti upravo ova: “Jeb’o te voz koji te don’o!!!”
Elem,voz u kojem je bio Marko,zaustavi se u Sremskoj Mitrovici, po planu. Partijski aktivisti kamionom odvezoše deset porodica među kojima je bila i Markova, u Martince. Dobili su napuštenu švapsku kuću,nešto zemlje i stoke. Otac je nadničario a majka počela da radi u zadruzi.Marko je nastavio školovanje i nakon osnovne,krenuo na automehaničarski zanat u Mitrovicu. Završivši tri razreda zanata,počeo je da radi kao pomoćnik kod mehaničara u Martincima. Kao i većina momaka,najbolju zabavu imao je po socijalistički -seoskim slavama.Još jedna tvorevina komunističke vlasti,koja je trebala da uguši tradiciju i crkvene običaje. Do 1945. Godine,čak i za vreme NDH, potajno se slavio seoski svetac zaštitnik. Nakon oslobođenja,uvedeni su novi datumi i proslave. Ukinute su crkvene slave a uvedene proslave Dana oslobođenja sela. Muškarci koji su redovno obilazili ovakve prigode,dobili su i nadimak : ” Liciderski momci” ! Glavni način udvaranja derana je bio kupovina liciderskog srca devojci koja im se dopadala. Slatko, medeno testo u obliku srca, ofarbano u crveno, išarano jestivim ukrasima i obaveznim ogledalcetom u sredini, poklanjalo se izabranici na seoskoj slavi. Tako je i Marko poklonio licidersko srce Smilji,na slavi u Čalmi 1962.godine. Prelepa ,tek punoletna Smilja, crnih očiju i blago zakošenih kapaka, podsećala je na očeve pretke, azijate. Sitne građe,čvrstih malih grudi,sa strukom kao vreteno,odmah se dopala dođošu. Te jeseni Marko je oženio buduću Sretinu i Jovanovu majku.Nakon mesec dana je zatrudnela.Smilja je carskim rezom rodila Sretu a nakon deset meseci je ponovo bila “noseća”, kako kažu za trudnoću na selu… Nažalost, umrla je na drugom porođaju,dok su Jovana jedva spasili. Marko je ubrzo dobio ponudu da radi u Nemačkoj, tako da je oba sina ostavio na brigu babama.
Nakon par godina, Markovi roditelji, raspadnuti od nostalgije, neprihvaćeni u Martincima od meštana, vratiše se u Jajce. Sinovi mu ostadoše na čuvanju u Čalmi, kod Smiljine majke. Slao je Marko novac povremeno,dolazio sve ređe u Čalmu.U Minhenu se ponovo oženio,ovog puta sa Nemicom, kelnericom iz Rozenhajma. U drugom braku izrodi troje dece i potpuno zaboravi na sinove u Čalmi. Došao je još samo jednom,1982. na Jovanovo punoletstvo. Stigao je sam, dovezavši se u Mercedesu 200d, šepureći se kao paun po Čalmi. Na prostoru iza zadnjih sedišta, nalazila se figura psa koji sedi, dok mu se glava ljuljuškala prilikom vožnje. Najpre je stao na centru kod seoske kafane i častio sve redom. Širom je otvorio sva vrata na automobilu, pustio Kemala Malovčića i pesmu “Gdje si sada leptirice moja”. Raširenih ruku, pevao je skoro plačući pri pomisli na Smilju. Podigao je haubu, hvalio i pokazivao moćnog dizelaša, kao da ga je on konstruisao. Sakrio je od seljana da mu deca iz drugog braka ne znaju ni reč da kažu na srpskom, da ih sve manje razume,jer pričaju “bayerisch”,mada ni književni nemački nije znao mnogo. Prećutao da je “mečku” iznajmio u rent-a-caru… Radoznalci su slušali hvalospeve o lepom gastarbajteskom životu,izvlačeći još koju turu pića od njega. Sremačkom lukavošću izvukoše mu još koju marku za posle,kad ode da mu popiju u zdravlje. Lagao je kako ima firmu sa dvadeset zaposlenih, krijući da dirinči 15 sati dnevno kao automehaničar. Sinovi su ga dočekali kako i zaslužuje. Na zemljanoj ćupriji ispred babine kuće,prebili su dripca i izlupali mu automobil. Sve sa puknutom šoferkom na kolima,jedva je naciljao put i pobegao iz sela. Baba je nemo gledala iz dvorišta obračun njenih unuka sa “neocem”,ponosna što zet nije uspeo da kupi unuke, gepekom punim poklona iz Nemačke. Da su drukčije postupili,prodali bi i sebe i babinu ljubav koju im je pružala sve ove godine.
