Priča Marte Glowatzky Novosel u konkurenciji je za ZiN nagrade.
Marta Glowatzky Novosel, rođena u Čakovcu, 1983. prof. flaute, prevoditelj i sudski tumač za njemački jezik, diplomirala na glazbenoj akademiji u Münchenu (Hochschule für Musik und Theater München), nakon čega završava Interdisciplinarni poslijediplomski studij konferencijskog prevođenja. Kratka priča „Munjara“ pohvaljena je na natječaju „Moje drago srce 2016.“, a pričom „Mimara Express“ ulazi u širi izbor natječaja Prozak. Kratke priče objavljuje u Večernjem listu, Hrvatskom slovu, na književnim portalima i u zbornicima (Kultipraktik, GKS Samobor, Kritična masa, West Herzegowina Festival, Hrvatski sabor kulture, Oksimoron...).
Marta o svojoj poetici: "Proza kao granica fikcije i stvarnosti. U pričama često (svjesno) prelazim s jedne na drugu stranu. Pisanje doživljavam kao istovremeni bijeg i povratak; prazan prostor između realnosti i prostora naših želja, strahova, maštanja."
Sam jemput v životu
Za dobru sreću u kartama dobro je obuči nove hlače, a naročito je poželjno hlače malo zavrnuti. Tako je i napravio. Stajali su na ulazu, pozvonili i čekali da se otvore vrata. Jasmina je u rukama držala gibanicu, a on mošt od nešto lošije sorte grožđa, ali zato brižno taložen i samo dan-dva prije nego li će preći u vino. Prije nego su ušli, uspio je još samo brže-bolje izgovoriti: – Čuj, zlatica, ak bu Josip raspoložen, mi bumo malo špilali, dok bute se vi ženske spominale. Ak’ nemaš niš protiv... Prošlo je tri godine od kada je u jednoj večeri zakockao nekoliko godišnjih plaća i pola kuće. Pijan je zaspao u snijegu, od smrzavanja ga je spasio samo lavež pasa. Jasmina je nakon toga vrlo jasno postavila stvari: deca i ja, ili to govno. Sad je ostala stajati na vratima, širom otvorenih ustiju, nije se stigla ni okrenuti, a Josip i Matija već su ulazili u kuću, srdačno se grlili i jedan drugog tapšali po ramenu. Znala je da nema male igre, isto kao što nema malog i velikog kockara. Josip je, kao dobar domaćin, u pauzi prije deserta, sam izvadio stare karte, toliko stare da su se slijepile jedna za drugu pa ih je prvo jednu po jednu premazao alkoholom. Matija ga je promatrao s nestrpljenjem. Odolijevao je. U mislima je već pobjeđivao. Mučio se i uživao istovremeno. Odgađao je onaj trenutak naslade, za koji je znao da dolazi. Prvo je popustio u glavi, a tek je onda odlučio potpuno se predati. Više se nije dao ugasiti. – No, buš podelil? Kaj ih tolko macaš? Partije su se zakotrljale jedna za drugom. Prvo za sitniš. Ubrzo za novčanice. Matija je izgubio skoro sve, ali zadnjih nekoliko partija, krenulo ga je. Zaredalo se nekoliko full housa1 i jedan straight2, vraćao se u igru. Odvojio je noge. Nisu smjele biti prekrižene. Bio je Josipov red za miješanje. – Ti mešaš! Hu, jebemti! Dobro ti ide! – nastavi, pa pljune u šake i protrlja ih. Josip se zadovoljno nakašljavao. Uvijek je uspijevao zadržati smirenost, bez obzira, je li dobivao ili gubio. Žene su sjedile taman dovoljno udaljene da pohvataju događaje za glavnim stolom, iako ih oni i nisu naročito zanimali. Jasmina je morala brinuti da se stvar ne otme kontroli, pa je svako toliko Matiju opominjala, da bi sad stvarno polako mogli i da su rekli partiju-dvije, a već puno duže traje. Soba se gušila u dimu, a alkohol je pojačavao euforiju, uzvike negodovanja i oduševljenja, posebno nakon miješanja i otvaranja. Josip je podijelio karte. Matija nije predignuo. Šteta bi bila upropastiti dobar niz. Podignuli su svaki svoje karte. Nakon trećeg dizanja uloga, Matija je bio na potezu. Počeo je mahnito rovariti po džepovima, tražeći nešto što bi moglo poslužiti kao ulog. Izvukao je samo upaljač i prastari gumb od kaputa. Kosa na čelu mu se slijepila, a gornja usnica izdajnički orosila. Po leđima su kroz košulju izbijale mrlje. Stisnute karte je svako toliko prebacivao s jedne strane na drugu, i čvrsto potezao dlanovima po hlačama da osuši vlažne ruke. Istresao je sve džepove, ali nije našao ništa. U reveru i unutrašnjem džepu jakne našao je tek nekoliko lipa, ali u odnosu na gubitak, s tim je iznosom mogao igrati nekoliko dana, a da ne dođe ni do nule, a kamoli povrati izgubljeno. Odjednom je skočio sa stolice, karte je pritiskao jednom rukom o prsa. Došao je do spojenog predjela dnevne sobe u kojem su žene već dovršavale teme, tek toliko da ne šute, ma da su i jedna, i druga već priželjkivale da se do tada ugodna večer privede kraju. Matija skoči pred Jasminu: – Maš ti kaj? Otpri tašku! Jamina se nakašlje u prazno, pokušavajući prerezati nastalu nelagodu: – Pa ti si skroz ponorel! Daj, hodi idemo doma, nemreš zgubit više neg kaj jesi! Buš ostal bez gaća – nekoliko puta se prisiljeno zahihoće, ali njezin glas se sudari s njegovim unezvijerenim pogledom. – Otpri tašku, kaj me tak bedasto glediš? Pa ne bum ti niš zel, maš bar nekaj? – Matija! Sad je dost! Nemam peneze, lepo ti velim! Matija zgrabi ženinu torbu i počne rasipati stvari. Na stol ispadne kuverta. Osjeti tutnjanje u glavi, drhtanje ruku. Pogleda u sadržaj kuverte pa u Jasminu: – Kaj je to? Otkud ti ti penezi? Daj to sim! Jasmina mu iz ruku iščupa kuvertu i vrati ju u torbu, a ovu stavi na rame i digne se da krene prema izlazu – Ne bum ti to dala, pozabi! Pakiraj, idemo doma! Josip posegne za njom i čvrsto uhvati torbu: – Naj biti bedasta, kaj ti je?! Pa ne misliš kaj bi se zbilja kockal', če ne bi bil siguren kaj bum dobil'? – Ne dam! Penezi su za drva i školu za Mislava! Dost je norenja! Pak se ponašaš kak da nisi pri zdravoj pameti! – Jasmina, kaj si odmah otprla tašku! Ne bum te više prosil, sam bum si ju zel! Velim ti da bum vse povrnul! Pa kak mi ne verješ? Gledala ga je takvoga očajnog i u tom ludilu nije ga mogla prepoznati. Prezirala ga je i žalila. Izvadila je kuvertu i bacila ju na stol. Josip ustane i odloži karte: – Čuj, Matek, Jasmina ma prav. Zbilja je dost, ne bumo više. Kartamo već četri vure, sad bumo si još nekaj pojeli i popili, pa idemo spat. – A ne, ni govora! Ovu bumo odigrali do kraja, pa makar se ja moral do riti gol sleći! Ko nema peneze? Kaj norite? Evo na! Vse mečem na hrpu! – iz kuverte izvuče gomilu novčanica. Bile su složene po vrijednostima od manje prema većoj, s vodenim žigom na svakoj u donjem lijevom kutu. Novčanice baci na sredinu stola i one tiho zazveče. Na stolu je sad stajala hrpa novca koju nitko od njih do tada nije vidio na jednom mjestu. U sobi nastane tišina. Čule su se samo kazaljke zidnog sata, koje su ih podsjećale da su debelo zaglibili i da se neki potezi više ne mogu povući nazad. Velika kazaljka poklopi se s dvanaesticom i sat otkuca točno tri puta. Josip opet primi karte u ruke, više iz navike, pa ih još jedanput spusti na stol, drugom rukom istegnut preko naslona susjedne prazne stolice, dajući mu do znanja da ne namjerava nastaviti: – Matek, naj se srditi, al ja zbilja više ne bi. Bumo nastavil jen drugi den. Matija se privuće bliže k stolu pa se unese Josipu u lice: – Kaj, ne bi? Ne bi kartal, ha? Kaj je stvarno moguće da buš kak pizda prestal? No lepo. To si bome ne bi mislil! Dok te je išlo smo se osmehivali i dobri si bili, a sad ti se najemput spi...Dost je! Igraj, ili bum se zbilja rasrdil! Penezi su tu! Otvaramo! Na stolu leže tri otvorene karte: devetka pik, devetka karo, devetka tref. Matija dvije karte ostavi neotvorene, a onda skoči sa stolca i snažno zalijepi četvrtu devetku o stol.3 Josip kratko zastane i kimne glavom: – Lepo...lepo si to posložil, Matek. Polako spusti zatvorene karte. – Kaj sad...? Otpri karte, kaj sad čekaš? – Ni treba, to si si ti čist dobro zgruntal. Zemi peneze, tvoji su. – Ma kaj sad zajebavaš koju vražju mater? Otpri karte! – Matija se razdere i naglo ustane pa se još jedanput nagne nad stol. – A kaj hoćeš da ti velim? Pa to si moral znati! Zakaj si nisi razmislil? – Kaj sam moral znati?! Kaj opet zmišlavaš! Če ih sad ne otpreš, frtgnul bum ti ih z ruku! – Pa to! To, da kad je na jednoj strani posloženo... obično je i na drugoj tak. Josip raširi svoje karte. Na stolu se zacrni royal flush4 u trefu. Matija koji je ostao stajati, ukipio se. Na sitne žilice u očima navre mu krv i počne se u nevjerici tresti: – Pa to ni moguće… Kak? Pa tak… tak nekaj dobiš sam jemput v životu…?! – zagleda se u Josipa koji je još uvijek uspijevao vladati sobom, ma da je već odavno izašao iz igre i htio prerezati večer dok je još bila na sretnom vrhuncu. Gledao ga je sažalno. Onda uzme sve novčanice i gurne ih prema Matiji: - Ni važno. Bumo ih podelili. Matija uspije istisnutu samo neodređeni zvuk. Razgrne stvari na stolu. Gibanica odleti na pod, mošt se razlije po kartama. Zajapuren sjedne za stol i rukama se uhvati za glavu. Iz boce su klizile preostale kapi, dok je po šarenim novčanicama frcala sitna rosulja. Onda ustane, baci se na stol i zarije glavu u njih. Počne ih mahnito trgati, grabeći i gužvajući. Nakon što ih je poderao do najsitnijih komadića, dohvati mokre, slijepljene karte, pa i njih rastrga sve do zadnje.
