Priča Starac i sunce Ivana Sokača u konkurenciji je za ZiN nagrade.
Ivan u svojoj biografiji ističe: "Rođen je u Beogradu 1975. godine, poreklom iz Međimurja. Diplomirani ekonomist. Član je Udruženja književnika Srbije, zastupljen u zbornicima i dobitnik regionalnih književnih priznanja za prozu i poeziju. Svoj književni rad Ivan Sokač predstavlja kroz šest dela beletristike (zbirke pesama: „Beli konji“, „Nedeljna zimska podneva“ i „Duša“, zbirka pripovedaka: „Kad se smrkne nad Balkanom“, roman: „Čovek Jakov“, i zbirka prozaida: „Molitva za jutro“)."
Pišem kako ne bih izgubio sebe. Pišem kako bih sačuvao osećaje i misli, pa da ih se iznova setim jednoga dana ako prestanem da osećam i mislim. Pišem jer volim, jer sam samo čovek. Koliko životom zaslužim toliko će me i večnost pamtiti. Moje pesme i moje snove.
STARAC I SUNCE
Bistro a već prenatrpano jutro gazilo ga je nehotice svojim grubim i ogromnim stopalima. Gazilo ga je teskobama kao što gazi svakoga od nas. Sunce mu je posebno prljalo to malo čistote iritirajući ga svojom izdajničkom šetnjom s istoka na zapad. A on, pokušavajući svaki put da pozdravi rađanje dana, na isti način zastane, dune dva tri puta među prste, pa promrlja onako za sebe:
- Ma u vražju mater i istok i zapad…!
Onda nastavi dalje…
Tako na tren obuzda bes, izbaci ono malo duše već iskvarene, pa da mu ostane samo praznina koja manje žulja i boli. Svakako bi, puštajući da ga razara iznutra, ionako lud, još više poludeo, razoren vremenom i ponižavan prljavim suncem, slugom toga istog vremena.
Probirajući po džepovima vadio je sitan novac, pa nakamčivši nekih stotinak dinara odlazio bi do pekare na uglu da omasti suve prste, kako bi govorio. Među takvim prstima, zgužvana i oklembešena visila bi omašćena staračka koža, sjajna od prostote i naborana od istine.
Znali su ga već tamo, pa bi mu ćutke u brzini samo spakovali trista grama bureka sa sirom i tutnuli u ruke, bez jogurta i svakako bez reči.
Zatim bi u obližnjem parku seo na istu klupu, raširio onaj mastan papir, pa bi pod krošnjom možda i starijeg hrasta, mahnuvši preteći štapom ka nebu, prionuo na posao…
…Desi se jedanput tako da ga sunce posebno zapazi. Bejaše toga dana nešto nervozno i džangrizavo. Učini mu se starac interesantnim pa ga stade začikavati.
- Zar opet burek?
- Odlazi gnjido! – odgovori ovaj.
- Nemoj ti meni gnjido, jer ako se sklonim pa ti pošaljem oblak osta ti ko’ uneređen.
…Ovaj ćutke i prezirno pogleda ka suncu, obrisa rukavom zamašćenu bradu pa nanovo zagrize, onako nehajno i proždrljivo.
- Pazi da ne pojedeš prste, nakazo! – dobaci ponovo sunce.
A ovaj, pognute glave, ne marivši mnogo za znatiželjnog napasnika, nastavio je kidati vruće zalogaje, neprekidajući ritual. Nije ni čudo kad’ je prostoj balkanskoj duši samo to i ostalo. Ne vidimo krvnike dok nam je na srcu toplo. Makar i na kratko…
Nakon par trenutaka, videvši da starac ne obraća naročitu pažnju, sunce promrlja sebi u bradu:
- Ne znam zašto ovaj gore drži tu dole takve kao ti?!
Najednom starac skoči, uze štap pa svom silinom stade udarati o hrast. Hrast se uznemiri pa poče mahati panično granjem te napravi takvu oluju koja rastera i oblake a i sunce s njima.
Za tili čas nastade mrkli mrak.
Bežeći sunce je grmelo u besu toliko da se nebo treslo:
- Vratiću se ja protuvo pa ću te spržiti tako poganog!
Starac se uplaši pa od toga dana svakog jutra, nakon što pojede sledovanje što ga je sebi dodelio, iz silnog straha brže bolje započne udarati po drveću dozivajući oluju.
Od tada dani kraće traju, nižu se silnom brzinom jedan za drugim…
Sunce od tada mrzi ljude, staraca je sve više a hrastova sve manje.
