Priča Kemica sa Bistrika Kemala Čopre u konkurenciji je za ZiN nagrade.
Kemal u svojoj biografiji ističe: "Rođen 08. 01. 1962. u Sarajevu Studirao komparativnu književnost na filozofskom fakultetu u Sarajevu. Prvu, od ukupno tri knjige iz serijala o Hadžibegu izdao 2015. Po zanimanju informatičar."
Kemal o svojoj poetici: "Već nekoliko godina pišem kratke priče u formi statusa na Facebook pod pseudonimom Uzeir Hadžibeg. Ovaj profil je veoma popularan i ima već odavno maksimalnih 5000 prijatelja i skoro 12 000 pratilaca, tako da se moje priče svakodnevno i sa zadovoljstvom čitaju diljem planete."
KEMICA SA BISTRIKA
Naša je kuća uvijek bila puna smijeha i šale, a prednjačio je sin Hamo koji je povazdan sve izvrtao na šegu i šalu, a najdraže mu je bilo sestru Merimu zafrkavati, ali nježno, mudro i sa puno obzira kakva je i sama bila. Duša draga. Kad god bi telefon zazvonio, neko pogriješio broj i prekinuo, Hamo bi se nastavio pričati sve dok ne bi došla Merimica i upitala ko je to. - Kemica sa Bistrika, pita za tebe. - Ih, za mene, što će za mene pitat`. I ne zna me. - Vidio te jednom kad si igrala gume na sokaku. Ima on ovde tetku. - Jesam li dobro igrala? - Kaže da jesi, al da mu se najviše svidjela crna kosa i zelene oči. Voli Kemica crnke sa zelenim očima. - A kol`ki je Kemica? - Malo veći od tebe, za glavu i ima čičkavu kosu i plave oči. Poslije toga kad bi god zazvonio telefon svi bi pošli da se jave pa i Merima.
- Jel Kemica sa Bistrika? - Jok on, Pemba sa Širokače, reci bi joj mati, a ona bi se pognute glave vratila u svoje ćoše i nastavila oblačiti, svlačiti i češljati lutke isčekujući kad će opet telefon zazvoniti. Samo kad se Hamo javljao bio je i Kemica sa Bistrika. I tako godinama, a Kemica, Merimina mjerica, postade dio naše porodice. O njemu se pričalo kao da je stvaran.
Završila Merima škole, više pa i najviše, a osim pameti na oca, imala je i ljepotu na mater, al nije imala momka. Hajde dok je išla u školu i nije joj trebao, al sad kako je završila škole, mogla bi se i zagledati u nekog.
Tako i ti i bi.
Ništa nam nije govorila, kad jedan dan dođe sa momkom kući, nije ti šala. Fin n`akav bio, majka ga ubila, plave, bistre oči, a ona mu kosa loknava. Upoznajemo se, veli Kemal se zove. Haj neka, lijepo ime, al kako on to reče meni se upališe sve lampice k`o kandilji na munari te ga upitah odakle je. - Sa Bistrika. Eno ih i dan danas na Bistriku, u sreći sa dvoje muške djece, rodio ih dedo.
