Priča Gnezdo Stamena Milovanovića u konkurenciji je za ZiN nagrade.
Stamen o sebi: Rođen 1940. Autor više nagrađenih priča, romana i drama u Srbiji i okruženju.
Г Н Е З Д О
Иако упозната с тежином његове повреде, протоколом лечења и предвиђеним вежбама које ће с пацијентом радити како би му помагла да се опорави и стане на ноге, прилазећи терапеутском столу, рече шаљиво: - Ја ћу сад бити ваш мучитељ... и учитељ - додаде. Из искуства је знала да се тако најбрже успоставља контакт с пацијентом. Каза и своје име. Младић је ћутао. Осећала да је нервозан. – Шалим се. Опустите се ви слободно. Почећу благом масажом мишића да их загрејем, а потом ћемо почети с првом вежбом... – науљила је шаке, примакла се столу и овлаш дотакла опружено тело. Није осетила онај несвесни, познати јој трзај, или бар титрај коже, којим сваки пацијент рефлексно реагује кад га први пут прстима дотакне. Његова се није ни покренула. Почела је благо да му масира лист повређене ноге. - Осећате ли додир? Ни да, ни не. Притисла је јаче: - А сад? Опет тајац. - Изгледа да смо исте среће; ја слепа, а ви глуви, па... – прошапутала је саучеснички. – Али то није разлог да не успемо - као да себи казује додаде с једва приметном иронијом. На тренутак подигла је руке, очекујући његову реакцију. Нагло се тргао, окренуо на бок, налактио се и у неверици је гледао. Навикла на такав став изненађених пацијената, била је сигурна да је и он у том положају. Уверила се, искусто јој је потврдило па је то и користила; свако ко је видео да је слепа, његова несрећа и повреда чинила му се мањом, па је лакше подносио и трпео бол. Прво би уследила, често бесмислена и саучеснички обојена, питања, а потом би се опуштали и с поверењем прихватали и најболније вежбе. Кроз паучинасто сито пора на лицу осетила је његов изненађени и испитивачки поглед. Збуњен, знала је, још неколико тренутака упорно ће је гледти, а кад се увари, с осећањем нелагоде вратиће га себи. Први пут је погрешила. Док су их други брзо склањали и на другу страну окретали главу, он је мирно, погледом који јој је палио образе, упорно, као да ће га портретисати, испитивао њено лице, а потом се, без речи, поново опружио. Масирајући му бутине и потколене мишиће, покушала је неколико пута да започне разговор, али је он упорно ћутао стоички трпећи бол. За време свакодневних терапија и вежби једва да су по коју реченицу измењали. За разлику од већине пацијената који би јој, и непитани, причали о послу којим се баве, како су се повредили, тражили и слушали њене савете и препоруке како да им се не понове, он о себи скоро да ништа није казивао, а она је своја навирућа питања и радозналост успешно контролисала. Иако ћутљив, из њега, и око њега, зрачила је енергија и пријатна топлина која се, не само додиром, на њу преносила, тихо је плавила изазивајући у њој до тада непознате јој осете. Мада ју је то збуњивало и чинило неспокојном ипак се радовала кад је Мргуд, како га је у себи прекрстила, одбацио једну штаку. Касније, хватала је себе да с нестрпљењем ослушкује ритмичко тиктакање друге штаке и једва чујно стругање папуча по мермерном поду још пре него што би се врата кабинета отворила. И тад се уплашила себе. Себе непознате. Уплашила се изненада рођене, непризнате, притајене жеље, да му успори и продужи опоравак. Ненавикла на укус нечасних мисли, покушавала је да прогута ту прворођену, тај први горак егоистички залогај, али јој се она згрудвала, препречила негде у грлу, давила је и изазивала нагон на повраћање. Веровала је да се такве у њој никада не могу ни родити па ипак; родила се, заљуљала је. Схватила је да и у њој, као и у другим људима, запретана себичност дрема, да је довољна и једна варница - егоистичка жеља, па да се пламен греха и зла неконтролисано разбукта. Због осећања кривице, и страха да ће јој се и на лицу оцртати, да ће и он то видети, још преданије му је помагала и присиљавала га да напорно вежба.
*
Прошла су три дана, у њој се већ стишавала запитаност зашто се он, одлазећи из стационара, а како су то други чинили, није поздравио с њом, бар захвалио за труд и напор који је радећи с њим уложила, кад је препознала његове кораке и пре него што је бануо у кабинет. Не сећа се кад се окренула ка улазу, ни кад јој је пришао: - Вечерас идемо у позориште. Доћи ћу по вас у седам... Није је питао да ли то она жели, ни где станује, ни... Изненађена и затечена стајала је укочена полуокренута вратима и корацима који су се удаљавали. У глави јој се мутило, ухватила се рукама за терапеутски сто, чинило јој се да се зидови кабинета ковитлају, да се од њих, ка њој, као ехо враћа једино упамћено: - Доћи ћу у седам... И дошао је Сала се постепено пунила. Чула је тихи жамор, мушке кораке, тиктакање женских потпетица, шуштање хаљина жена док седају око њих. Он јој је полугласно описивао салу, позорницу, позлаћене гипсане фигуре у нишама зидова, складна тела каријатида које теменима подупиру и носе балкон, кристалне лустере, рељефе на зидовима, ловоровим венцима украшене ложе што су се као птичја гнезда наднеле над партером. - Из ложа већ, као из ластавичјих гнезда, нагвирују главе пристигле господе, док њихове даме, укрућене као Барбике у излогу, лепезама хладе своја, разним кремама намалтерисана и намолована, луткаста лица - рече иронично. Она одмахну главом: - Не могу да замислим те ложе, јер ни једно гнездо никада нисам прстима дотакла. Он уз свој длан пови прсте: – Оваква су и оволика, као отворена шкољка – брид длана прислони јој уз образ. – У пролеће, старији парови ласта враћају се у прошлогодишња, а млади, над улазним вратима неких кућа у селу, од сламе и блата граде свој први дом. Јагодицама прстију опипала је за тренутак у гнездо отелотворену његову шаку приљубљену јој уз образ, захвално му се осмехнула. - Унутрашњост им није тако груба. Као што су наша седишта плишом, њихова су топлим паперјем обложена... Напипала је мекану кожу али и жуљевита задебљања на ободу длана и прстима, какве најчешће имају физички радници или гимнастичари који вежбају на разбоју, вратилу и другим гимнастичким справама. Неколико тренутака, као немо питање, задржала је јагодице на њима. - Викендима и празницима мајци у селу мало припомажем, па... – појасни јој - Као ласте, враћаш се у своје гнездо... - Не, већ сам излетео, и још увек ... – не заврши. - Још увек слећеш у мајчино – допуни га. Није желела да буде иронична, а била је. Њему то није тако звучало, или га није изненадило: - Нажалост, осећам, видим да ће ускоро и оно остати празно... Она хтеде нешто да пита, али је нагла тишина и вал ишекивања које је путано осетила заплави и поколеба. - Угасили су светла. Сад се завеса полако диже, а сцена осветљава.. – прстима обухвати њене, благо их стисну, и обе руке спусти низ тела. Рамена им се дотакоше. Она другом, несвесно, јагодицама опипа топлу линију длана који је још увек на образу осећала. Тихо јој је детаљно описао сцену, костиме глумаца, покрете, мимику... Она је слушала дијгалоге, музику, монологе... Никада се јасније слике нису у њој стварале. Видела је, осећала је све. Чинило јој се да се и сама по позорници креће...Потом, више осети него што чу тихо негодовање оних око њих којима је његово шапутање очигледно сметало. Благим притиском лакта о његов бок скрену му пажњу. Он је ћутао неколико тренутака. Знала је да размишља како да јој и даље дочарава промене и радње које су се, чула је, на сцени смењивале. Осети како му се раме узнемири, одлепи од њеног, рука крај њене подиже и благо спусти на њено раме. Обгрливши јој врат, шаком јој приви главу ка својој. Нагнут ка њој, уз само ухо настави шапутаво да јој описује догађање и кретање глумаца по сцени. Нека дрхтавица, до тада непозната, омама, обузели су је кад јој је први пут, веровала је; случајно, уснама дотакао ушну шкољку. Дотле живе слике наједном нестадоше. Није више разумела монологе и дијалоге, више није стварала слике промена и ситуација које јој је описивао. Чула је само шапат који јој је лахорасто миловао голицаво уво и обнажен врат. Као у кошмарском сну до ње је допирао удаљен неразумљив нечији говор, комешање на сцени, смех, аплаузи... Није знала колико дуго је све то трајало. Као у сну изгубила је појам о времену. Тек кад се аплауз стишао и он почео да устаје схватила је да је представа завршена. Док је устајала, учинило јој се да се под љуља, да ће се онесвестити. Да му рука није била на њеном рамену вероватно би пала. Другом руком, овлаш је придржавајући за мишицу усмеравао ју је и водио дуж редова ка излазу. Тек кад су стигли пред зграду у којој је становала склонио је руку с њеног рамена. - Следеће недеље ћемо гледати... – није упамтила, или од узбуђења није чула који комад, запамтила је само: – Буди спремна, као и данас, доћи ћу по тебе - окренуо се и отишао. Око врата осећала је топлину његове мишице дуго још пошто је ушла у стан.
*
- У недељу у седам... у недељу у седам...- осмехивала се и безгласно у себи шапутала све време док је одбројавала дане. Иако се надала да ће убрзати време тако што ће се непрестано упошљавати; остајала дуже у ординацији, лагано и што спорије се враћала устаљеним путем, потом свакодневно брисала крпом равне површине полица, усисивачем скупљала невидљиву прашину с тепиха, генерално чистила кухињу и купатило, чинило јој се да оно још спорије тече. А време - као време; одмотавало се устаљеним ритмом с неког, еонима бесконачно, великог калема невидљиве будућности не марећи за људске судбине, жеље, страхове и нестрпљење. Ноћ уочи недеље преспавала је у полуседећем положају. Непрестано се штрецала и будила, рукама опипавала фризуру у страху да је не поквари. Обукла се и обула неколико сати пре заказаног времена. Још једном је рукама, замисливши себе пред невидљивим огледалом, опипала хаљину, фризуру, па задовољна села у фотељу препустивши се да је музика с радија води бескрајним путем у пределе маште и сањарења. Занесена, вратила се, тек кад се ударац у гонг с радија и седми гонг зидног часовника слише у један најављујући вечерње вести. Устаде, још једном рукама пређе дуж хаљине равнајући јој наборе, овлаш заглади косу, приђе улазним вратима очекујући да чује његове кораке. Како је време одмицало и све се више убрзавало, напрегнутије и нервозније је ослушкивала. Чула је само удаљене кораке људи који су пролазили тротоаром. Ка њој препознатљивих није било. Кад и осми гонг зидног часовника утихну, постаде свсна да још стоји крај улазних врата, па постиђена, као кривац зажарених образа, ударајући у ствари као да је у туђем стану, посрћући једва напипа фотељу и клонуло се свали у њу. Знала је, осетила је то више пута, да здраве особе, указујући јој пажњу и разумевање, понекад помажући јој да пређе преко улице без семафора, уствари, потсвесно захваљују животу што се то њима није догодило. Осуђивала је себе; зашто, и како је могла да дозволи да је понесе нада, да јој жеље надвладају дотадашњи осећај спокојства и помирености судбином. Зашто би он био изузетак, питала се. Буди задовољна; није се, као остали пацијенти, ситним поклоном с тобом опростио; захвалио ти се на најлепш могући начин – гушила је све присутнији осећај стида што се у њој, давно помиреној с животном неправдом, изнова родила нада да ће као и све њене вршњакиње доживети љубав.
*
Опет је неколико наредних дана остајала дуже на послу, у тишини сређивала и чистила стан. Престала је да ослушкује кораке. Зато је штрецнуло куцање на улазним вратима. Није одмах пошла ка њима. Дешавало се да чистачица брисачем бришући предворје удари у њих. Тек кад се куцање понови, приђе, откључа их и отвори . - Дошао сам... Међу хиљадама препознала би му глас: - Ниси морао... - Дошао сам да ти се извиним за... Изненада сам морао у село... Знам да си ме... и како си се... – брзао је - Није важно... - Мени јесте... - Зашто би...? - Могу ли да уђем? Колебала се неколико тренутака. Осетио је то: - Нећу дуго... Само да ти објасним... - Уђи! – приљубила се уз зид. Ушао је. Затворила је врата, пратила га до собе: - Седи! – пружила је руку ка троседу. Сео је у ближи крај. Она у супротни. - Донео сам ти... – није јој пружио, нагнуо се ка њој и ставио јој у крило . - Шта то? - Погледај! – увек је, касније, тако говорио кад би јој што дао, пружио. Спустила је руке, шакама лагано примакла предмету који је лежао у удолици састављених бутина док га длановима није дотакла. Опипала је прстима пажљиво шкољкасти предмет, изнутра паперјем обложен, мекан и топао као његов длан кад јој га је у позоришту прислонио уз образ. - Гнездо? - Моје... отуда... ластавичје - прошапутао је. - Растурио си им дом да бих га ја... видела – осмехнула се сетно. – А кад се ласте врате? - Не враћају се оне у кућу без људи. Тако јој је казао да му је и мајка умрла. Примакла му се, пружила руку, главу му привила уз своју. Немо, без речи, сатима су тако седели. У поноћ; разместила је постељу. Изјутра идући ходником, видео је гнездо залепљено над излазним вратима . Кад и како га је у току ноћи, док је крај ње спавао, тамо залепила, није осетио, али је схватио да је то позив да се из студенског дома пресели код ње. Кад се с кофером вратио, само се осмехнула, главом махнула ка раскриљеном празном орману, спустила кључеве на сто, узела телескопски штап, ставила тамне наочаре и журно кренула ка излазу. – Не волим да касним – рече одлазећи. Тога дана, а ни касније, нису говорили о заједничком животу, као да су наставили тамо где им је само за трнутак, из неког њима непознатог разлога, од рођења заједнички живот био прекинут.
*
Кад је први пут ушла у позоришну ложу, опипавши је дискретно, уверила се да је слична оном први пут опипаном његовом длану; мало гнездо у огромној сали у коме је он, без опомена, могао полугласно да је води кроз догађања на сцени. Враћајући се из позоришта, док је она, држећи га за мишицу, главом благо прислоњеном на његово раме, озарена, чаврљала о глумцима, он изненада стаде: - Знаш, понекад ти заиста завидим. - Мени? Зашто? - Ми сањамо само кад заспимо, а ви, а ти...- не заврши, као да се покајао што је такав разговор започео. - Мислиш; слепи и будни живе као у сновима. - Да. Ти видиш људе и свет онако како желиш да су, како их у себи, и према себи равнаш, а то није...- опет не заврши. Она није инсистирала да јој појасни. А желела је. Осетио је то: - Један коме су операцијом омогућили да прогледа, после неког времена, разочаран, сам се лишио вида. Кад постаде свесна да потврдно, с разумевањем, клима главом, рече као да га правда: „Поглед смета мисли и језику“ Вероватно је хтео још нешто да дода, али је, затечен, застао. Шумно је гутао ваздух. Осмехнула се осетивши његово изненађење, колебање и запитаност да ли је случајно погодила, или је цитирала Његоша. Уживала је неколико тренутака, а кад осети да ће преломити, да ће је то питати, предухитри га: „ А слијепцу очи не сметају, но се држи све једнога пута ка пјан плота када се прихвати “ Обрадовао се: – Читала си „Горски вијенац“?! - Ваљда сам и ја ишла у некакву школу . Он је згрли: - Дрво се на дрво ослања, а жена на свог човека. Тог тренутка била је срећна, па ипак... Не зна, да ли је то из ње проговорила притајена зебња, или понос што га је знањем изненадила, неки ћаво је био, терао је: „Жена је човјеку слатко воће ал` печено јагње; док је таква, нека је у кући није л` тако, са њом на улицу“ Он је само снажније загрли. Не рече ништа.
*
Дани су се, као и увек, низали. Она је одлазила на посао, он на предавања, учио и полагао испите, куповао намирнице, помагао јој у кухињи. Читао јој понешто из својих књига, описивао јој и дочаравао оно што он види, а што она није могла прстима да опипа. Научио је да познатим укусима замисли и препознаје боје: - Жута је као укус поморанџе, црвена; зреле лубенице, плава; зрелих шљива, бела укус млека, сива; сирћета, зелена је трава и пролећно лишће, црну већ видиш... Отада их је тако замишљала, видела. Могла је да осети, замисли, и препозна боје сваке описане јој слике. Увече, сели би једно крај друго и гледали телевизијске филмове. Он јој је описивао сцене, она је његовим очима гледала, и као он, емотивно све доживљавала. Још под утиском филма кога су гледали она тихо, као да себе убеђује, закључи: - Тако је то; свако зло дело, кад – тад, мора да се плати. - Само у филму... Успротивила се: - Не!.. И у животу. Као да је тек тог тренутка постао свестан њеног слепила: – А које је твоје? Чији грех ти плаћаш? Упитни поглед није јој с лица склањао. Обрадовало је друго питање; не види ме грешном, помисли. - Грех неке моје чукунбабе која је живу соду бацила у лице љубавнице свога мужа. Клетве те ослепљене жене плаћам ја, мој Мргуде... Продирао је у њу, оним првим, изненађеним, погледом: - Зашто би ти туђи грех?.. Деси се да... и природа... – не доврши, као да се покајао што је прихватио да о томе... Помислила је да затечен причом о освети, клетви те жене. - А ко ти је тај, Мрдуд? Схватила да се одала, да му је то, ипак, важније: - Тако те ја, од првог дана у себи, и за себе... Насмејао се грлено, онако - мушки.
*
Радовала се сваком његовом положеном испиту, свакој завршеној години, али како се крај студирања приближавао, у њој се повећавала притајена стрепња, осећај да ће га изгубити. Он то још не зна. Али ја осећам – шапутала је у себи. Није му говорила о томе, није желела да квари задовољство што га има. Понекад би убеђивала себе да је он другачији, да не заслужује да га окривљује за свој страх и несигурност. Па ипак, кад је дипломирао, осетила је бол, дрхтавицу иако је лето тек било на измаку. Читавим бићем осетила је да га је коначно изгубила. - Онима којима је Бог ускратио вид, подарио им је дар да душом предосете, да памте и путаније виде оно што окати не слуте чак ни да постоји – говорила им је слепа професорка у школи за терапеуте. Она јој је веровала. И даље су одлазили у шетње, гледали прву позоришну премијеру, седели пред телевизором, причали о безначајним стварима, али је осећај да га губи није напуштао. - Морам да одрадим стипендију, звали су ме из... Није запамтила ни ко, ни одакле су га то звали: - Иди, врати им уложено. - Обећали су ми и посао за тебе... ускоро – додаде. Глас му несигуран, колебљив. - Ја га већ имам – није сигурна да ли је желела да му олакша одлазак, или је понос и инат из ње опет проговорио. - Само док се снађем, док људе упознам... Доћи ћу да те... - Знам; кад свијеш и саградиш гнездо... - Наше... - Наравно; наше... ново – додала је док је он, чула је, паковао своју гардеробу. Није више била сигурна да ли јој је глас, и тада, иронично звучао, или га је, касније, присећањем, иронијом осенчила. - Бићемо у вези... Доћи ћу – казао је одлазећи.
*
Кад би га мобилним позвала, све чешће је био недоступан, све ређе јој се јављао. Туђи позиви су је плашили, излуђивали, и убијали јој наду. Не сећа се кад јој је аутомат први пут поновио да позива непостојећи број. Изгубила је појам о времену. Једног дана искључила је свој телефон. Непрестано јој се спавало. Данима је тонула у живи песак снова, гушила је све гушћа, нека другачија, непозната јој, још тамнија тама. Безгласно је вриштала, и у недоба се будила знојем окупана. Потреба за сном била је толико јака да се догађало да заспи и док су се пацијенти смењивали. - По други пут сам ослепела – казала је болничком психијатру, кад је позвао на разговор. Он је, мимо њеног очекивања, није тешио. Није говорио да је млада, да ће срести оног правог који је негде још увек тражи. Није књишке – теориске методе користио како би јој олакшао. Реално, како је и сама, непрестано стрепећи, са свих страна и немилосрдно осветлио је њихову везу и могућност да се она настави и одржи. - Није народ тек тако рекао истину: далеко од очију, далеко од срца. - Од мојих погледа је одувек све било далеко, па... – успротивила се - Твој поглед је неограничен, бескрајан и... и само твој - додаде он сетно. – Стрпи се. Искуство је доказало да је време најбољи лекар. Само време потире и лечи љубавне јаде. - Зато ми се неодољиво спава? - Ти би да потонеш у безвреме, да побегнеш од истине... Буди срећна што патиш. Боље је патити због љубави, него је никад не доживети. Прихвати то заједнички проведено време као дар обома, као чаролију која се можда никада више неће поновити. Одболоваћеш кад то прихватиш и будеш поново оно што јеси. - Знам; баба ми једном, тешећи ме, казала „Каква те прва љуљка заљуља, таква ће те љуљати читавог живота“ То је једина истина, докторе - казала је пре него је кренула ка вратима. - Време, време... – чула је док је док их је затварала.
*
Неколико година је минуло. Одавно је престала да ослушкује кораке пред улазом, да журно граби телефон кад се огласи, кад зачу познато јој куцање на вратима. Прво је помислила да је заспала, да јој се у сну озвучила временом потиснута жеља да чује његово знак, јер само он није звоном најављивао долазак. Можда је неко случајно нечим ударио у врата, говорио јој је разум, али треперење се појачавало. Кад се и други пут куцање понови била је сигурна да је пред вратима. Пожелела је да скочи, да потрчи. Ноге је нису слушале. Чула је како струже ђоновима док корача тамо – амо. С напором је устала, несвесно загладила косу, и клецаво пришла улазу. Удахнула је дубоко, опет загладила косу, затегла тело: - Ко је? - Ја сам – једва је исцедио из себе. Откључала је и отворила врата. - Дошао сам... – глас му је дрхтав, несигуран, као да није његов. - Видим – није успела да пригуши иронију иако је желела. - Уђи! – приљубила се телом уз зид ходника. Прошао је крај ње и ушао у собу. Затворила је врата и ушла за њим. Није га позвала да седне: – Кажи! Стајао је као странац: - Дошао сам да те молим... - Да ме молиш?! – негде дубоко у њој зачињала се треперава нада да јој се, ипак, вратио: – Шта да молиш? – трудила се да јој глас буде миран – равнодушан. - Да ми опростиш – глас му сузан. - Због тога ниси морао да долазиш. - Морао сам... Родила нам се кћи... - Драго ми је... - Родила се слепа... Помислила је да није добро чула, да се у њој озвучила нечија давно изговорена клетва која јој се у потсвест урезала, која се и њој сама некада наметала, а коју она није хтела, ни могла, гласно да изговори. - Слепа?... – дрхтавим рукама, дезорјентисана, опипавала је простор, никако да дотакне таблу стола, као да је у туђем стану. Корачила је као да жели да побегне. Нађе га, наслони се телом да не падне. Сто је шкрипаво клизао по паркету. - Слепа, као..? – поновила је. - Да... Бог ме је казнио... Можеш ли да ми... Помогни нам... - Ја?.. Како?.. Нисам ни светица, ни Бог... - Опрости ми ти... а после ћемо и свеце и Њега да молимо... За тенутак зболело је то што неће сам да Му се моли, а потом је лецнула мисао, да није он кажњен него неко ко то ничим није заслужио. - Лекари су уверени да постоји реална могућност да јој се вид операцијом... ако ми ти не опростиш... осећам, бојим се, да операција неће успети...- с напором истисну. Она је ћутала. Он је стајао, премештао се с ноге на ногу, чекао је. Чинило јој се да је прошла читава вечност, пре него је чула стругање ђонова док се окретао да пође... У ноздрвама осетила је етерични мирис његовог зноја. – Стани, чекај! – прошапутала је. Узела је столицу, унела у ходник, принела је вратима, попела се на њу и дрхтавим прстима пажљиво одлепила гнездо. Пружила му га: – Узми га и учврсти над вратима свога дома – казала је мирно, сишла са столице, подигла је и понела у дневну собу. Стајао је занемео и дрхтав непрестано преметајући гнездо из једне трепераве шаке у другу као да му је у њих ставила усијани жар.
