Razglednica od soli: Boris Kvaternik

August 30, 2017

 

 

 

Pjesme Dolazak noći, Nekoć sam bio riba i Razglednica od soli Borisa Kvaternika u konkurenciji su za ZiN nagrade.

 

Boris u svojoj biografiji ističe: Rođen u 1987. Zagrebu. Diplomirao kroatistiku i indologiju na Filozofskom fakultetu u Zagrebu. Suosnivač je neprofitne umjetničke udruge Art Lab. Do sad je objavljivao poeziju i prozu na stranicama kao što su Poezin, Svijet Kulture, Knjigomat, Prozaonline, Bundolo, Diogen, Društvo živih pjesnika, Fiction Playgrounds, itd. Objavljivan je u tiskanim časopisima Avangrad, Jat, Balkan express, The Split Mind, Universitas i dr. Radovi su mu izašli u zbornicima "Junaci urbane bede", "Moj tata plače u kinodvoranama", "Hrvatska mlada lirika 2", "Petrinjske staze", "Zborniku IV. gornjogradskog književnog festivala", u "Antologiji Jutra poezije" i u Sferakonovoj zbirci naučne fantastike „SFumato“. "

 

Ova je poezija prožeta dvojnošću izraslom iz same biografije - moji stihovi su gotovo uvijek podvojeni između izricanja osjećaja oduševljenja životom te osjećaja ogorčenosti, bijesa i potpunog beznađa. Ovo je poezija u kojoj se lako identificirati. Iskrena je i nepretenciozna iako koristi bombastične metafore ne bi li svojim sažetim izrazom uspjela izraziti neizrazivo. Pjesme koje šaljem izabrane su iz za sad neobjavljene konceptualne zbirke "Razglednica od soli", i pisane su eksperimentalnim, "rasječenim" tipom stiha. Čita ga se kao i normalni stih, od početka do kraja reda, usprkos njegovoj "rasječenosti", čija je namjena isključivo vizualna - služi stvaranju efekta sličnog efektu mreškanja svjetlosti na površini oceana. Kao takva, vizualna "rasječenost" stiha je integralni dio ovih pjesama."

 

 

DOLAZAK NOĆI

 

 

Osunčani prsti                                        prebiru kamenje
Na obali                                                     vječnog mora.
Topli povjetarac                                     i napukla stijena
Grle se                                                 na rubu vječnosti.

 

Nebo sporo tamni,                                 kao umorno oko
Koje se polako sklapa                    s nadolaskom večeri.

 

Pogled grabi                              rasutim srebrom pučine.
Druga obala odmiče                               sve dalje i dalje,
Zajahavši Sunce                         poput divljeg ždrijepca,
Mamuzajući ga                                        kroza crnu noć,
Praćena mojim                              molećivim pogledom.

 

Kroza mrak,                                                   pipavi prsti
Još i dalje puze                                      negativom plaže
U upornoj potrazi                    za posljednjim oblutkom.

 

Morski vjetar                                         zalutao je putem
I više ne nalazi                                    svoju toplu stijenu
Za posljednji zagrljaj                           na rubu vječnosti.

 

Noć je.                                                                      Noć.

 


NEKOĆ SAM BIO RIBA

 

Zavidim raku,                                          pliskavici, kitu.
Zavidim mekušcima,                          sipama i lokvanju.
Zavidim Suncu                                           i stijeni i algi,
Jer svi oni život                               provode u valovima.

 

Mislim da sam nekoć,              u nekom prošlom životu,
Živio kao riba,                        možda prezrena grdobina,
Galopirajući pašnjacima              od podvodnih lišajeva.

 

Tada bio sam usamljen         na najveličanstveniji način,
Moje vrijeme brojali su                           udisaji oceana -
Oseke i plime,                                                jugo i bura.

 

Donio sam sa sobom                  uspomenu iz prošlosti -
Škrge koje ječe                             za milovanjem valića,
Tih pažljivih prstiju                  suosjećajnog Posejdona.

 

More je slano                                       od njegovih suza,
On noć i dan oplakuje                           izgubljenu djecu
Koju kruto mu je kopno                       ukralo iz naručja.

 

Ribe znaju smijeh.                                Ribe ga poznaju.
Smiju se bezglasno,                          a predivno i zubato,
Jer slobodu im omeđuje                  tek nepoznata obala.

 

 

 

RAZGLEDNICA OD SOLI

 

 

Moja je koža                                     razglednica od soli.
Približi se, utopi se                           u mojoj ludoj gladi,
Pritisni svoje usne                          na moj vrat u mraku,
Zažmiri i poleti -                                   donosim ti more.
Moje je tijelo                                     razglednica od soli.

 

Pročitaj me,                          jer za tebe ja sam napisana.
Nježni kistovi valova                      i oštra pera stjenjaka
Utiskivali su u mene                       zen plutajućih girica,
Lude proročke jauke       gladnih galebljih hodočasnika,
Mudrosti bezube južine                 kao i protok vremena
Što se mjeri samo                                pijeskom koji sipi
Iz otvorenog dlana                   u čeljust zapjenjene bure.

 

Sve ti ovo donosim        na svojoj skromnoj razglednici.
Samo sklopi oči,                                 željno me poljubi,
I sve ćeš ove slike                                     čitati sa mene,
One postati će tvoje,                             ja postati ću tvoj.

 

Ali, odvrati svoje lice,              prezri moju razglednicu,
Prereži svoje                                    veličanstvene strune
S glazbala mog života,                             uskrati mi sebe
I moje će lice postati                  neka potpuno drugačija
Razglednica od soli                                 isplakanih suza
Čiji su psalmi zamrljani              krvavim mrljama vina,


Razglednica koja piše                    o oseki jedne strvine,
Razglednica koja urla                   slaboumnu odu očaja,
Razglednica s fotografijom            dviju slijepih zjenica
Iz kojih kaplje žuč                            pomorenog oceana.

 

Moje je biće                                      razglednica od soli,
Ne možeš zamisliti                                   kako li to boli,
Zato privij me uz sebe,                  te me voli, voli, voli -
Bez tebe sam tek kamen                   koji bez glasa moli.

 

 

Share on Facebook
Share on Twitter
Please reload

ZiN Daily is published by ZVONA i NARI, Cultural Production Cooperative

Vrčevan 32, 52204 Ližnjan, Istria, Croatia

OIB 73342230946

ISSN 2459-9379

Editors: Natalija Grgorinić, Ljubomir Grgorinić Rađen & Ognjen Rađen

 

Copyright © 2017-2018, ZVONA i NARI, Cultural Production Cooperative

The rights to all content presented at www.zvonainari.hr belong to its respective authors.

Any further reproduction or dissemination of this content is prohibited without a written consent from its authors. 
All Rights Reserved.

The image of Quasimodo is by French artist Louis Steinheil, which appeared in  the 1844 edition of Victor Hugo's "Notre-Dame de Paris" published by Perrotin of Paris.

ZVONA i NARI

are supported by:

ZVONA i NARI - Library & Literary Retreat - Vrčevan 32, 52204 Ližnjan, Croatia - + 385 99 232 7926 - zvonainari@gmail.com - (c) 2011.-2018.