• Marijana Čanak

Marijana Čanak: Margita i plavobradi đavo


Izvor: Unsplash, preuzeto https://unsplash.com/photos/C7B-ExXpOIE (21.2.2021.)



Margita i plavobradi đavo



Svake godine polovinom jula Margiti stigne poveći buket hortenzija. Latice su poprskane ušećerenom vodom, da prežive transport i da potraju dan duže. Margita bi grickala plavičaste latice kao da su kandirano voće, tako joj miriše buket. Cveće joj je poslao sin, u poslednjih dvadeset godina on tako obeležava svoj rođendan. Sve čestitke, želje i poklone preusmeri na majku. – Njoj treba čestitati, ona se mučila trideset šest sati da ja dođem na svet, ona je sav posao obavila pre i posle toga! Čestitajte mojoj majci, ne meni! Ponavljao je to iz godine u godinu i brižljivo je birao cveće, kao da bira poklon koji će trajati duže nego njih dvoje zajedno. Kako zagnjuri lice u buket, Margita osveži sećanja. Zagleda se u svoju mladost pa se nasmeje kao da u vilici još uvek ima sve zube. Seća se svog venčanog šešira i bele haljine, žurnih odlazaka u toalet na svakih pola sata, jer treba da dobije baš na dan proslave, a haljina sme da bude crvena tek iza ponoći. – Molim te, dođi da mi pridržiš šešir – diskretno je pozvala sestru, jer je obod šešira bio širi od svih vrata i Margita je ličila na veliku pečurku koja obezglavljuje samu sebe, ali je bila srećna. Haljina joj je ostala besprekorno čista, ne zato što je Margita bila obazriva, nego zato što je bila trudna. – Da sam to odmah znala, ne bih svaki čas skidala šešir i odvlačila sestru od stola s koktelima! – dan-danas se tome smeje. Nezgrapni šešir bio je njena najveća trudnička muka, svih devet meseci proteklo je glatko, a onda joj je porođaj naplatio svu lakoću postojanja. – Nisi hteo da izađeš! Tako ti je dobro kod mene bilo! – pričala je sinu kad je odrastao i zajedno su se smejali tome. – Nagovarali smo te dan i po! Tri doktora, pet sestara i ja, koliko sam mogla. Ništa nije vredelo! Morali su da urade carski rez. Dobro su se setili, mogli su to odmah, nisam se morala mrcvariti tamo satima! Neka, sve se to brzo zaboravi, čim ugledaš to maleno što si rodila i prepoznaš svoje oči. – A šta da imam oči na tatu? Onda ne bi zaboravila? Ona samo odmahne rukom: – Ma kakvi, ništa on nije dao pa ništa njegovo ne možeš ni imati! Čim je rodila dete, Margita je strpala muža u duboku amneziju, kao da ga nikada nije bilo. Da je iko bio voljan da je sasluša, krajnje uverljivo bi objasnila kako je oplodila samu sebe. Koliko ona nije primećivala muža, toliko muž nije primećivao njihovo novorođenče, pa su se srećno razveli pola godine kasnije. Margita je još dojila i mleko je prštalo na sve strane, kvasilo joj je odeću, slivalo se u pupak, pa niz noge, stopala je kupala u sopstvenom mleku. Pomalo se stidela toga. Jednom, kupovala je sastojke za voćne piškote, a nepoznati čovek u prodavnici joj je rekao: – Gospođo, curi vam mleko! Istog trenutka koža joj se prebojila u crveno. Možda je rekla izvinite, možda mu je zahvalila, možda se pridržala za policu s brašnom da povrati svoju prirodnu boju i dah. Spustila je pogled. Haljina nije bila umrljana, ili je bila ujednačeno umrljana svuda pa se nije videla razlika u boji. Činilo joj se da nije mokra. Pogledala je mlečni trag između stopala i preznojila se. Korpa joj je klizila iz ruke, kapi mleka razbijale su se u zvezde na prljavom podu. Sada se tome smeje. Od svih priča na svetu, Margiti su najdraže anegdote o samoj sebi. Ovu o mleku ispričala je nebrojeno puta, u različitim prigodama, katkad pred istim ljudima kojima je već dozlogrdilo da je slušaju, ali njoj to nimalo ne smeta, jer Margita je samoj sebi najbolja publika. Kako nešto ispriča, tako se zasmeje dok joj se smeh ne raspukne u kašalj. – Ojoj, što je bilo dobro! – kaže kad se iskašlje. Danas će da poziva sve prijateljice kojih se bude setila, da im priča o plavim hortenzijama i da proslavi tridesetogodišnjicu porođajnih muka.

***

U vrtu Margitine majke jedino se hortenzije nisu uzgajale. Svi su se divili tom vrtu, zaustavljali se kao omamljeni, uranjali u žive mirisne boje. Samo je za Margitu taj vrt bio mučilište. U njemu je zadobijala pesnicu u oko, dršku metle u leđa, papuču u butine. Majka ju je mlatila kao da je tuđa, na silu začeta, neželjena i suvišna. Udarala bi je krvnički, sve dok jedna od njih dve ne zanemoća ili se onesvesti. Od majčinih batina Margitu je najčešće spasavao deda, potom otac, a kasnije i očuh, ponekad prvi komšija. Uvek su je spasavali muškarci, jedino njen bivši muž nije bio spasonosan, možda ga je zato i prebrisala iz sećanja. Oca je prebrisala privremeno i ne svojom voljom. Kad ih je napustio, otac bi jednom nedeljno dolazio ispred škole, da vidi Margitu i njenu sestru. Donosio im je čokoladne bombone, muzičke ploče i notne sveske, milovao ih je po kosi, obećavao im nove cipele, grlio ih čim mu zasuzi slabije oko. Kad je majka saznala za te susrete, zahtevala je da joj se predaju svi pokloni koje su devojčice dobile. Ploče je izlomila Margiti preko lica, čokolade je smrvila u kašu, začinila krompirovom ljuskom, pa odnela komšijskim svinjama. Margita je plakala i krvarila iz nosa. Onda je dobila još deset udaraca šibom, zato što su joj krv i suze uprljale haljinu. Sestra je, kao i obično, bila pošteđena svake kazne. Morala je samo da gleda i da ćuti, da bude zahvalna što se nije rodila kao Margita, nego kao prvorođena. Ona je nastavila da se viđa s ocem, da puni džepove sitnim darovima i da se hrani njegovom pažnjom. Od Margite su to oboje krili, da bi je sačuvali od majčinog gneva, od njenog okoštalog srca i gvozdene ruke. Očuh je prema Margiti bio velikodušan kao da je njegova. – Ostavi dete, ne dam da je biješ! – suprotstavljao bi se svojoj ženi rizikujući da ostane bez ručka, čistog rublja ili tople postelje. – Šta ti je skrivila? Majka je uvek imala spreman odgovor i munje bi joj vrcale iz očiju dok je nabrajala Margitine grehove. – Komšijski pas zaklao nam je kokoš! Treba da imam oči na leđima, pa da o svemu vodim računa! A ona je svoje zabila u sveske, umesto da gleda od čega živi! – Grȁd je pobio sve u voćnjaku! Mogla je da me upozori, za šta je šaljem u školu, kad ništa korisno ne sazna! – Pačići su mi se pre pet dana izlegli, danas mi je velika patka krepala! Nemoj mi reći da to nije njeno maslo, ona žudi da ja tako crknem! Margita je sve to slušala, plakala dok joj suze nisu presahle, a noću se uspavljivala izmišljajući priče o novoj sebi i vremenom je naučila kako da utone u san oslobođen krivice. Zarekla se da će otići čim završi školu, da će zaboraviti kako joj se majka zove i da neće imati više od jednog deteta da ono drugo ne bi nedužno ispaštalo. Margitina sestra osamostalila se prva pa ju je pozvala kod sebe. Živele su složno, svake subote pravile su mađarsku pitu, jele su je uz kafu i izmišljale su priče gledajući crno-bele ornamente unutar prevrnutih šoljica. Jedne tako obične subote pred vratima im je neočekivan gost. Praznično odeven muškarac, uredno začešljan i namirisan, u ruci nosi buket hortenzija, a pod miškom bombonjeru. Zvoni jedanput kratko. Margita poskoči, kaže: – Ja ću! – pa potrči ka vratima. – Dobar dan! – kaže čovek i nakloni se kao da je upravo podigao nevidljivi šešir. – Dobar dan! – odgovori Margita, pomalo razočarana što gost, po svemu sudeći, ne traži nju nego njenu sestru. – Izvolite – pušta ga da uđe pa ga povede ka glavnoj sobi. – Traži te jedan čovek – provirila je tek da kaže sestri, pa da se skloni da im ne smeta. Sestra žustro ispusti šoljicu, iz nje poispadaju bele trojke, crne mačke i kratki putevi, sklupčaju se pod tepih kao nemarne laži, a ona radosno pohrli gostu u zagrljaj i povikne: – Tata! Stigao si! Hortenzije joj se upliću u kosu, miris njegove kolonjske vode jači od cveća tera suze na oči.

***

U najsrećnijim danima Margita sanja veliku pometnju na mlečnoj pijaci. Dok traži mlade tikvice za pitu, najednom je ponese reka uznemirenih ljudi. Svi beže, nose jedni druge, trgaju i odnose sa sobom komade tezgi, uglove ulica, balkonske ograde. Viču: – Trčite, ljudi! Sačuvaj se ko može! Margita je brza kao da ima čizme od gepardove kože, samo što nije izbila na čelo. – Izvinite – gleda unezvereno oko sebe – od čega bežimo? Riđa starica u telu nekadašnje balerine zagleda se u nju i kaže: – Niste čuli? Đavo je došao! – Đavo! – ponovi Margita i stopala joj visoko odskoče od zemlje. Primeti da je neko vodi za ruku i da se kreće brže od zvuka. Pogled joj sklizne niz levo rame, vidi da su joj prsti isprepleteni s dlakavom đavoljom pandžom. Đavo je došao po svoje, pa odlučio da baš nju povede. – Dobro – pomisli mirno – ako treba da se žrtvujem za sve ove ljude na pijaci, nije mi žao. Neka me vodi! Đavo klimne kao da su se sporazumeli, zapalaca purpurnim jezikom i pogladi se po jarećoj bradi. – Kad bolje razmislim, nisi ni tako ružan! – kaže mu Margita, a on je repom uštine za stražnjicu. Kad stignu u đavolje carstvo, Margita je zgrožena koliko je sve oko njih zapušteno: razbacane kremene kocke, natraške okrenuta raspeća, progoreli kotlovi, zatrpana križišta, kosti u pepelu. Kako su stigli, počela je da pravi reda, da preslaže kremene kocke, da okreće raspeća, da krpi kotlove, da otkriva križišta i da čisti kosti od pepela. Đavo se hvata za glavu, iz ušiju čupa zlatne dlake, a brada mu je poplavila od jeda kao da je žvakao hortenzije. Od besa šutira uparene kosti pa kad mu jedna napukne pod stopalom, on uhvati Margitu za ruku i vrati je tamo odakle ju je uzeo. S tog mesta ona se probudi, a usta su joj puna smeha. – Ni Đavolu ne trebam! – ponavlja razdragano celog dana.

***

Kad je poslednji put sanjala Đavola, istog dana je na pijaci srela zgodnog čoveka. Ona je kupovala sitan sir, on je tražio livadski med. Kad su im se pogledi sreli, oboma im kroz glave prostruji ista misao: – Auh, kako smo omatorili! Margita ima blizu pola veka, godine su joj prebojile kosu, urezale se oko očiju i usana. Ipak, duboko ispod izgužvane kože, mestimično se oseća kao nedozreli devojčurak. Ovaj neočekivani susret hrani u njoj tu nedozrelost. Osmehne se. Koliko je prošlo? Četvrt veka sigurno. On joj uzvrati osmeh, ona primeti kako mu je okrnjen prvi gornji sekutić. – Možda ga žena hrani kamenjem – pomislila je pa se ugrizla za zlobnu misao. – Ne, ne, zagrizao je zlatnik u božićnoj pogači, to je!Kako si? – pita je, jer ne zna šta drugo da joj kaže. – Dobro, sve je dobro – odgovori ozareno. Učini joj se da mu je čelo potonulo u čamotinju. Možda je uvek bio takav, turoban i mrgudan, samo je mladost mogla nadvladati sve što starost mora da ispolji. Kad su bili mladi, seća se, jednom ju je izveo na kremšnite i limunadu, drugi put u bioskop, a trećeg puta nije bilo. Ko bi znao zašto! Možda je poverovala zlim jezicima, ljubomornom sašaptavanju i zlobnim spletkama: – Taj obara sve što nosi suknju! Potroši, pa ostavi! Sirotice posle završe u kojekakvim lečilištima, a nikad se do kraja ne oporave! Bolje se pripazi! Sad joj je to smešno. Možda bi joj bilo bolje da se nije pazila. – A ti? Kako živiš? – pita ga. On pogleda u stranu pa zatrese ramenima. Kaže joj da mu žena boluje od nečega čemu još nisu našli lek i da se svake večeri s njom pozdravlja kao da je izjutra više neće biti. Margita ga stegne za ruku i izjavi mu saučešće iako još uvek nije postao udovac. Ubrzo će ga ponovo sresti, imaće crni flor oko ruke, poispadala rebra i sede pramenove. Obuzeće je nesavladiv poriv da se pobrine za njega. Mogla bi da ga pozove na ručak. Na slatku pitu ili na kafu. Na partiju bridža kod svoje dobre prijateljice. Na film, kad bi se samo setila šta su gledali pre nego što su ostarili. Mogla bi da mu ponudi hortenzije za ženin grob. Ili da ne uradi ništa, jer u tom trenutku Margita ne može da predvidi da li bi s tim čovekom proživela propuštenu sreću ili izbegnuti pakao.

***

Margita ne zna koliki je on osobenjak. Ne sluti da je jedna od njegovih najvećih zabava da se zatvori na tavan i da tamo satim kuva sapun pretvarajući se da je nešto između hemičara i vešca. Ne zna da je sklon da u svojoj radionici razgovara s alatkama, da stegnutom pesnicom preti zidnim satovima jer prebrzo idu, da jednom psovkom s nebesa skine barem sto bogova. Da ne veruje u bogove. Ona ne može ni da zamisli da bi on radije rešavao ukrštene reči na stranom jeziku nego što bi provodio vreme sa svojim ljudima. On tvrdi da više nema nikog svog. Njegova potreba za osamljivanjem njoj je potpuna nepoznanica. Da ona za ceo mesec poćuti koliko on za jedan dan, proključala bi kroz teme. Ona ne može znati kako on voli da zadrema nad knjigom kraj vrele supe pa propusti ceo ručak. Kad je hrana u pitanju, ne zna da do te mere nije probirljiv, da bi ga zadovoljila svaka, pa i njena kuhinja. Ponekad jede više nego što mu je potrebno, kaže: – Žao mi da se baci. Ona ne zna da su mu preci umirali od gladi i prejedali se od jedne jabuke. Ništa od toga ne zna, a mogla bi doznati u narednim godinama s njim. Ne zna da to mogu biti srećne i skladne godine, uprkos saznanjima. Ne pada joj na pamet da postoji muškarac koji joj brani da radi po kući i dvorištu, kao što joj je Đavo branio da pravi reda. – Sedi, zapali, uzmi nešto čitaj, skuvaj sebi kafu, izađi na terasu da se sunčaš – ne sluti da iko može baš to da joj kaže. Ne zna da će joj donositi knjige, plave hortenzije i geranijume, čokoladne lešnike i nakit od srebra. Da će ona plakati od sreće i da će pod stare dane početi da vodi dnevnik koji će ukrašavati sličicama sredovečnih parova. Ne zna da će on izbrusiti okrnjeni sekutić i dati da mu izrade krunicu kad dođe vreme da upozna njenog sina i sestru. Ne može ni da zamisli da će se njenoj fotografiji s venčanja najviše diviti čovek za koga se nikad nije udala i s kojim je živela bolje nego u braku. Ne može da veruje da bi je on doveo do vrhunca sreće, samo da je tu ostavi samu i da ode bez pozdrava. Margita ne zna da joj on, kad bude odlučio da umre, ni na koji način to neće nagovestiti. Samo će se srušiti, nalik stablu čiju snagu neočekivano saseca grom. Ona ne zna da li je uopšte u stanju da preživi toliki šok, da obitava u talogu neverice, da iz dana u dan sve manje jede, da mu pred spavanje i dalje poželi laku noć, iako je gledala kako ga zatvaraju u drveni sanduk i spuštaju pod zemlju. Ona sad leži sama, a on pored prve žene. Ne zna šta je više boli. Margita ništa od toga ne može da zamisli, a daleko više će moći da podnese kad Đavo dođe po svoje.

***

Tugovaće, bacaće drvlje i kamenje Đavolu pod rep, proklinjaće rođenog oca što ju je osudio na život, dizaće mrtve iz groba. Jednom, kad bude tako glasno kukala da se slova na nadgrobnoj ploči zatresu i ispremeštaju, pred nju će iskočiti senka koja govori. Senka će joj se obratiti ljudskim, saosećajnim glasom: – Zašto ridaš tako, kakva te nevolja snašla? Margita će ispričati da je navikla da gubi, ali da nikako ne može prihvatiti da je izgubila čoveka. Pričaće kako ga je silno volela i da su u zabludi svi koji misle da se samo mladalačke ljubavi broje. Reći će da je trebalo da ona umre prva, ali da glupi Đavo nije hteo da je uzme. Najzad, izustiće ono što je najviše muči: – A on... šta ako je on sad sa svojom prvom ženom, a mene je zaboravio? Senka će se sažaliti na Margitu. – Šta bi dala da ga još jednom vidiš pa da to raspravite? – pitaće je. – Sve! – reći će bez dvojbe. Senka će je spustiti u svet mrtvih, prostreće se preko reke i Margita će preći na drugu stranu, stopala neće skvasiti. – Idi sad – reći će joj senka – nađi svog čoveka, razreši šta imaš, vratićemo se istim putem. Nisam mu ništa ponela – zabrinuće se Margita i, tek što to pomisli, u rukama će joj se stvoriti zavežljaj sa svim ponudama koje mu je ostavljala na grobu: mađarske pite, kokos kocke, domaća rakija, najfiniji duvan, plavi cvetovi geranijuma. Prebaciće zavežljaj preko leđa, pogledaće oko sebe i neće videti ništa. – Kako ću ga naći? – zapitaće se i, kako se zapita, tako će se naći pred njegovom palatom. Teška drvena vrata otvoriće se bešumno, kao da je unutra čekaju. Kad pređe prag, otvoriće usta i neće pustiti ni glasa. Videće da njen čovek sada živi s deset žena, a da među njima nema ni prve, ni poslednje. Jedna će joj prići, uzeće zavežljaj s njenih leđa, uhvatiće je za ruku i uvešće je u prostoriju, posadiće je na najmekše jastuke, izuće joj cipele pa će joj stopala oprati sokovima plavog lotosa. Nasmejana i nežna, poželeće joj dobrodošlicu. – Kako je u gornjem svetu? – pitaće je, a Margita neće imati šta da joj kaže, osim da je njen svet potonuo. – Kako je moguće da me je već zaboravio? – pitaće, nesigurna da li uopšte želi da zna. – Nije sasvim – odgovoriće joj žena – kao što nije zaboravljao na nas dok je obitavao na zemlji s tobom. – Ne sećam se da vas je spominjao – izustiće Margita s uzdahom, a žena će se nasmjati i pružiće joj nešto slatko da se okrepi. – Idem po njega – reći će. – Ne smeta vam da ga delite?Ne delimo ga. Svaka mu daje nešto drugo. Jedna dobro sluša i ne osuđuje, druga mu je ravna u ratničkim igrama, treća je senzualna i privlačna za dobru sreću, četvrta ga podučava strategiji lovca, peta je meka i važna kao voda, šesta ima mudrost starice a lepa je ko nimfa, sedma je najgostoljubivija od svih, osma zrači blagostanje, deveta je majka svojoj i tuđoj deci, deseta je uvek nova.Ti si sedma – nagađaće Margita. – Svi smo sve – žena će odmahnuti rukom. – Nije vam teško da čekate svoj red?Nije, jer ne čekamo. Žena će izaći, njen čovek će se pojaviti i Margitu će obliti toplina. Prostoriju će ispuniti njegovo prisustvo, Margita će se osećati kao da je uronjena u njega, ali neće moći da ga dodirne. – Sad, kad znaš da mi je dobro ovde, biće ti lakše da me pustiš – reći će joj. – Proživi ostatak života na zemlji najbolje što možeš, nemoj uzgajati tugu i suzama zalivati moj grob, nemamo od toga ništa!Hoćemo se ponovo sresti? – pitaće ga. – Možemo li opet biti zajedno kad ja umrem?Nemoj oko toga razbijati glavu. Zaboravi da to možeš imati pod kontrolom, jer ne možeš. I dobro je što je tako. Prespavaj ovde, dug je put nazad. Kad legnu, upozoriće je da ne mogu spavati onako kao nekad na zemlji. – Ti spavaj na jastucima, ja ću na daskama – reći će joj pa će leći podalje od nje. Ona neće izdržati. Prišunjaće mu se pa će mu zavući glavu na rame: – Moje najbolje mesto na svetu – prošaputaće, a on će se dići kao oparen. – Rekao sam ti da to ne radiš! – povikaće. – Zašto si tako nedokazna! Lupkaće se vrhovima prstiju po čelu, ona će primetiti da nikada nije pravio takve pokrete dok je bio živ. Hodaće žustro gore-dole po prostoriji, izgledaće kao da traži rešenje iako zna da je nepopravljivo to što je uradila. – Za koga to nije dobro – pitaće ga – za tebe ili za mene?Za tebe – odgovoriće. – Onda me nije briga! – gledaće ga prkosno. – Ne razumeš – objasniće joj. – U tvojoj predsudbini bilo je zapisano da doživiš devedeset petu. Sad, kad si uradila to što si uradila, umrećeš za manje od dve nedelje. Uskratila si sebi tri zemaljske decenije, shvataš li! Dok to bude izgovarao, njegova palata će vidno osiromašiti. – Moraš poći – pokazaće joj vrata, a čamotinja će mu zaposesti čelo kao onomad kad je na zemlji gubio ženu. – Ne brini – ona će ga tešiti – svako ima pravo da sebi skrati život! Kad se vrati među žive, Margita će primetiti da više nema senku, a to je, bez ikakve sumnje, znak da joj je kraj sasvim blizu. Dočekaće je još jedan buket hortenzija pred vratima. Kad ga uzme u ruku, cvetovi će se pretvoriti u hrpu plavog kamena. Margitin život odmotavaće se unatraške, a kad stigne do vremena dojenja, udaviće se u sopstvenom mleku. Vreme će nastaviti da teče unazad, a Margitino pomodrelo telo će se smanjivati sve dok ne postane nalik lutki za devojčice. Tad će njena zlobna majka moći da je pokopa u svom vrtu i da kida srcoliku rusomaču koja će izrasti iz onog mesta gde je na Margitinom telu nekad bio pupak.

***

Ništa od toga Margita ne zna dok stoji tamo pred tim ožalošćenim čovekom i razmišlja šta da mu ponudi. Dok ona razmišlja, on stoji mirno kao planina. Nebeski svod pritiska mu ramena, ali on ima sve vreme ovog sveta. – Slušaj – kaže joj – nisam naročito za razgovor, ali nemam ništa protiv da u tišini popijemo piće. Šta kažeš? Ona ga pogleda ozareno i samo zatrepće. Tišinu nikada nije smatrala dragocenom, sve do tog trenutka. Da je Margita znala, da je tad mogla da predvidi barem delić koji sadrži celinu svega što je čeka s njim i bez njega, da li bi opet odgovorila isto?


O autorici: Marijana Čanak (1982), Subotica. Objavila knjigu proze Ulični prodavci ulica (2002) i zbirku priča Pramatere (2019). Prisutna u časopisima i na portalima u zemlji i regionu. Novinarka Portala o invalidnosti. Dvostruka dobitnica nagrade Laza K. Lazarević za najbolju neobjavljenu pripovetku na srpskom jeziku.


#MarijanaČanak #newprose


57 views

ZiN Daily is published by ZVONA i NARI, Cultural Production Cooperative

Vrčevan 32, 52204 Ližnjan, Istria, Croatia

OIB 73342230946

ISSN 2459-9379

Editor-in-Chief: Ana Savković

 

Copyright © 2017-2021, ZVONA i NARI, Cultural Production Cooperative

The rights to all content presented at www.zvonainari.hr belong to its respective authors.

Any further reproduction or dissemination of this content is prohibited without a written consent from its authors. 
All Rights Reserved.

The image of Quasimodo is by French artist Louis Steinheil, which appeared in  the 1844 edition of Victor Hugo's "Notre-Dame de Paris" published by Perrotin of Paris.

ZVONA i NARI

are supported by:

ZVONA i NARI - Library & Literary Retreat - Vrčevan 32, 52204 Ližnjan, Croatia - + 385 99 232 7926 - zvonainari@gmail.com - (c) 2011.-2021.