Ponedeljak. Radijator. Između je Ognjen: Miloš Novaković

May 9, 2018

 

Priča Ponedeljak. Radijator. Između je Ognjen Miloša Novakovića bila je u konkurenciji za ZiN nagrade.

 

Miloš u svojoj biografiji ističe: " Rođen 31. januara 1985. godine u Majdanpeku, ali je do petnaeste godine živeo u Donjem Milanovcu. Nakon upisa na Filozofski fakultet, odsek Srpska književnost i jezik, 2004. godine, doseljava se u Novi Sad u kojem ostaje do današnjeg dana. U slobodno vreme bavi se pisanjem poezije i kratke proze. Poeziju je objavljivao na internetu i časopisima."

 

O svojoj poetici Miloš kaže: "Ono što svakako na prvi pogled upada u oči u vezi sa mojom poetikom jeste tanak led po kojem junaci moje proze i poezije nesigurno hodaju. Naime, gotovo za sve njih karakteristična je marginalna uloga koja im je data a koja njima samima deluje nepomirljivo i neprihvatljio te maltene vape za konformizom i ustaljenim formama želeči da se na taj način integrišu kao nenametljiv društveni šraf, jednom rečj, da se neprimetno stope sa celinom. Upravo u takvim pokušajima tih likova, na temelju apsurda, nastaju njihovi konflikti koji dodatno naglašavaju njihovu rascepljenost između konformizma, kome bezuslovno teže i marginalnosti za koju bi se moglo reći da zapravo predstavlja njihovo prirodno stanište. Upravo je tu tačka u kojoj tanak led pod njihovim nogama puca usled čega oni, ne nalazeći nikako oslonac u društvu ali ni u sebi, bivaju bačeni u lavirint sopstvenih frustracija i bezizlaznih, apsurdnih situacija."

 


 

-Ponedeljak. Radijator. Između je Ognjen-


 

Ognjen je mesecima unazad planirao da koriguje svoj režim ishrane. Bio je već neko vreme frustriran činjenicom da unošenje nezdrave i brze hrane prouzrokuje taloženje masnih naslaga oko njegovog struka i stvara sve upadljiviji podbradak pod njegovim licem. On to ne voli i misli da ni devojke to ne vole da vide na njemu. A Ognjen je nekada imao liniju sportiste! Zategnuto telo i pogled pun samopouzdanja! A znao je često tim pogledom da prelazi preko svog torzoa u ogledalu. Pa onda iz više uglova. Onda da zamišlja kako magnetizmom svog zategnutog tela privlači pregršt pogleda atraktivnih devojaka. Kako sleću svud po njemu kao pijani leptiri.

 

Generalno, uveravao je sebe Ognjen, okolina ga je tada drugačije posmatrala. On je bujao drugačijom energijom.

Ovakvo stanje vređa njegovu sujetu.

 

Nekada nije mario šta je i u kolikoj meri jeo! Eh, jurio je taj za loptom! A sada je on, Ognjen, zaista rešen da istraje po tom pitanju, po pitanju zdrave ishrane, i sutrašnji ponedeljak je definitivno ojačao voljom da bespogovorno izgura svoj plan. Naime, on je već nekoliko puta imao sličnih pokusaja, ali je opravdanje za neuspeh nalazio u ipak nedovolno izraženoj volji za ovako ozbiljan poduhvat. Ovaj put, osećao je to, nekako su se stvari poklopile i bez posebnog razloga i oslonjen na sopstvenu intuiciju, samouvereno je iščekivao sutrašnji dan.

 

Ponedeljak. Dan koji, kao početak radne nedelje, ili početni dan bilo kog drugog karaktera u sedmičnom ciklusu, simbolično nagoveštava novi početak; dan koji bi trebalo da aukumulira sve eventualne odluke koje obično iznedri druga polovina vikenda, dan koji, uveravao je sebe Ognjen, mora da opravda sopstvenu ulogu.

 

Ognjen je bio taze diplomirani pravnik. Međutim, nije bio zaposlen. Makar ne u svojoj struci. Pre šest, sedam godina, došao je iz jednog vojvođanskog sela u Novi Sad i kako su, tokom godina njegovog boravka na studijama, svi kontakti gotovo potpuno izbledeli, kako su popucale veze sa njegovim rodnim krajem, prirodno, nije imao preveliku želju da se vrati natrag. Ognjen je nastavio da živi u Novom Sadu, jednim delom izdržavajući se od molerskih radova. U tom zanatu se, moleraju, sasvim slučajno, izveštio pre oko godinu dana, radeći u studentskoj zadruzi.

 

Gusta jutarnja magla se kondenzovala na njegovom, još uvek toplom licu, dok se šeretski gegao širokim novosadskim bulevarima. No on ipak užurba korak- nebom su se komešali modri oblaci a Ognjen nije želeo da ga putem iznenadi kiša.

 

Dobro je, pomisli on, danas imam lagan posao, u pitanju je samo krečenje jedne spavaće sobe, to bih mogao da završim prilično brzo, razmišljao je Ognjen, žurno koračajući, zagledan u cedulju sa adresom prema kojoj je krenuo. Vlasnici stana su mu po dogovoru prethodnog dana u sobi ostavili celokupan materijal i alat za rad, tako da je sa sobom, osim dobrog raspoloženja, poneo samo integralne žitarice i voćni jogurt od jagode, njegov prvi dejietalni obrok- prvi korak materijalizacije njegove odluke.

 

Vrata stana mu je otvorila kućna pomoćnica, koje sa predstavila kao Ivana, žena srednjih godina, koja je jednom nedeljno imala obavezu da očisti i uredi stan. Sticajem okolnosti to je bilo ponedeljkom, a ovaj ponedeljak je, po svemu sudeći, nagoveštavao jednu zaista radnu atmosferu. U ovom stanu. Ognjen je letemično pogledom potrazio frižider kako bi pažljivo odložio svoj jogurt i tako mu sačuvao svezinu, i upitavši usput Ivanu gde bi mogao da se presvuče, položio ga u prvu slobodnu pregradu masivnog sivog frižidera. Ivana ga je nakon toga usmerila u spavaću sobu i pokazala mu alat i materijal za rad.

 

-Ukoliko ne možes da se snađeš ili ti je nešto potrebno, slobodno me zovi, peglaću veš, tiho je rekla Ivana, učinivši atmosferu još prijatnijom.

 

Ognjen je tokom presvlačenja zadigao svoju potkošulju i prstima počeo lagano da talasa dva sloja masnih naslaga na stomaku, želeći da im na taj način saopšti smrtnu presudu koja će vrlo brzo biti sprovedena, presuda u kojoj je on i sudija dželat a okrivljeni bez najmanjih šansi za pomilovanjem. Ipak, ubrzo je postao svestan da je situacija više nego smešna, a činjenica da je u nepoznatom stanu je osećaj apsurdnosti dodatno poajačala, te se uozbiljio, obukao stari komplet adidas trenerke koji je koristio kao radnu uniformu i razmišljao koja bi strana zida bila najzgodnija da od nje počne sa krečenjem.

 

Podovi su delimično bili prekriveni najlonom, tako da je Ognjen rutinski, najlonom prekrio drugi deo laminata. Zidovi nisu bili previše prljavi i umašćeni, boja će se lakše primiti, zaključio je on iskusno. Uočio je u uglu omanju pukotinu, koji vlasnici stana verovatno nisu ni primetili. Verovatno je, ukoliko bi Ognjen zanemario njenu korekciju prilikom krečenja, svakako ne bi primetili ali kako je on, Ognjen, po prirodi bio perfekcionista, naprosto nije želeo preko ovakve sitnice da predje. Iz iskustva je znao da se šmirglom i lepljivom krpom ovakve neravnine mogu sanirati za kratklo vreme.

 

Izašao je iz sobe pogledom tražeći Ivanu jer kod sebe nije imao šmirglu. Ivana je sedela u trpezariji i doručkovala. Pecivo i voćni jogurt. Od jagode. Sedela je za stolom, melanholično žvaćući, i u prvi mah , prilikom izlaska iz sobe, Ognjena dočeka njen otegnuto pomirljivi pogled koji ga je zbunio te on neprimetno ustuknu. Mehanički je zatražio komad šmirgle, na šta je ona ustala i nakon kraćeg vremena dala mu koad šmirgle, i atmosferom opet zavlada rutinsko radna atmosfera. Ognjen se zahvali na pomoći i trenutak kasnije našao se u spavaćoj sobi.

 

Ubrzo potom, nalik postupku isplivavanja sveže fotografije, u Ognjenovim očima je počela da se kristalizuje malopređašnja situacija. Onaj njen, Ivanin pogled, pred kojim je nespretno ustuknuo sada je poprimio jasnu formu osvetljavajući jednu činjenicu zbog koje se zapravo Ognjen zbunio. Ivana je doručkovala. Voćni jogurt. Njegov voćni jogurt! Sa ukusom jagode! Ognjen je stajao nasred sobe, zagledan u radijator, gledajući kroz njegove proreze, pokušavajući da tamo sakrije pogled i sebe.

Odjednom su ga, iz nekog nepoznatog pravca preplavili talasi stida! Kako je, nekontrolisano i opsesivno vraćao sliku Ivane i onog njenog čudnog pogleda, pogleda koji je pritiskao i iz koga su istovremeno kipele osuda i samilost, nejasno ukorenjene u relaciji između njih dvoje, rasla je slika one Ivane koja verovatno upravo ispija poslednje kapi njegovog jogurta- Ognjen jasno vide njen lik kako u završnom gutljaju oblizuje usne ne menjajući tonus pogleda- osećao je jasno kako sad iz tog pogleda stid i krivica narastaju i streme ka njemu, kao lavina, a kako nije precizno ustanovio koji je razlog svega toga, stanje u Ognjenovoj svesti je postajalo sve haotičnije.

 

Činjenica da vrlo lako može proveriti u frižideru je li ona zaista uzela njegov jogurt nije ga umirivala, u tom momentu to je izgledalo ipak kao pretežak zadatak za njega. A i šta ako bi ona primetila da je proverava, a isopstavi se da nije popila njegov jogurt, već je sticajem okolnosti i ona sa sobom donela isti, ili su isti kupili stanodavci, i ostavili ga u frižideru pre nekoliko dana, dakle, tako nešto bi samo dodatno razdražilo Ognjena i onesposobilo ga da mirno nastavi sa svojim poslom.

 

Da, razmišljao je Ognjen, ona je ovde spremačica sigurno duži period, ima opušten odnos sa vlasnicima stana, normalno je da se nekad posluži sa nekom jabukom ili bananom koju ovde nađe, oni imaju poverenja u nju. Mada, verovatno ni meni ne bi zamerili da tako nešto uradim, razmišljao je Ognjen i polako se smirivao. Ona je verovatno jedna poštena žena, verna suprugu i deci, i zašto sebe nekad ne bi počastila nekim kolačem, voćem ili u ovom slučaju voćnim jogurtom… Jeste, da, ne bi ona mogla ništa podlo da uradi. To je ono u njenim očima.

 

Ognjen se gotovo potpuno smirio, osećaj stida je polako dolazio pod kontrolu, ali krivica koju je osećao, nije jenjavala, te je uzeo šmirglu nadajući se da će radna terapija dati svoj učinak. Uostalom, uskoro ću doručkovati, pa ću definitivno utvrditi jesam li ostao bez jogurta, ili smo, i Ivana i ja doneli identične. U ponedeljak. U isti stan. Previše bi to bilo slučajnosti, no dobro.

 

Ognjen je znao da će mu, ma kakav god ishod situacije bio, biti neprijatno dok bude doručkovao, jer će Ivana peglati par metara od njega, i logično, neko od njih će načeti neki oblik konverzacije, a sama činjenica da ju je na onakav neprimeren način okarakterisao i podvrgao svojim pretpostavkama, pretila je da jednu naizgled benaignu situaciju, učini prilično isfrustriranom. Makar što se Ognjena tiče.

 

Njoj taj voćni jogurt predstavlja isključivo čulno zadovoljstvo, sredstvo da za trenutak zaboravi da verovatno svakog običnog dana ispija najobičniji jogurt iz sindikalne čaše, kako je Ognjen često sa prijateljima podrugljivo umeo da nazove takav vid pakovanja ambalaže, a meni, meni ovaj voćni jogurt na neki način predstavlja opipljivost volje, materijalizaciju mojih planova da konačno sebe dovedem do savršenog izgleda, mada ni to nije toliko bitno, koliko činjenica da se to desilo danas, u ponedeljak, dan u koji sam uložio toliko volje i energije, baš danas, tokom posla koji je trebalo da bude rutina, nikako posao koji će da mi poremeti dan, a kamoli neki duži vremenski interval. I otkud taj besmisleni osećaj krivice?!

 

Na kraju krajeva, ja sam taj jogurt pošteno kupio i platio, Ja sam u njega uneo deo sebe, sebe sada i budućeg sebe i onda usled glupog nesporazuma on tek tako završi u nečijem stomaku! Ne, ne… Ideja da skoknem preko puta zgrade i kupim drugi voćni jogurt, zaključi on, naterala bi me da pomislim da me neko ismejava, da mi se dodatno ruga, još jednom je Ognjen, nenadano razbuktao vatru sumnji u sebi dovodeći šmirglanjem malopređašnju pukotinu u ravninu do savršenstva.

 

I onda, usled turbulentnih dešavanja u njegovoj glavi, orkestriranje u stomaku je nadvladalo iscrpljenog Ognjena, te sasvim mirno odluči da doručkuje. Oprao je ruke vodom, dugo ih je sapunjao, pa opet isprao, umio lice i stoički se uputio ka kuhinji. Ka frižideru. Laganim pokretom je izvadio svoj jogurt iz frižidera, uzeo žitarice sa kuhinjskog elementa i seo za sto u trpezariji. Ubrzo nakon otvaranja jogurta, u nevelikom prečniku rasprši se miris ekstrata jagode te Ognjen ćutke počne da preliva žitarice u tanjiru.

 

Ni u jednom momentu nije osetio bilo kakvu vrstu olakšanja što je jogurt bio na mestu. Zapravo, nije osetio ništa. Bio je to jedan od nasjterilnijih doručaka koje je jeo u životu, barem što se užitka tiče. Ćuteći. Ognjen je žvakao. Osetio je da su mu oči prepune nečega. A par metara od njega, Ivana je peglala. Bilo bi sjajno da tako i ostane, makar dok ne završim doručak, pomisli Ognjen, mehanički žvaćući. Dok je tako, poluodsutno žvakao, zabavljao se čitanjem sastava jogurta na ambalaži. Znao je da ova vrsta jogurta sadrži puno šećera, ali u svim drugim kombinacijama, žitarice su male bljutav ukus. Ta količina šećera bila je mali kompromis koji je napravio sa svojom, ispostavilo se, ne baš idealno zdravom ishranom.

 

A onda, nežno mileći pogledom po flašici, zaključio je iz priloženog natpisa da je jogurtu istekao rok trajanja! Pre nedelju dana! Nije stigao ni da se sabere od te ponižavajuće informacije a istovremeno, osećaj stida i krivice iznova nabuja u Ognjenu do te mere da je osetio da umesto ušiju ima dva upaljena kalorifera čiji stepen pregrejanosti preti da eksplodira i raznese tanjir sa hranom pred njim. Učini mu se da mu je sa čela, u tanjir kanula kap znoja, ali to mu se učinilo tek tako, pruživši mu malo dragocenog vremena da pokuša da se sabere. Nastavio je da žvaće istim tempom uobrazivši da ga to činim življim od cele ove situacije.

 

Međutim, to kratko, dragoceno vreme, u Ognjenu poseje još jednu sumnju, užasniju od svih prethodnih- Šta ako je Ivana zamenila jogurte, shvativši da je njenom istekao kraj, a njemu poturila u stvari njen, pokvarani jogurt!?

 

Ognjen je polako podigao hladno čelo i pogledao u Ivanu, a ona je i dalje ćutke peglala, a iako nije gledala u njegovom pravcu, mogao je da oseti onaj njen teški prekipeli pogled pred kojim je maločas ustuknuo.

 

Ognjen je dovršio doručak, vratio se u sobu i seo kraj radijatora oslonivši se na kolena. Majica se pod teretom njegovog tela zategnu i iskočiše dva velika masna sloja sa njegovog stomaka. Bilo mu je užasno vruće. Radijator je bio hladan i on osloni glavu na njega. Pogleda slučajno na sat, seti se da je danas ponedeljak i teško uzdahnuvši, učini mu se da vikend deluje miljama udaljeno od njega.

 

 

 

Share on Facebook
Share on Twitter
Please reload

ZiN Daily is published by ZVONA i NARI, Cultural Production Cooperative

Vrčevan 32, 52204 Ližnjan, Istria, Croatia

OIB 73342230946

ISSN 2459-9379

Editors: Natalija Grgorinić, Ljubomir Grgorinić Rađen & Ognjen Rađen

 

Copyright © 2017-2018, ZVONA i NARI, Cultural Production Cooperative

The rights to all content presented at www.zvonainari.hr belong to its respective authors.

Any further reproduction or dissemination of this content is prohibited without a written consent from its authors. 
All Rights Reserved.

The image of Quasimodo is by French artist Louis Steinheil, which appeared in  the 1844 edition of Victor Hugo's "Notre-Dame de Paris" published by Perrotin of Paris.

ZVONA i NARI

are supported by:

ZVONA i NARI - Library & Literary Retreat - Vrčevan 32, 52204 Ližnjan, Croatia - + 385 99 232 7926 - zvonainari@gmail.com - (c) 2011.-2018.